Танасковић: Коме смета Изетбеговићева рамазанска искреност?

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

„ВЕЗИВНО ткиво Босне и Херцеговине су Бошњаци. Да нема Бошњака, не знам до кад би Босна потрајала, а везивно ткиво унутар Бошњака је вјера. Да нема вјере ми би полако изгубили идентитет и расули се, ако би се ми расули, расула би се и земља. Изгубили би оно што су наши преци радили, што су држали хиљаду година. Дакле, ми јесмо вјерници и нас је вјера спасила. И докле год су пуне џамије младих људи и докле год стотине хиљада људи пости добровољно, ноћу се дижу… ја нисам забринут за ову земљу“, изјавио је у специјалној празничној емисији ТВ „Хајат“ лидер СДА Бакир Изетбеговић, „једна од икона сарајевске чаршије овог Рамазана“, како је представљен у неким новинама, човек који је позван на више стотина ифтара.

Према изјавама политичара с разлогом се гаје начелно неповерење или, бар, предострожна скепса. У случају ове симпатичне, опуштене рамазанске одушке коју је себи и јавности приуштио син и настављач мисије писца „Исламске декларације“ искреност не би требало доводити у питање.

Уосталом, муслимани су у светом месецу Рамазану позвани на богоугодна и добра дела, а залагање за истину и борба против лажи спадају међу најпревасходније налоге које је Алах џ.ш. спустио својој заједници у месецу током којег је почело објављивање „Курана“. Познато је, међутим, да у земним људским стварима и замешатељствима искреност и истина нису баш увек добродошле и могу изазвати срдите и покудне реакције. Тако је и Бакирова рамазанска искреност, поновљена на неколиким заједничким ифтарима, а најизричитије у Цазину, у организацији СДА, где се окупило око хиљаду људи, била хитро прекорена саопштењем амбасаде САД у БиХ.

Американцима је нарочито засметала теза о Бошњацима као „везивном ткиву БиХ“: „Везивно ткиво БиХ су људи који живе у овој држави и боре се да изграде бољу будућност за себе и своје породице. То су Бошњаци. То су Хрвати. То су Срби. То су ‘остали’. Сви су они грађани БиХ”.

У саопштењу амбасаде следи уобичајена пропедевтичка лекција политичарима у БиХ о томе како би требало да се понашају: „Оно што БиХ сада треба, више него икада у њеној скоријој хисторији, јесте усмјеравање веће пажње на изградњу заједничке будућности у оквиру еуроатлантске породице држава, као и да политички челници троше мање енергије и времена на реторику и активности које дијеле добре људе који овдје живе и раде”, а који „заслужују демократску и просперитетну будућност за коју су гласали, али им је њихови политички челници још нису испоручили“.

Уз напомену да није баш сасвим бистро како то странци, ма били они и по свему изузетни Американци, могу знати за шта су гласали „добри људи“ у БиХ, а поготово какву визију „демократске и просперитетне будућности“, као и државе у којој би је остваривали, имају у мислима кад прилазе гласачким кутијама, порука у погледу циља америчке/западне политике у БиХ је непромењена.

Да би све било јасно, критику упућену Изетбеговићу никако не би требало тумачити као одступање од суштине концепције ангажоваања САД у БиХ, залагања за тзв. грађанску, демократску и „функционалну“ државну заједницу, у којој би конститутивност трију народа и, уопште, политичко исказивање националног идентитета и интереса објективно били гурнути у други план.

То је исто оно за шта се декларативно опредељују тзв. „пробосанске снаге“, у име којих говоре Бакир Изетбеговић и његови бошњачки истомишљеници (плус Жељко Комшић и још понеки не-бошњак). И они, а и њихови западни покровитељи избегавају да помену логичан исход овакве ревизије дејтонског устројства БиХ и стварање формалноправних услова за „демократску“ доминацију најбројнијег, бошњачког народа.

Својевремено је, како сведоче поједини учесници политичког живота у БиХ који дуже памте, амерички државни подсекретар за политичка питања, Николас Бернс, незванично износио мишљење да не може бити државе без нације, односно народа који би био носилац државног суверенитета, а да то у БиХ, из више разлога могу бити само Бошњаци.

У међувремену је тактички модел наступања промењен, па се инсистира на равноправности трију конститутивних народа, али се они, на нивоу Нације-Државе, тј. политичког народа, сагледавају и третирају национално недиференцирано, као (апстрактни) грађани, по систему „један човек – један глас“.

То је иста наопака логика на основу које је 1992. године у дубоко национално и верски подељеној земљи организован референдум о независности БиХ, после чега је она потонула у грађански рат.

То је и Изетбеговићева логика, али Америкацима и осталим „пријатељима Босне“ никако не одговара да се њихови нестрпљиви и неинвентвни штићеници на тој линији исувише отворено и гласно јавно очитују, што изазива додатно подозрење међу Србима и Хрватима, поготово од кад су Бошњаци, на основу (оспореног) пописа становништва из 2013, славодобитно обзнанили да су за мало прескочили границу релативне и постали апсолутна већина у држави на коју полажу првенство.

Тако је Метју Палмер упозорио Изетбеговића и „пробосанске снаге“ како не би требало да очекују галоп америчке коњице која стиже да их спаси и реши им све проблеме.

Габријел Ескобар је на паничне повике са пробосанских страна да ће захтев РС да се ентитетима врате изворна дејтонска овлашћења запалити ратни пожар у БиХ, смирено реаговао оценом да никакве ратне опасности нема на видику, а сад ево и ове пацке америчке амбасаде рамазански распилављеном Изетбеговићу усред његове „ифтарске кампање“.

Пусти нас да радимо на миру и како мислимо да треба, и немој нам отежавати посао својим изливима верског жара!

Да Америка не мења курс, потврдила је ових дана и посета региону Карен Донфрид, помоћнице државног секретара за Европу и Евроазију. Иако је позната по томе да, за разлику од неких других борбених дама у првим ешелонима америчке политике, води рачуна о уравнотежености своје дипломатске реторике, америчка висока званичница била је у неким својим изјавама више него јасна: „Сједињене Државе не настоје да укину Републику Српску, али неће стајати по страни док садашње руководство Републике Српске настоји да разбије државу“ или „Сједињене Државе ће и даље позивати на одговорност све лидере због корупције или дестабилизирајућег деловања које представља претњу стабилности земље и њеној евроатлантској будућности“.

Последњих година највећи проблем за сређивање ситуације у БиХ, на начин који заговарају „пробошњачке снаге“ и њихови страни помагачи, кроз њену „функционализацију“ и централизацију, јесте то што се тихо незадовољство Хрвата положајем који имају у ФБиХ и у БиХ, претворило у политичку одлучност да се обезбеди такав Изборни закон који би гарантовао да пресудно утичу на избор члана трочланог Председништва из реда хрватског народа.

Тако су сада и Срби и Хрвати, а не само Срби, за „реформаторе Дејтонског споразума“ реметилачки фактор у спровођењу њиховог пројекта.

Неупоредиво лакше би им било да су проблем само дежурни кривци Срби, поготово у заоштреној атмосфери коју је донео рат у Украјини. Разумљиво је, стога, што изразиту раздражљивост код страних фактора изазива продужавање блокаде деловања институција услед непостизања договора о Изборном закону, па је, после отказивања седнице Дома народа, америчка амбасада у Сарајеву жестоко ударила по свим парламентарним странкама: „ХДЗ БиХ, уз подршку СНСД-а, непримјерено је искористио хитну процедуру како би поднио узми-или-остави приједлоге изборне реформе за које је раније закључено да су у супротности с правним стандардима и стандардима људских права ЕУ“.

Осуђена је, истовремено, и „одлука СДА да злоупотреби услов за кворум Дома народа како би блокирала расправу“, за коју кажу да је „недоследна са принципима функционалних демократских институција“.

Криви су, дакле, ХДЗ и СНСД, тј. Хрвати и Срби, јер су покушали да на брзину протуре усвајање документа који би омогућио измену Изборног закона у складу са којом би се избор Председништва вршио по етничком кључу, а прекорена је и СДА, због рушења кворума. Кривица првих је, нема сумње, „првобитни грех“, а Бошњака само неодговорност и прекршај норми демократског понашања.

Очигледно је да су Изетбеговић и његови истомишљеници неспремни да прихвате било какву законску формулацију којом би у изборном поступку био заштићен хрватски национални интерес, а Хрвати су, бар за сада, одлучни да не попусте.

Из Загреба се огласио хрватски председник Зоран Милановић, захтевом Западу да натера Изетбеговића да се усвоји цивилизовано решење, а због неизјашњавања о Изборном закону прозвао је и високог представника Кристијана Шмита, „човека који је нелегално ондје дошао, није га изабрао Савјет безбједности, али се у све уплиће“.

Ђаво је однео шалу. Схватљиво је, стога, због чега је Изетбеговићева ифтарска искреност толико засметала оним странцима који са њим објективно већ одавно раде на пројекту „грађанске Босне“.

Поодавно (1997) је Реџеп Тајип Ердоган слично Бакиру у граду Сиирту на политичком збору понесено изговорио стихове познатог турског песника, идеолога пантуркизма Зије Гекалпа (1876 – 1924): „Џамије су наше касарне, кубета наши штитови, минарети су наша копља, а верници наши војници. Ово је света војска која чува нашу веру“.

Био је осуђен на десет месеци затвора. После седамнаест година, на истом се месту подсетио тог догађаја и поново одрецитовао исте стихове.

Бакир Изетбеговић сигурно неће бити ухапшен, али није баш сигурно да ће као неприкосновени лидер БиХ за седамнаест година ифтарити с истим порукама својој браћи по вери. Јер, нити је БиХ Турска нити је Изетбеговић Ердоган.

Турски председник је прошле године, у беседи поводом обнављања Башчаршијске џамије, био умеренији него у Сиирту, али подједнако искрен и у пуном сазвучју са својим кумом Бакиром, овога рамазана:

„А џамију морамо узети као центар да бисмо напредовали у сваком смислу. Треба да водимо нашу децу у џамије што је више могуће. Наше жене и ћерке треба да посећују џамије што је више могуће. Чак и немуслимани могу слободно да посећују наше џамије“. Изетбеговић немуслимане није помињао…

Западњаци су нарочито осетљиви на истицање кључног исламског чиниоца у структури националног идентитета Бошњака, како је то рамазански искрено учинио Изетбеговић.

Нису ли управо они битно утицали на то да се муслимани/Муслимани током рата (1993) национално самоименују као Бошњаци, како би пред својом и светском јавношћу лакше оправдали подршку коју су им давали као, наводно, угроженој страни у грађанском и међунационалном сукобу?

Неупоредиво теже било је обезбедити разумевање, и паре, за држање стране „некаквим муслиманима“ на Балкану, а против хришћана, и то у време кад се ислам планетарно сагледавао као политичка, демографска и цивилизацијска претња.

Овако, са Бошњацима уместо муслимана/Муслимана, све је постало логично за просечно (не)обавештене западњаке: Земља је Босна, у њој, дакле, живе Бошњаци, а Србија је извршила агресију на тај миран народ, па му се мора помоћи…

Један од извештача са Првог Бошњачког сабора, на коме је донета одлука о усвајању новог националног имена, записао је: „Ноћ у којој је заседао Сабор била је пресудна – заспали смо као Муслимани, пробудили се као Бошњаци“.

За многе је буђење било тешко и дуго је трајало… Можда су неки још увек „међу јавом и мед сном“.

Отприлике у време кад је Изетбеговић био у јеку своје ифтарске турнеје, на ТВ N1 гостовао је директор Меморијалног центра Сребреница Емир Суљагић. Највише се, препотентно и злурадо, бавио незавидном ситуацијом у којој се политички и војно нашла Србија због погрешне процене међународних токова и ослањања на Русију која је, по његовом стручном мишљењу, већ изгубила рат против Украјине.

Дао је и експертску, наравно неповољну, оцену стања Војске Србије, али и упозорење да је њено наоружавање скупим системима претња НАТО-у и свим српским суседима. Оценио је да Србија то ради како би предупредила било какву интервенцију НАТО-а у региону, из чега се може разумети да он такву интервенцију очекује, а свакако и прижељкује. Тајанствено је наговестио да Оружане снаге БиХ „ипак нешто раде“ и поменуо споразум о војно-техничкој сарадњи са Турском.

Шта ли они то у тајности раде?

Свакако се не припремају за сукоб са атлантским савезом. Треба ли се, онда, чудити неповерењу РС према заједничким оружаним снагама?

У контексту наше теме најзанимљивији је, ипак, закључни део телевизијског наступа овог умишљеног представника „пробосанских снага“ и изразитог србомрзитеља. Преносимо га на основу извештаја Радио Сарајева:

„На констатацију да би му Додик замјерио то што је рекао да је „босански Србин“, Суљагић је рекао: „Мени би Милорад Додик замјерио што сам жив. Ја не знам друго име. Никога не вријеђам. Он о цијелим групама људи говори дехуманизирајућим језиком. Ако они нису Срби и нису из БиХ, не знам како другачије да их назовем. Не говорим о њима као православцима. Додик континуирано говори о Бошњацима као о муслиманима“.

Суљагић очито не прати Изетбеговићеве ифтарске иступе. Тешко да би неко ко је слушао Бакирове искрене рамазанске изливе верског надахнућа на ТВ „Хајат“ или у Цазину овде нешто могао замерити Додику.

Или, можда, Бакир дехуманизује Бошњаке говорећи о њима првенствено као о муслиманима?

Ко је ту у праву? Не могу бити и Бакир и Емир. Или можда могу, па како кад затреба.