Танасковић: Ко су Марфијеви „грађани“ Босне и Херцеговине?

АМЕРИЧКИ амбасадори су у свим земљама и дипломатским коровима значајне личности. Није потребно објашњавати зашто.

Присутни су у медијима, политичкој и широј јавности, а на дипломатским пријемима и другим манифестацијама, кад се појави амбасадор САД, све и сви одлазе у други план, сем евентуално председника и премијера државе домаћина.

Већина колега би да им се некако приближи, напуштајући дотадашње саговорнике, привидно спонтано и тобоже ненаметљиво се померајући ка новом центру гравитације у сали, не марећи да ли ће некога гурнути или нагазити.

У зависности од својих личних склоности, амерички амбасадори уживају у таквом статусу, праве са де не примећују занимање које изазивају, отежавајући или олакшавајући нестрпљивим колегама да са њима ступе у контакт, понекад их игноришу, а најчешће с осмехом на лицу и чашом вискија у руци презиру и не слушају шта им говоре.

Има међу њима и истински пристојних, озбиљних и децентних људи којима сва та наметљива пажња смета и нервира их, али такви су у мањини.

Поједини се поигравају са гомилом својих сервилних клијената, па се неочекивано и самоиницијативно обрате представнику неке државе која се, управо у складу са америчким мерилима и правилима, сматра паријом у међународним односима, што скупину ласкаваца оставља отворених уста.

Амерички амбасадор у БиХ Мајкл Марфи ни по чему није изузетак од описаног статуса и понашања дипломатских представника САД, само што је, уз намештени осмех, још агресивнији и безочнији од већине њих, а то се нарочито недипломатски испољава у односу према једном од двају ентитета који чине тзв. дејтонску БиХ, према српским званичницима, а особито према најутицајнијем међу њима, Милораду Додику, који му, на начин на који амерички посланици нису навикли, не остаје дужан.

Крајишки одговор на каубојски стил.

Марфи свакако није читао ни Кочића ни Ћопића…

Марфијева дрскост и арогантност у заступању политичких интереса САД добро су познате, нису ништа неочекивано и не би изискивале неки нови коментар, да у новије време његова реторика не привлачи пажњу појединим новим акцентима и нијансама које, заправо, то уопште нису.

Амерички амбасадор јесте безобразан, али не и неразуман и непромишљен. Све што напише или изговори служи одређеном циљу, односно у функцији је остваривања јасног или прикривеног, свеједно, политичког учинка у залагању за наводно грађанску и демократску БиХ и суштинско стављање ad acta најбитнијих, темељних одредби Дејтонског споразума, оптужујући при томе друге (РС и Додика) да га руше.

Држ’те лопова, позната мангупска тактика.

У томе се потпуно солидарише са нелегалним и нелегитимним „високим представником“ Кристијаном Шмитом, о чијој штетности се већ почиње шушкати и у Бриселу.

Два скорашња Марфијева иступања упућују на позорност и изискују усредсређену пажњу. Пошто БиХ за Вашингтон свакако није стратегијски приоритет, али је добила на значају у контексту општег украјинског заоштравања односа између Руске Федерације и тзв. „колективног Запада“ (тј. Америке и њених само привидно самосталних савезника у Европи), амерички амбасадор у Сарајеву располаже сразмерно широким маневарским простором за властиту иницијативност, позивајући се на политичку линију Стејт Дипартмента, коју добрим делом сам фризира на терену. Главно је да делује на магистралном правцу општег геополитичког наступања своје државе.

Говорећи 21. јуна на манифестацији „Дани Босанскохерцеговачке-америчке академије уметности и наука“ (?!), Марфи је изнео више оцена и ставова у вези са актуалним политичким тренутком у БиХ, од којих су нарочито занимљива два међуповезана:

„План господина Додика за ‘мирно раздруживање’ Републике Српске од БиХ опасна је фантазија, незаконита је и представља претњу суштинским интересима САД у БиХ. Она је такође претња мирној, просперитетној и демократској будућности унутар евро-атлантских институција коју људи у БиХ желе и заслужују“, и „Изазови са којима се Босна и Херцеговина суочава су значајни, али БиХ се с њима не суочава сама. Сједињене Америчке Државе су одлучне да обнове снагу и способност институција о којима овисе грађани Босне и Херцеговине и које су неопходне да би земља завршила свој пут ка интеграцији у евро-атлантске институције“.

Дакле, план за мирно раздруживање представља, ни мање ни више, „претњу суштинским интересима САД“, људима (којим то људима?) у БиХ треба помоћи да се интегришу у ЕУ и у НАТО, чему они жељно теже и што заслужују. САД ће помоћи да се обнови (а када су је имале?) „снага и способност институција о којима овисе грађани БиХ“.

Прво „људи“, па сад „грађани“ БиХ. Ко су они? И ко је Мајкл Марфи? Амбасадор САД у БиХ или амбасадор „људи“ и „грађана“ БиХ, које ће САД да бране од деструктивног понашања „нељуди“ и „неграђана“ те исте БиХ?

Ово није никакво шегачење, иако просто мами на то да се хуморно третира, већ крајње озбиљно питање, што потврђује нова објава на твитер профилу америчке амбасаде у Сарајеву, под насловом „Заједнички интереси Америке и грађана БиХ“. Набројано је десет тих „заједничких интереса“, уз које је испред рубрика са знаковима сагласности и подударања штампана америчка застава испод које логично пише САД и застава БиХ, испод које стоји „Грађани БиХ“!

Значи, не БиХ, као држава, већ „грађани БиХ“, што појачава утисак да господин Марфи дипломатски заступа, поред САД, и „грађане БиХ“.

„Заједнички интереси“ не доносе никакво изненађење или новост у односу на познате стереотипове и флоскуле о територијалном интегритету, суверенитету и мултиетничком карактеру БиХ, интеграцији БиХ у ЕУ, сигурној евроатлантској будућност БиХ итд.

Ваља скренути пажњу на „заједнички интерес“ наведен као трећи по реду: „Учинковита, ефикасна, одговорна власт на свим нивоима која делује у корист свих грађана“. Ево их опет ти „сви грађанн“, ваљда и они раније поменути „људи“ БиХ.

Ако је судити по „заједничким интересима“ наведеним на Марфијевој листи, сасвим је сигурно да их бар половина држављана/становника БиХ не доживљава као своје. Треба ли ове на неки начин укинути или избрисати из бројног стања, па да у БиХ остану само Марфијеви „људи“ и „(сви) грађани“ чији је он, изгледа амбасадор, поред тога што је и амерички.

Сви досадашњи историјски покушаји да се то учини, на овај или онај начин, милом или силом, а најчешће силом, нису успели, а донели су велике трагедије свим Бошњацима и Херцеговцима, стварним, а не фантомским „људима“ и „грађанима“ БиХ.

Илузија да се тронационална БиХ може учинити државом некаквих „свих грађана“ који би били спремни да прихвате Марфијеве „заједничке интересе“ са САД (и њиховим трабантима) потврђено и неупоредиво је опаснија фантазија од било каквог плана о раздруживању на који се окомио америчко-боснаскохерцеговачко-грађански амбасадор Мајкл Марфи.

Ако би се Марфијева (и не само његова) визија “грађанске БиХ“ којим случајем покушала неметнути неким видом примене силе, једино што је извесно јесте да би после још једне такве трагедије исход био не само распршивање тлапњи о тобоже „грађанској“ држави, у име које су неки, изгледа, опет спремни да се поиграју животима Бошњака и Херцеговаца (неодговорни и некомпетентни министар одбране позира са пушком у руци и прети), већ нестанак било какве државе која би окупљала стварне грађане, а не Марфијеве „грађане“ са твита америчке амбасаде.

Требало би му објаснити да је то неумољива реалност, а не сновиђења о светској доминацији, на трагу давнашњег објашњења Џорџа Буша старијег да је амерички национални интерес жив на сваком педљу планете, јер су САД суперсила.

Сила несумњиво јесу, и то треба рационално уважавати, али нема те силе која би од Босне и Херцеговине могла направити заједничку државу којом не би били задовољни и Бошњаци, и Срби и Хрвати.

Сетите се ЗАВНОБИХ-а, ви који се у његове одлуке кунете! Марфи то не мора да има на памети. Потомци тадашњих већника би морали.

Па и тај Марфи. Не знамо колико воли људе и хаје ли уопште за могуће последице свога деловања по судбину Бошњака и Херцеговаца. Нема основе за претпоставку да њега и његове наредбодавце то уопште занима. Уосталом, ту је пламтећи пример Украјине…

Може ли нам нешто наде да господин Марфи ипак није сасвим безосећајан човек пробудити сазнање да су он и његова супруга Кимберли велики љубитељи паса?

Зна се да су болно туговали за Тедијем, сирочићем пронађеним на Јахорини 2006, приликом његовог претходног службовања у БиХ, а који их је напустио 2021, да би данас уживали у привржености „Косовара“ Брава, Никија из Боцване и Сарајлије Марлија…

Одвојите, амбасадоре Марфи, бар мало осећања за стварне људе земље која Вам је у Вашингтону дипломатски поверена.

Не заборавите, у рату страдају и пси…