Танасковић: Исповест једног плаћеника

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

СЕНАД Авдић није новинар без талента, али јесте човек без морала.

Најновија потврда основаности овог утиска може се, под насловом „Поруке и поуке Додиковог ‘мини Газиместана’: Бивши ‘Марковићеви реформисти, Додик, Кустурица, Кецмановић, Калинић нису већи Срби од Караџића или Крајишника, али јесу већи Руси!“, прочитати на порталу „Слободне Босне“ – „Сенад анте-портал“. Тачније би било „анти-портал“…

У овој неукусној и недуховитој пасквили, наводна новинарска перјаница слободоумне грађанске Босне, далеке од свих идеолошких и националистичких предрасуда, обрушила се на потписнике петиције којом је близу две стотине личности различитих профила захтевало да се поштује изборна воља грађана РС, потврди избор Милорада Додика за њеног председника и одустане од намере изазивања атмосфере друштвеног немира и пометње, која је неодољиво заударала на обрасце „наранџастих (или каквом другом бојом обојених и цветовима украшених) револуција“.

У међувремену је Централна изборна комисија БиХ у Сарајеву, после поновног контролног пребројавања гласова, утврдила и јавно обзнанила победу Милорада Додика. Тиме меритум постизборног заплета и повода за петицију губи релевантност, уз осведочење да су њени потписници били у праву, па то није тема којом има смисла даље се бавити, иако ће разних коментара свакако и у наредним данима и седмицама бити. Најважније је да је изборни процес у једном осетљивом политичком тренутку за РС и за БиХ мирно и без већих потреса, а у складу са правним нормама доведен до краја.

У истом смислу, ирелевантан би био и Авдићев новинарски испад, тим више што му није ни први, а вероватно ни последњи. Међутим, њиме се ипак вреди укратко позабавити, јер, са једне стране, има изразито клеветнички набој, док је, са друге, феноменолошки занимљив као симптом одређеног стања свести у неких набеђених бошњачких „Европејаца“ и типолошка парадигма за резоновање у складу са логиком најстаријег заната на свету, да љубави не може бити без наплате.

Свако, уосталом, мисли из своје главе, а неко је спреман и да сече туђе.

Тежишна Авдићева поставка састоји се у уверењу да су сви потписници петиције за поштовање изборне воље народа Додикова плаћеничка клијентела, па зато свој обрачун са њима иронично уводи цитатом којим њихово обраћање јавности почиње: „Ми, доље потписани, вођени љубави према Републици Српској и свим њеним грађанима…“. Тезу о томе да су потписници петиције на Додиковим јаслама, без икаквих доказа, Авдић илуструје на примеру само неколиких одабраних чанколизаца – Емира Кустурице, Ненада и Владимира Кецмановића, Чедомира Антића, Драгана Калинића и моје маленкости.

За ову селективност јамачно постоје неки разлози, али она у суштини за нашу тему није битна. Узгред, Авдић, супротно чињеничном стању ствари, вероватно ради стварања алибија да о њему изрекне нешто додатно лоше, тврди да Драган Калинић није потписао петицију, иако он то (под бројем 42) јесте учинио. Али, чињенице и онако нису важне за врсту новинарства којом се бави Сенад Авдић. Оно је изнад чињеница, у сфери самозваног апстрактног морализма привилегованих који надмоћно надлећу пучину.

У настојању да своје људске мете што потпуније дискредитује, прво перо „Слободне Босне“ наступа и као експерт у монетарно-финансијској сфери, деликатно констатујући да је Емиру Кустурици „руска рубља /говно/ дража од америчког долара /торте/“, чиме, поред очигледне неупућености у међуодносе и кретање светских валута, предочава своју монетарну предилекцију, а и елементарни простаклук.

Навукавши рухо књижевног критичара, Авдић затим ниподаштава дело Владимира Кецмановића „Топ је био врео“, оцењујући га као „приземну смјешу неталента, ‘покварене маште и прљавих (националистичких) страсти“.

За угледног професора политикологије и врсног аналитичара друштвених кретања Ненада Кацмановића, махалски полихистор тврди да је некоћ био саветник комунистичких апаратчика и да је преиспољни тезгарош, који се у јавности оглашава „подјебавањима и сличним денунцијацијама на порталу ‘Све о Српској’, што такођер порески обвезници из РС уредно хонорирају“…

Од обавезе да своје тврдње о плаћеничком статусу потписника петиције, која га је толико заболела, Авдић се нехајно заклања оградом: „Кад би било времена и простора и када би то дангубљење имало икаквог дубљег смисла, могло би се прецизно и непогрешиво, од имена до имена, сваког од потписника петиције довести у клијенталистичко-интересну везу са Милорадом Додиком“.

Дакле, строги тужилац, као што нема ни стида ни срама, нема времена ни за навођење бар неког доказа за своје оптужбе, али има за то да о људима који му нису по вољи изрекне произвољне лажи и клевете. Зна он добро да је њихово демантовање као сакупљање расутог перја и да никада не може бити делотворно као незарастајућа рана нанета отровном денунцијантскм стрелом.

Једино што је у свему овоме утешно сажето је у народној мудрости: „није шта ти каже, него ко ти каже“.

Жртве Авдићеве ружне инвективе одлучиће треба ли да му одговоре или да га игноришу, што је вероватно паметније, али ја сам одлучио да се огласим, без намере улажења у расправу с њим, већ стога што је он у своју опадачку аргументацију уврстио и понешто за шта држим да је, бар за мене, неупоредиво битније од суда који је изрекао о Дарку Танасковићу, јер се не односи само на њега.

Ево дела текста који се бави мојом личношћу: „Уколико се из буџета Републике Српске, како говоре финансијски папири и службени листови, мјесечно крчми 2,5-3 хиљаде марака на сеоску лолу, експерта за тероризам и бомбање Џевада Галијашевића, ко има образа и срца не закитити барем двоструко већом сумом, рецимо, једног Дарка Танасковића? Превејаног и искусног дипломату, оријенталисту, уредника и аутора портала „Све о Српској“ на којем можете сазнати све што вас занима, о БиХ, Русији, САД, Ирану… осим што нема ни словцета о (Републици) Српској, њеној власти, животима и смртима у њој. Није Додик толика стипса и циција да Танасковићу плаћа, примјерице, мање него што му је годинама уочи рата плодну сурадњу кеширао Исламски теолошки факултет у Сарајеву. Само хотелска соба (број 5) у хотелу „Европа“ која је љети-зими била резервирана за професора Танасковића, који није можда највећи, али јесте најбржи негатор злочина почињених у БиХ, коштала је његове домаћине право мало богатство“.

Да сам по стручној формацији оријенталиста, јесам. Превејан и искусан дипломата – ствар процене, али није увреда и не може се егзактно вагати, иако претпостављам да „превејан“ не носи баш сасвим позитивну конотацију.

Један од сарадника портала „Све о Српској“ јесам, али уредник нисам. Пишем о темама које ме занимају и за које сматрам да сам довољно компетентнан да јавно изнесем мишљење, а уредништво портала у том погледу до сада није имало примедби.

Нисам обавезан да пишем о ономе што Авдић или било ко други мисли да би требало, ваљда ради постизања неке фиктивне симетрије, у континуитету са комунистичким вактом и земаном. Не поричем да за коментаре објављене на порталу „Све о Српској“ примам скроман хонорар, што ваљда није нешто ненормално и недолично.

Сигуран сам да се господин Авдић за износ толике новчане надокнаде не би удостојио омрчити перо, односно сести пред тастатуру рачунара.

И тако стижемо до најзанимљивијег дела тужиочевог пледоајеа, увођења у причу моје „плодне сурадње“ са Исламским теолошким факултетом у Сарајеву и „правим малим богатством“ које је ИТФ коштала соба бр. 5 у хотелу Европа, која је за мене наводно била стално резервисана. А ја се, ето, показао незахвалан и постао можда не највећи, али најбржи негатор злочина почињених у БиХ.

У односу на кога или на шта је извршено ово поређење величине и брзине није ми познато, али оно што поуздано знам јесте да никада, ниједном речју и нигде нисам негирао зличине почињене за време грађанског рата у БиХ. Тако нешто било би и глупо и неморално, а и нетачно, бар исто онолико колико су то Авдићеве произвољне и злонамерне тврдње које су већ постале отужни стереотип.

А што се предратне „плодне сурадње“ са ИТФ тиче, са задовољством потврђујем да се она на обострано задовољство одвијала годинама и да је сматрам вредним сегментом своје оријенталистичке делатности. И то не само са ИТФ, већ са И(В)З у целини.

Тачно је да сам приликом боравака у Сарајеву више пута имао собу у хотелу „Европа“. Та нису ваљда моји домаћини могли да ме оставе да спавам на клупи у парку’!

За све време наше сарадње од њих нисам примио ни динара, а мотиви оних који су тада одлучивали у И(В)З вероватно су били позитивна процена моје стручности, док сам ја имао осећај да кроз ту сарадњу проширујем своје сазнајне хоризонте и учестујем у научно и друштвено корисној активности унапређивања знања о исламу и муслиманској култури у нашој заједничкој држави.

Заувек ће ми у сећању остати пријатни тренуци проведени у занимљивим сохбетима са колегом др Ахмедом Смајловићем, алимом и хафизом, благородним Махмудом Траљићем, реис-ул-улемом Наимом еф. Хаџиабдићем, самозатајним врсним лингвистом Месудом Хафизовићем, скромним, а изузетно заслужним библиотекаром Салихом Траком, др Омером Накичевићем и многим другима. Великом чашћу и данас сматрам поверење које ми је било указано чланством у радном председништву скупа поводом јубилеја Гази Хусрев-беговог вакуфа, заједно са академиком Хамдијом Ћемерлићем и ученим Ахмедом Тузлићем, док је у првом реду седео академик Недим Филиповић…

Радовао сам се раду на приређивању за штампу „Лексикона ислама“ Неркеза Смаилагића, објављивао прилоге у „Аналима Гази Хусрев-бегове библиотеке“, за „Исламску мисију“ подстицајно разговарао са теологом и социологом Хилмом Неимарлијом, диванио са Нијазом Шукрићем и сјајним познаваоцем „Курана“ Јусуфом Рамићем…

Веле да је начелник сарајевске општине Стари Град Ибрахим Хаџибајрић био изненађен кад је на страницама „Политике“ 1990. године прочитао мој некролог своме оцу, уваженом шејху и суфијском духовнику Фајзулах-ефендији, чијим сам тумачењима Румијеве „Месневије“ имао срећу да неколико пута присуствујем.

Да, господине Авдићу, признајем кривицу некадашње сарадње са Вашим сународницима, истинским верницима и честитим људима из Исламске заједнице, са којима Ви немате ништа заједничко. Удаљени сте еонима. И тада сам, као и сада, мислио, писао и радио оно и онако како сам сматрао и осећао да је исправно. Укључујући и потписивање петиције која је код Вас и Вама сличних изазвала провалу клевета и потвора.

Ви, господине Авдићу, предобро знате шта се све издогађало од времена моје сарадње са колегама и пријатељима из Исламске заједнице до данас. Знате, као што знам и ја, да о томе никада нећемо имати сагласна мишљења. Ипак, морали бисте, уместо лажног оптуживања некога за константно плаћеништво и бесрамну превртљивост, ради властите менталне хигијене, размислити о разлозима који су учинили то да сам, не мењајући вредносна и морална начела којих се у животу придржавам, од сарадника и драгог госта ИЗ постао потписник петиције којом се тражи поштовање изборне воље грађана у Републици Српској.

Јесте ли чули нешто о пучу који је против легалног реис-ул-улеме ИЗ Југославије, покојног Јакуба Селимоског, по позадинским инструкцијама Алије Изетбеговића, 1993. године извршила група окупљена око потоњег реиса Мустафе Церића, узаптивши при томе и кассу? Селимоски је о томе оставио необориво писано сведочанство.

Вероватно Вам није познато да сам у једном броју „Препорода“, гласила ИЗ, чији је својевремено главни уредник био мој добар друг са студија Салих Смајловић, у истом тексту проглашен комунистом, четником, Милошевићевцем, Јеврејином и масоном?

Ко се то променио? Ја нисам.

Кад сам се почео изјашњавати против накарадне и опасне политизације ислама у функцији разбијања Југославије, а не против ислама као таквог, што би било апсурдно, оптужен сам за исламофобију, уз вајкање у Шехеру: „Нисмо се од нашег Дарке овоме надали“.

А чему се требало надати? Да ступим у СДА или у редове Армије БиХ? Или, пак, да у наше дане позивам да се гласа за Бакира Изетбеговића или Жељка Комшића?

Наставићу са својим „плаћеништвом“ у служби истине, онакве какву рационално спознајем и срцем осећам. Можда у нечему и погрешим, али не за паре. Моје евентуалне грешке коштаће само мене…

Потписујући петицију која је узбудила чисту душу Сенада Авдића нисам погрешио: Милорад Додик је победио на изборима. То је, заправо, за овог клеветника, и највећи, једини прави проблем, мука непреболна, а не претпостављена морална нискост потписника петиције и њихова верност Русији.