Танасковић: Има ли у Абазовићевом поимању „цивилизацијских ствари“ места за истину?

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

КАКО смо се приближавали 11. јулу, односно дану одавања поште сребреничким жртвама, политичка и медијска инструментализација ове теме, као и сваке године, ушла је у уобичајени крешендо, с тим што је овога пута ојачана усвајањем подгоричке и приштинске скупштинске резолуције о „геноциду у Сребреници“, којима се, поред осталог, забрањује јавно довођење у питање геноцидне квалификације страдања Бошњака у том граду.

Ова два угледна и утицајна европска парламента похитала су да потврде своју приврженост и послушност онима који их штите од наводних малигних посезања „трећих страна“ и чији је циљ да се створи слика о томе да Србија наставља своју погубну политику из деведесетих година и да је, стога, треба на све могуће начине што више изоловати, поред осталог и обручем оваквих резолуција.

Без обзира на сва декларативна заклињања флоскулом да те резолуције нису уперене против српског народа, у које понајмање верују они који их папагајски изричу, рационално није могуће другачије их разумети до као политички наставак рата „свих против једног“, који би на бившем југословенском простору требало да је завршен.

Уосталом, отворена употреба ових „принципијелних“ резолуција за појачавање политичког и медијског притиска на Србију, у тренутку кад постаје све јасније да се проблеми у БиХ и косовско питање не могу брзо и лако решити на начин који би одговарао онима у (западном) иностранству који су их добрим делом и произвели, непорецива је потврда њихове пројектоване антисрпске функционалности.

Но, о томе заиста већ одавно не вреди трошити речи објашњавања и тумачења, а више, богме, ни згражавања над опортунистичком тупошћу, моралном индиферентношћу и идеолошком острашћеношћу оних који, у име народа, по команди дижу руке у механичлким гласањима за озбиљне одлуке којих ће се, ако је веровати историји, потомци грађана које представљају стидети или се, бар, неће њима дичити.

Међу званичницима који су оценили да је умесно, а ваљда за њих и корисно, испољити посебну јавну ревност у вези са овогодишњом комеморацијом у Поточарима и комшијским скупштинским резолуцијама које су јој послужиле као увертира, истакао се и потпредседник Владе Црне Горе Дритан Абазовић.

Овај бесумње талентован и вишеструко способан политичар из „генерације која долази“, беше освојио широке симпатије и у Црној Гори и ван ње својом одлучном и одважном борбом против режима Мила Ђукановића и својствених му неподопштина, тако да су разна сумњичава нагађања о природи његове политичке оријентације и програмске платформе разумљиво и добронамерно потискивана у други план.

Стао је на биљег онда када је то било тешко, али и најважније. Као национално Албанац, а изврсни сарајевски студент и докторант, оптуживан је за покудно сврставање уз, наводно, антиалбанске и антибошњачке, а просрпске снаге, у заједничком фронту за ослобађање Црне Горе од тридесетогодишње аутократске и партократске власти која је у много чему поделила и ојадила црногорско друштво, а државу заробила мрежом својих поглавито сумњивих интересних спрега и комбинаторика.

Упућиване су му чак и оптужбе за издају. На све је то одговарао неоптерећено, рационално и уверљиво, па су му ове замерке више подизале но што су му обарале рејтинг. Са преузимањем кормила државног брода од стране шарене и идеолошки хетерогене коалиције тесних победника над носиоцима претходне власти,  коалиције у којој је лидер УРА-е задобио несразмерно много утицаја у односу на број мандата који је његова странка освојила у Парламенту, ствари су се почеле мењати.

Укратко, пошто ми послеизборна превирања на друштвеној и политичкој сцени Црне Горе нису тема, а и не сматрам се позваним да о њима судим, Абазовић се са још већом и симптоматичном усрдношћу од оне коју је испољавао у борби против режима Мила Ђукановића упрегао да докаже пуни континуитет политике нових власти на спољнополитичком плану са претходним и на афирмисању онога што су и из ДПС тврдили да је идеал грађанске демократије.

Објективно, а не декларативно и реторички, то је значило и судар са оним очекивањима од (привидно?) тектонских промена у политичком животу Црне Горе, да реалистичан и логичан наставак поштовања међународних обавеза Цетиња неће подразумевати и ранију безосећајност и одсуство слуха за легитимне интересе и осећања Срба у Црној Гори, а и Србије, као братске и по свему најближе суседне државе, што је начин на који се у изјавама о њој изражавају и носиоци нове власти. Јер, Србија за Црну Гору ипак није неко далеко пацифичко острво.

Догодило се управо супротно, чему је Дритан Абазовић дао значајан допринос.

Створено је пренапрегнуто друштвено стање и неминовно дошло до кризе владе, за коју се ваља надати да ће бити разрешена са довољно мудрости и одговорности у овом осетљивом транзицијском раздобљу, за које се није могло очекивати да ће бити лако и без потреса. Ако је о заиста о транзицији реч…

Желећи да и делом потврди своју опредељеност за цементирање хашке верзије истине о сребреничкој трагедији, а вероватно и да обнови старе везе са Сарајевом и отклони све сумње у погледу своје лојалности, Абазовић је похитао на комеморацију у Поточарима, нашавши времена да пре тога проведе дан-два у Шехеру.

Познато је, а било је и предвидљиво, с ким се све састао, а с ким није, као и да је у свим разговорима са сарајевским домаћинима испољена пуна сагласност политичких и вредносних ставова.

Једна изјава овог доктора политичких наука привукла је нарочиту пажњу: „Усвојена Резолуција о Сребреници за мене је цивилизацијска ствар. Онда када таква питања не буду изазвала полемику, знаћемо да је друштво коначно искорачило напред“, поучително је, наиме, рекао Абазовић на Самиту о демократији у Југоисточној Европи, који је одржан у Сарајеву у организацији Међународног републиканског института.

Поред тога, негативно се изразио и о национализму који, како је упозорио, и даље оптерећује заједнице на простору бивше Југославије, а што се већ може сматрати неизбежним рефреном у политичким декламацијама (наводних и стварних) „грађаниста“, као да су осећање припадности некој нацији и национална свест најтежи облици социјалне патологије.

Но, мени је био занимљив део Абазовићеве изјаве о томе да је усвајање Резолуције о Сребреници у Скупштини Црне Горе за њега „цивилизацијска ствар“.

Том квалификацијом се, као спасоносном, толико често и наметљиво служе политичари и јавне личности без аргумената, који би тешко уопште могли својим речима објаснити шта је то цивилизација, да она пролази готово неприметно, као реторичко средство давања привида мисаоног достојанства баналностима које озбиљног и забринутог израза лица свечано саопштавају.

Но, овде се атрибутом „цивилизацијски“ послужио један учени политиколог, а не само осведочено виспрени политичар, па случај заслужује аналитичку пажњу.

Шта би, у конкретној ситуацији и формулацији, требало да значи „цивилизацијска ствар“?

Логичним закључивањем долази се до тога да је намера оваквог квалификовања Резолуције о Сребреници комотно и арогантно изопштавање из цивилизације, односно цивилизованог света, свих оних који се са Абазовићем и његовим истомишљеницима у вези са овим тешким и контроверзним питањем не слажу. Ако је то тако, а тешко је поверовати да није, шта би онда био критеријум за припадање цивилизацији?

Ко уопште располаже правом да многобројне савременике искључује из цивилизације? Поготово ако је мерило њеном припадању политичка коректност у неупитном проглашавању одлуке једног политизованог међународног ad hoc, на основу вишеструко проблематичног доказног поступка, апсолутном и сакросантном Истином, под претњом криминализовања права на сумњу, даља истраживања и основану критику, једном речју – на слободу мисли и изражавања.

Зар је такав мисаони и ментални хабитус својствен темељним вредностима на којима почива и на којима се вековима слегала наша цивилизација?

Абазовић, који је учен човек, морао би знати да је његово ексклузивистичко,  тенденциозно и инструментализовано коришћење звучним и за неуке сугестивним аргументом“цивилизацијске ствари“, за једну крајње спорну одлуку групе, по генеричкој дефиницији слабих и грешних људи ( јер „човек је слабо биће“, поучавао је мудри Владета Јеротић), најблаже речено, непримерено, а може бити и штетно, па и опасно.

Има ли у Абазовићевом (и не само његовом) поимању  „цивилизацијских ствари“ уопште места за истину? Или је и она искључена?

Можда је, заправо, већ коначно постала неотуђива имовина неке скупине моћних, која би да завлада светом, а пре тога људском памећу и свешћу?

Зашто се, онда, оптерећивати трагањем за истином, укључујући и чињенично засновано преиспитивање тумачења догађаја као што је комплекс сребреничке голготе?

Зар није лакше све трагаоце за истином најближом стварности прогласити негаторима необориве „Истине“ и ђавољим шегртима? Тако се једним инквизицијским поступком отклањају ризик и нелагодност суочавања са њиховим доказима и аргументима, а остварује и низ политичких пробитака.

Ако образовани политичари, а при томе и политиколози, попут Дритана Абазовића, наставе да из цивилизације искључују своје неистомишљенике и укидају претпоставке за аргументован дијалог са њима, како ли ће се тек са слободом другачије мисли обрачунавати њихови примитивнији следбеници незнањем и мржњом сужених свести?

Ево једног парадигматичног случаја.

Поводом одржавања, у Београду, трибине „Деконструкција митова о сарајевском суживоту и геноциду у Сребреници“, у организацији информативно-политичких портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији (08.07), на једном ФБ налогу огласио се и новинар Един Субашић, умировљени обавештајац у ОС БиХ, сарајевски магистар политичких наука, а данас, поред осталог, и сарадник катарске, односно балканске „Ал-Џазире“: „Аха… ово је она група метузалема у двије групе што их Србија и РС плаћају да напишу одговарајуће ‘мишљење’. И тако је интелектуални производ девалвирао до бесмисла… а овамо… они су неки професори, доктори наука… у суштини – људске мизерије. Професоре Танасковићу… поносите ли се учинком српских војних и полицијских снага у Босни, Хрватској, Косову…? Зар нисте могли још више злочина починити па да имате још ‘хероја’. Злочинци су једно. А ви ‘интелектуалци’ који злочин тумачите као ‘славну српску хисторију’… ви сте гори од сваког убице и срамота цивилизираног свијета“.

Уз напомену да је Субашић овом приликом био језички углађенији него што је то за њега уобичајено, карактеристично је да и он наступа у име „цивилизираног свијета“, чији смо сви ми који другачије мислимо, укључујући и већи број угледних светских научника и експерата, по његовој оцени, цивилизацијска „срамота“.

Па наравно, лакше је тако, безобразно и жестоко распалити и извређати, него читати хиљаде страница двају извештаја о којима је на београдској трибини било речи.

Зашто би цивилизовани Субашић уопште обраћао пажњу на трабуњања и некакве интелектуалне производе тако беспризорних људи? Јер, реч је о „цивилизацијској ствари“, како указа његов ученији колега Абазовић, а „метузалеми“, попут Гидеона Грајфа, Рафаела Израелија и осталих, у стварима цивилизације немају шта да траже.

Првосвештеницима и министрантима религије цивилизованости чија  су основна мерила беспоговорно прихватање политички коректне „истине“ коју диктира један утицајан део међународне заједнице и проскинеза пред њеним најмоћнијим представницима, а за коју им се чини да и њима и њиховим народима доноси трајно светлију будућност, било би корисно да прочитају разговор италијанског новинара Антонија Полита са великим историчаром Ериком Хобсбаумом, насловљен „Интервју о новом веку“ (1999).

Одговарајући на питање о глобалној доминацији великих западних држава, на челу са САД, Хобсбаум је (про)рекао:

„Заправо, људи у многим деловима света нису више спремни да прихвате принцип у складу са којим нема сврхе борити се против окупационе силе. То важи и за Балкан. Аргумент из ранијих времена био је да, суочен са очигледном и убитачном надмоћношћу противника, мала земља мора, пре или касније, рећи ‘ па добро, не може се против овога ништа учинити’. И то би донекле било и рационално. Али, чињенице говоре да то више не иде баш тако лако“.

Запазио је, затим, да је у малој Босни, у време његовог разговора са новинаром, мир одржавало 64 000 страних војника, а да је са истим толиким бројем оружника Британска империја својевремено управљала целим Индијским потконтинентом…

У „цивилизацији“ из које се настоји протерати трагање за истином и слобода мисли, заједно са људским достојанством оних који се тим зазорним пороцима одају, а мисле другачије од самозвано „цивилизованих“ и њихових белосветских покровитеља, тешко је, бар на нашим просторима, ускоро очекивати боље дане и успостављање вишег степена политичке и дијалошке културе, а о сарадњи да и не говоримо.

Мора се, међутим, како је говорила и делала једна Нора Белоф, истрајно супротстављати идеолошкој лажи, ма колико „цивилизованом“ она себе сматрала и нагонила нас да је сматрамо.

Цивилизација, јамачно, не почива само на истини, али не може ни опстати сасвим без ње, поготово у оним стварно битним „цивилизацијским  стварима“.

Надајмо се да је то, с ону страну идеолошке и политичке прагме, ипак јасно и људима Абазовићевог профила. Одајући пошту ћевапима на Башчаршији, он је показао да му нису стране истинске цивилизацијске вредности, што сарајевски ћевап свакако и без икакве ироније јесте, испољивши меру људскости која би могла упутити на, у овом тренутку, крајње умерени оптимизам, али без икаквих илузија.