Танасковић: На граници политичке употребљивости тезе о лошим Србима

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ГОВОРЕЋИ први пут, у Храму Светог Симеона Мироточивог, о ситуацији створеној у Црној Гори поводом устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, патријарх Порфирије изнео је следеће запажање: „Заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замена теза где некога унапред прогласите црним, где га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав“.

Није тешко сложити се са овом патријарховом оценом која је применљива на укупан однос према друштвеним и политичким актерима на бившем југословенском простору током последњих трију деценија, а који се најједноставније сажима у тези, готово озваниченој на Западу и међу некадашњим Југословенима, а данас државотворним нацијама, да су Срби одговорни и криви за сва зла која су овај измучени простор задесила од краја осамдесетих година минулог столећа.

Комотно се крећући у забрану те освештане мантре, поједини несрпски, али и српски учесници у јавном говору не либе се изношења најапсурднијих тврдњи и неодговорно лупетају на начин који би у условима неког уређеног система друштвеног општења изговореном и написаном речју био незамислив, јер би подразумевао доњи праг моралних стандарда, логичне сувислости и уважавања проверљивих чињеница.

Али, зна се да су Срби за све криви, што учесницима у јавном саопштавању чак и најнеодрживијих и најступиднијих (о дрскости да и не говоримо) ставова и оцена као да ствара необориви алиби и ослобођа их било какве обавезе према истини и здравом разуму, али и поштовању публике, па и елементарном самопоштовању, којег су многи од њих безнадежно лишени. Ту се заиста свашта може чути и прочитати. Глас се губи у етру, а оно старо адвокатско упозорење scripta manent шупље одјекује у добу површног читања и брзог заборављања.

Добија се утисак да су се у последње време јахачи необуздане јавне речи неслућено размахали и распомамили, што не упућује на њихово веће самопоуздање, већ пре на извесну нервозу и сумњу у неограничену употребљивост црно-беле оквирне слике, на којој су Срби предодређени да по(д)несу терет сваке изговорене или написане неистине и злонамерне глупости о себи, али и о другима.

Семантичка екстензивност и применљивост аксиома о српској кривици изгледала је неограничена, тако да је дозвољавала искораке и у повременом међусобном обрачунавању Србима ненаклоњених појединаца и група, уз подразумевање сигурносног свода српског источног греха који им је, како су веровали, трајно обезбеђивао неприкосновени морални ауторитет беспризивних пресудитеља у стварима добра и зла.

Они мање обазриви, мање интелигентни, а острашћенији и/или карактерно искваренији, почели су да се губе у том хибрису самопроглашене етичке супериорности и да без икакве рационалне самоконтроле изговарају и исписују речи и реченице које их неодољиво приказују у комичном, па и гротескном светлу.

„Савремени механизам замене теза“, на који је у вези са усијаном атмосфером створеном у Црној Гори поводом логичног и уобичајеног устоличења митрополита на Цетињу указао вербално увек крајње уздржани и јеванђељски благи патријарх Порфирије, одавно је, дакле, на делу и закономерно у јавном дискурсу генерише систематско прибегавање двоструким стандардима, што је у новије време доведено до апсурдних размера.

Тако се и могло догодити, рацимо, да се непогрешиви морални арбитар Мустафа Церић, бивши реис-ул-улема босанскохерцеговачких Муслимана, отвореним писмом обрати талибанском вођству у Авганистану и позове их на толеранцију, умереност и поштовање људске личности, као наводно темељне вредности ислама.

У међувремену, упркос декларацијама талибанских званичника, сасвим очекивано почињу да стижу вести из Кабула о враћању на режим друштвене дискриминације и сегрегације жена.

Управо у исто време, уприличивши промотивни политички хепенинг пред полицијском станицом у Новом Пазару, лидер санџачке СДА Сулејман Угљанин „заштитио је“ учитељицу Аделу Караахметовић Мелајац, позвану на информативни разговор због непоштовања расписа Министарства просвете Србије о обавезном емитовању државне химне на почетку нове школске године, чина који је такође изазвао жестоке полемике у складу са оптиком двоструких стандарда, једних за Србију, а других за све остале земље света.

Угљанин је ушао у зграду полиције и нешто касније славодобитно изашао са учитељицом, изјавивши да „Бошњацима није дозвољено да жена сама остане са непознатим мушкарцима, у овом случају са полицајцима“.Дакле, шеријатска етика на талибански начин у Новом Пазару!

Хоће ли брижни Мустафа Церић сад упутити отворено (или затворено) писмо Угљанину? Али, Србија је то, а Срби су криви за све… Уосталом, то је „отоманска Србија“, како је у једном недавном коментару територију Републике Србије јужно од Саве и Дунава, тзв. „ужу Србију“, крстио новосадски Бошњак, новинар и писац, активиста либерално-грађанистичке, „антинационалистичке“ оријентације Недим Сејдиновић.

Сејдиновић је ову индикативну несувислост унео у колумну „Бити Војвођанин“, објављену у београдском дневном листу „Данас“, којом се укључио у полемику изазвану захтевом двеју минорних војвођанских аутономашких странака да се грађанима на попису омогући национално изјашњавање као „Војвођани“.

Не улазећи у меритум овог спора и садржину Сејдиновићевог текста, на чијим примерима се такође може илустровати деловање мантре о српској архикривици и с њом повезаних двоструких стандарда, рецимо само да се рођени Тузлак, а натурализовани Новосађанин, Недим Сејдиновић, иначе искусан посленик „седме силе“, желећи да буде што духовитији, прописно обрукао. Додуше, у идеји није био потпуно оригиналан, јер је о Србима неистомишљеницима као о „Азијатима“ својевремено писао један други бивши колумниста „Данаса“, иначе рођени Бајинобаштанац, дакле и сам из „отоманске Србије“.

Сејдиновић не зна чак ни да је исправно користити се придевом „османски“, а не „отомански“, а овим својим неукусним испадом показује да, упркос наступању са пиједестала неких тобоже узвишенијих грађанских и демократских вредности, репродукује духовно уске и ретроградне „војвођанерске“ химере о цивилизацијској супериорности оних „из прека“ (ваљда из „шире Србије“) над „Србијанцима“ из „уже Србије“, која је била, како се обично каже, „под Турцима“.

Али, да не би османске вишевековне окупације, не би било ни нашег Војвођанина Недима Сејдиновића. Но, ко мари за историју, националну и породичну, за реалност и добар укус, јер Срби су криви за све…

Арсеналу вербалне разобручености и тешког безобразлука припада и мишљење једног старином Србина, нацијом Бошњака, а идејом (пан)исламисте Бакира Изетбеговића који је, у духу свеобјашњавајуће и сведопуштајуће тезе о српској кривици, поводом збивања на Цетињу дозволио себи да арогантно суди о Српској Православној Цркви. Рекао је, поред осталог, „поштовао бих и СПЦ када би она поправљала свој народ, што је улога свих верских заједница, служила богу и добру, а супротстављала се злу и зликовцима. Нажалост, све време рата челни људи СПЦ-а су затварали очи пред ужасним злочинима и давали подршку Младићу, Шешељу и Аркану…“.

Штошта је он, из своје стандардне отровне понуде, још дометнуо о великосрпској политици у рату и у миру, заборављајући, да не поменемо ништа друго, само потврђено активно учешће значајног броја имама за време рата у редовима Армије БиХ.

Ко је и какве су му ратне заслуге, на пример, Незим  Халиловић Мудеррис, утицајни имам сарајевске џамије „Краљ Фахд“?

Под насловом „Да ли ће имами, учесници Армије Р БиХ бити заборављени“, Фадил Халиловић у „Препороду“, гласилу ИЗ БиХ (11.10.2015), пише, поред осталог: „Значајан број имама је активно учествовао у војним јединицама Армије РБиХ, у њима је уживао велик углед и пружио немјерљив допринос очувању суверенитета и интегритета БиХ“.

Али, зашто би то Изтебеговићу био било какав морални проблем у беспризивном „суђењу“ СПЦ , јер Срби су, дакако, криви за све, били су агресори, а исламски верски службеници су се борили против агресије, па су многи и славно пали као шехити.

Изетбеговић и његови истомишљеници, и то не само из редова бошњачког народа, очигледно мисле да ће их наратив о превасходној српској кривици за југословенску несрећу, у свим њеним димензијама и са свим последицама, пред странцима, а и на бившем југословенском простору, вечно штитити и обезбеђивати им алиби за неконструктивно и неинвентивно јавно деловање. 

Да ли би се у томе можда могли и преварити, како показују неки новији наговештаји?

Чини се да то није искључено, па чак и да поједини политички корифеји рутинског антисрпског јавног говора тога помало већ постају свесни, па у неверици губе живце, још увек неспремни, или неспособни, да продуктивно антиципирају развој догађаја и коригују своје једностране и отужне ламенте и јадање над изложеношћу наводној српској опасности.

Занимљиво је, у овом погледу, прочитати шта је, реагујући на позив да се недвосмислено изјасни као Бошњак, у преписци са једним пратиоцем на свом сајту написао претходно помињени Недим Сејдиновић:

„Опет, поносан сам на многе људе из Босне, Бошњаке, екс-Југословене и остале који су и поред свега успели да се издигну изнад зла и да посматрају људе и ствари око себе без мржње и ослепљујуће страсти. Који су успели да напусте ту пасивну и чак угодну позицију жртве. И који су схватили да се из Београда у Босни – колико год то на први поглед деловало бесмислено – није водио рат против ислама већ управо за исламизацију “несрпског дела БиХ”. Бошњачки национализам комбинован са делимичном десекуларизацијом друштва, уколико постане доминантан (нећу да кажем да већ јесте), значи и победу Београда. А то ме, морам признати, веома, веома нервира!“

Није ли из овога јасно Сејдиновићево увиђање да је линија друштвеног и политичког понашања, какву тврдоглаво следе Изетбеговић и компанија, на дужу стазу контрапродуктивна са становишта бошњачких интереса и води, како он то формулише, „победи Београда“?

А Сејдиновић свакако није једини, и ван БиХ и у њој, који (почиње да) размишља на овакав начин. Укључујући и стране покровитеље и „пријатеље Босне“ на Западу, а можда и у Турској.

Веома знаковито, и свакако у том смислу дубоко узнемиравајуће за тзв. „пробосанске снаге“ и њихове перјанице у Сарајеву, било је саветовање у немачком граду Нојштат ан дер Ајш, у срцу изборног округа „високог представника“ Кристијана Шмита, под називом „Евроатланске перспективе БиХ“, а у организацији Немачко-атлантског друштва.

Шмиту су ове консултације у властитој бази очигледно биле  потребне да би ојачао своју незавидну позицију међународног представника кога две сталне чланице Савета безбедности не сматрају легално изабраним, званичници РС из истог разлога одбијају контакте с њим, а мрште се и Хрвати.

На овом озбиљном скупу изречене су и неке оцене које су представници „пробошњачких снага“ оценили као штетне, опасне па и скандалозне. Најоштрије је реаговао члан трочланог Председништва БиХ Жељко Комшић, који се и обратио учесницима, а чији је статус као истински легитимног представника Хрвата Шмит лично и прилично јасно оспорио.

Овај симпозијум заслужује засебну анализу, али ћу у контексту теме нашег огледа, поменути да је, не доводећи у питање пресуду Хашког суда о „геноциду“ у Сребреници, професорка Минхенског универзитета Мари-Жанин Калик (Ћалић), ауторка једне занимљиве „Историје Југославије“, приметила да су „националистички оријентисани Бошњаци  од Сребренице направили забрану трауму“ и да Сребреница таквима до данас служи као аргуменат да „категорички искључе поделу власти и помирење са Србима“.

Реч је, по њеном суду, о проблему који се не може решити одозго, већ само изнутра.

“У основи се ради о проблемима националног идентитета и политичке легитимности. Дејтон их, природно, није могао решити. Та питања објашњавају зашто конфронтација са прошлошћу напредује тако споро и зашто није могуће помирење. Четврт столећа након окончања рата, Срби одбијају да догађаје у Сребреници назову геноцидом. Зашто? Јер је Сребреница метафора за високо политичка питања и јер отвара питања ко је одговоран за рат и масовне злочине, како схватамо своју српску нацију и како дефинишемо нашу прошлост?”, речи су немачке научнице.

Подједнако озбиљно, ако не озбиљније, зазвучало је упозорење утицајног председника Бундестага Волфганга Шојблеа: “Одржао се макар и крхак мир, мада су проблеми огромни. Размишљање у категоријама етничке припадности код Бошњака, босанских Срба и босанских Хрвата све више доминира, центрифугалне силе делују под утицајем суседних земаља и прете да растргну фрагилну државну творевину. У том случају би остало муслиманско острво са знатним конфликтним потенцијалом и као стални извор немира – тим пре што је ту и самопрокламована заштитница Турска“.

Није тешко замислити какав је шок ова Шојблеова германска искреност изазвала код бошњачких првака и у варљивим тетошењем успаваној муслиманској политичкој јавности…

Било би наивно на основу ових и сличних сигнала градити илузије у погледу неке брзе и радикалне промене у ставовима и понашњу оног дела међународне заједнице који је, зарад легитимисања и оправдавања своје политике према и на бившем југословенском простору, створио представу о грешним Србима. Међутим, постоје индиције да смо све ближе схватању ограничене употребљивости и излизаности те једностране мантре и да се с њом ушло у ћорсокак из којег рационална политика, ма колико пристрасна и тенденциозна била, нужно почиње да тражи излаз.

Појавиле су се напрслине на спољном заштитном зиду „пробосанских“ и других сличних, објективно неделотворних политика чији је главни, а некима и једини прогам и адут антисрпство. Што пре то докуче, тим боље по све.