Танасковић: Мудри професор Екмечић поручио је Србима: „Издржати! Издржати! Издржати!“

У НЕДАВНОМ обраћању јавности после придруживања гласа Србије у Генералној скупштини УН одлуци о суспензији Руске Федерације из Савета за људска права, председник Александар Вучић је први пут изричито раздвојио појмове војне и политичке неутралности.

Објаснио је да је Србија војно неутрална и да ће своју војну неутралност доследно чувати, али да није и да не може бити политички неутрална, јер се налази на европском путу, што подразумева усклађивање са спољном политиком ЕУ. Економску неутралност није помињао, јер се тај појам не употребљава, пошто економске неутралности не може бити, а баш економски чинилац је кључан у динамичној дијалектици војно-политичке међузависности и међуусловљености.

Вучићев јасан исказ о неподударности двеју неутралности има принципијелан значај, као поштена рационализација нечега што одавно неисказано лебди изнад предела јавног дискурса и замагљује га.

Политиколози, посебно у временима мира, радо цитарију познату мисао пруског генерала и војног теоретичара Фон Клаузевица, да је „рат наставак политике другим средствима“, јер је, пре свега тачна, а и ослобађа од потребе ширег разматрања конкретних ситуација. Ретко се, међутим, узима у обзир и комплементарна истина да је каткада „политика наставак рата другим средствима“, чега смо од 1995. године сведоци у БиХ.

Од избијања рата у Украјини, односно наставка политике другим средствима, јасно је да је политика у непосредној служби ратних циљева. Владе и министарства европских држава делују као ратни кабинети. Мирнодопска логика више не важи.

Потврђује то и (несмотрена или срачуната?) изјава првог дипломате ЕУ, Ђозепа Борела да ће „рат бити добијен на бојном пољу“, као и одзив МИП РФ Сергеја Лаврова, да престанка борбених дејстава/примирја неће бити до постизања споразума зараћених страна.

Био отворен или, како се данас каже, хибридни, рат доминира. Такође, индикативна је објективна сагласност генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга и министра Лаврова, да је крајња мета покретања руске „специјалне војне операције“ промена/преокрет светског поретка, с тим што, наравно, то за њих двојицу носи дијаметрално опречне вредносне конотације.

Политика је у служби рата. Политика је постала ратна, само што се не служи војним, већ политичким и економским средствима принуде (санкцијама).

Може ли се говорити о раздвојености војне и политичке неутралности у ситуацији кад је политика постала део ратних дејстава?

Без обзира на мотиве и разлоге, доношење формално политичких одлука објективно се актуализује у координатама ратног деловања.

Може ли се, с обзиром на такву природу и димензије садашњег сукоба између Запада и Русије, са Кином у позадини, одржати равнотежа између војне неутралности и политичке не-неутралности, односно сразмерно толерантна перцепција такве асиметричне спољнополитичке формуле на двема сукобљеним странама?

Отворени и посредни притисци или поступци руковођени недекларисаним незадовољством подједнако су оптерећујући.

Тешко је давати поуздане и временски орочене прогнозе у погледу темпа и интензитета затезања омче око српске државне „куће насред пута“ (Ј.Цвијић), односно на раскршћу путева, али нема много елемената који упућују на превелики оптимизам, премда извесног маневарског простора свакако још има.

Говорећи о маневарском простору спољне политике малих земаља, Иво Андрић је рекао да је он по правилу мали, али, и кад изгледа да га нема, тај простор увек постоји, а дипломатија треба да ради на његовом ширењу. Уколико га стварно нема, наставио јер, ваља га створити.

Мудра, андрићевска мисао, али и врашки тешко остварљив спољнополитички и дипломатски задатак.

Биће изузетно изазовно очувати неутралност и начело придржавања норми међународног права, што је за Србе и Србију једино логично спољнополитичко опредељење. Ако изузмемо спољне, тј. глобалне факторе, на које се може само крајње ограничено утицати, најбитнији унутрашњи чинилац делотворног отпора неповољним тенденцијама и све већим притисцима морало би бити српско јединство у погледу сагледавања виталних дугорочних интереса Србије, Републике Српске и српског народа у целини. Оно сада не постоји, ни у Србији ни у Републици Српској, при чему је у РС, која је под највећим притиском, политичко нејединство драматично изражено, иако је народ већински недвосмислено за одбрану и очување Републике Српске.

Међутим, нема директне демократије, па се воља народа политички артикулише кроз активност његових демократски изабраних представника, без обзира на то што у односу на њу легитимитет неких међу овима може бити/постати проблематичан.

Зато би, уз свакако примаран значај општенародне воље, конструктивна сарадња политичких странака у вези са питањима пресудним за опстанак РС у њеним органима и институцијама морала бити изнад свих парцијалних интереса, идеолошких разлика, сујета и личних нетрпељивости.

Без темељне народне и изведене политичке саборности, тешко ћемо успети да следимо три поруке које је својевремено мудри професор Милорад Екмечић упутио Србима: „Издржати! Издржати! Издржати!“ или, пак, бити кадри да се руководимо оним Његошевим моћним, судбинским парадоксом: „Нека буде што бити не може!“. Јесмо ли још увек подвижничка нација која је, упркос свим тешкоћама, у одсудним изборима пута увек бивала на правој страни историје?

Ово питање свих питања мора се крајње одговорно, рационално и неодложно, а не реторички и (само)заваравајуће, староромантичарски поставити.

Да ли би неки савремени Милан Ракић имао покрића да се огласи песмом „На Газиместану“?

Упркос свему, надајмо се да би.