Танасковић: Хусеин еф. Ђозо о инату својих земљака

КАО и сваке године, са приближавањем 9. јануара, Дана Републике Српске, расту нервоза и гнев међу Бошњацима у Федерацији, и шире, реторика им се заоштрава, одапињу претеће вербалне стрелице, а предузимају се и исхитрени, неодговорни кораци према представницима српскога народа.

Овога пута је све и додатно усијано услед локално, регионално и глобално узбуркане и сложене ситуације, као посредне последице и одјека рата у Украјини и општег поремећаја у међународним односима, где лове у мутном сви који мисле да је дошао тренутак да остваре неке своје проблематичне циљеве. У томе, наравно, није изузетак ни простор бивше Југославије, па ни Босна и Херцеговина.

Превасходно бошњачки заговорници идеје и политике наводно грађанске и демократске, а заправо унитарне Босне и Херцеговине са муслиманском доминацијом, тврдоглаво се и даље опиру стварности и осведоченој немогућности да њихови снови постану јава. Терају инат. А од ината нема горег заната, каже народ.

Има ината и код других, али овај бошњачки је најтврдокорнији и најштетнији. Првенствено за њих саме, али и за Босну и Херцеговину којој, како истичу, патриотски служе срцем и душом. При томе су, наравно, у главној улози политичари и интелектулци који се јавно оглашавају и политички делују у име своје нације.

Каријере, друштвени престиж и интересе изгледа да су нераскидиво везали за химеричну мантру о некаквој јединственој Босни (и Херцеговини) без конститутивних народа и ентитета, док није сасвим сигурно да им грађани у чије име терају инат баш у свему дају за право. Они би, пре свега, да живе нормално и без сталних тензија, што им, срећом, у одређеној мери, чак и међунационално, полази за руком.

Волели би свакако и да им је животни стандард нешто виши, а хоризонт будућности извеснији и светлији. Њима терање ината реалности није прва, опсесивна брига. Откуда тај великобосански инат?

Размишљајући о овом питању, сетих се једног давнашњег сусрета у дворишту сарајевске Бегове џамије са чувеним алимом Хусеином еф. Ђозом, па помислих да можда неће бити наодмет укратко га евоцирати у ове претпразничне дане, при чему, јамачно, не мислим само на 9. јануар, већ и на остале благдане поводом којих се позива на љубав, мир и срећу међу људима.

Збило се то средином октобра 1969. године. Још нисам био завршио студије оријенталистике, кад сам стицајем околности био додељен, као пратилац, а то је нужно значило и преводилац, помоћнику министра васпитања и образовања Египта, господину Мухамеду Газију, задуженом за претшколско и основно образовање. Господин Гази је био веома симпатичан, скроман и душеван човек, а своју мисију схватао је изузетно озбиљно и посвећено.

Углавном смо посећивали установе претшколског и основног образовања широм земље, а ја сам помагао онолико колико је моје тадашње познавање арапског језика дозвољавало. Срећом, пре дипломирања боравио сам неколико месеци у Мароку, што ми је било од велике користи.

Програм посете предвиђао је и одлазак у Сарајево, чему се гост изузетно радовао, знајући да је то град у коме живи велика заједница његових истоверника и да ће му се пружити прилика за молитву Алаху у некој од старих сарајевских џамија.

Мухамед Гази беше искрено и дубоко побожан човек, тако да сам био нарочито усхићен кад ми је на крају боравка у Југославији поклонио, са дирљивом посветом, свој лични азхарски примерак Курана.

Разумљиво, у оно време није се могло замислити да се египатском званичнику програмом посете предвиди сусрет са часницима Исламске заједнице, али је прећутно остављено довољно времена да он приватно у Сарајеву задовољи своје верске потребе и обиђе муслиманске светиње у граду. Тако смо се обрели у Беговој џамији, где је гост, видно узбуђен и тронут, клањао и попио воде са џамијске чесме, како би се једном поново вратио и дуже време проборавио у лепом Шехеру.

Док смо шеткали харемом, господин Гази ме упитао да ли бих могао да пронађем некога ко би му, по могућности на арапском језику, рекао нешто више о овом вредном делу османске архитектуре и значајном религијском средишту.

Освртао сам се на све стране. Као за пакост, није било никога, а просторије Гази Хусрев-беговог вакуфа, односно Исламске заједнице у згради поред џамије биле су затворене. Изненада, промислено, у двориште џамије ушао је постарији човек у цивилном оделу, са „французицом“ на глави, и кренуо ка оближњој згради ИЗ. Пришао сам му, представио се и пренео му жељу нашег госта.

Био је то нико други, до Хусеин еф. Ђозо. Испољио је изузетну срдачност, наложио да се отворе врата и одвео нас на први спрат, где се, уз кахву, на течном арапском језику упустио у жив разговор са одушевљеним господином Газијем. Мени је, с много разумевања, рекао да, ако желим, могу да останем с њима, али да бих, ослобођен преводилачких обавеза, можда желео да искористим прилику и мало прошетам Башчаршијом.

У мени се повела борба мотива. Било би ми свакако драго да кренем по Башчаршији, да скокнем и до „Слатког ћошета“, Себиља, Кујунџилука… Ипак, превладала је, условно речено, оријенталистичка радозналост. Занимало ме је како ће и о чему разговарати ова двојица муслимана, један из Египта, а други из Сарајева, и то на арапском језику.

О Хусеину Ђози нисам тада много знао, али сам понешто о њему био чуо од својих колега са Катедре за оријенталистику на Филолошком факултету у Београду, свршеника Гази Хусрев-бегове медресе, од којих је већина касније наставила студије у некој од арапских земаља, понајвише у Каиру, где је на гласовитом Ал-Азхару 1939. дипломирао и Хусеин Ђозо.

Колеге су о њему без изузетка говорили с великим уважавањем и неком особитом интелектуалном приврженошћу. Нема сумње да је Ђозо, уз конзервативнијег Мехмеда Ханџића, учењака другачијег кова, али невероватне ширине знања, радиности и проницљивости, био вероватно најутицајнији тумач ислама међу југословенским муслиманима.

Није ово, наравно, прилика за представљање тог човека занимљиве и противречне биографије, значајног дела и огромног идејног и педагошког уплива на генерације исламских теолога у босанскохерцеговачкој средини. Онима који се за ову истакнуту и самосвојну личност занимају, а о Ђози мало знају, препоручујем књигу Енеса Карића, врсног професора Исламског теолошког факултета у Сарајеву, једно време и Ђозиног асистента, „Повијест исламског мишљења у Босни и Херцеговини XX стољећа I“ (Сарајево, 2004) .

Условно речено, уз Мехмеда Ханџића и Џемалудина Чаушевића, а можда и пре њих, Хусеин Ђозо је „главни јунак“ Карићеве веома корисне синтезе.

За нашу тему ината, потребно је рећи да је Хусеин еф. Ђозо, као ученик и следбеник великих исламских реформатора с краја XIX и из прве половине XX века, био модерниста и присталица активног односа према тумачењу основних извора ислама, а првенствено „Курана“. Био му је стран сваки статички и ревивалистички фундаментализам („фундаментализам Прокрустове постеље“, како га је у једном одважном огледу назвао његов ученик Карић).

Залагао се за примену тзв. „иџтихада“, самосталног разумског тумачења исламског учења, у складу са потребама муслимана датог времена. Посебно индикативном чини ми се следећа реченица из Карићеве књиге: „Ђозини су часови били као и његови чланци. Састојали су се од главне нити, од ‘принципа и начелних концепција’, како је волио рећи, и ‘разраде тих принципа у повијесним увјетима“.

Разрада принципа у повијесним увјетима искључује, логично, сваки мисаони и вољни инат, а ево шта је Хусеин Ђозо 1969. године о земљачком инату рекао свом египатском саговорнику у харему Бегове џамије. Наводим по сећању, али ни у чему битном нећу погрешити, јер сам тај несвакидашњи разговор пратио с усредсређеном пажњом и много пута касније, разним приликама, призивао у сећање. Нешто сам и записао.

Господин Гази је, поред осталог што га је занимало, саговорника запитао и како се одвија саживот муслимана и немуслимана у Југославији, а напосе у Босни и Херцеговини, и да ли је оптерећен тежим проблемима. Ђозин одговор је био нешто дужи, са доста дигресија и побочних објашњења, а ево шта је рекао о инату:

„Ми смо овде сви у суштини исти народ, говоримо истим језиком, али су нас вера и историја поделиле. Разумемо се лако, али теже споразумевамо. Ратовали смо међусобно, што се тешко заборавља, али нам је од Алаха задато да на овој земљи заједно живимо, па није мудро враћати се исувише у прошлост (ту је употребио арапску изреку – ла јудкару ал-мади). Свима нам је, нажалост, својствен инат, а поготово мојим Босанцима, додуше поприлично и Србима. Ината би се требало ослобађати и у сваком времену рационално понашати, јер и без инаћења стварних препрека у општењу има сасвим довољно“.

Господин Гази је све што му је речено без тешкоћа разумео, јер, као што је познато, арапска реч „инад“, која је, посредством османског турског, као позајмљеница, стигла у наш језик, ни обликом ни значењем адаптацијски није готово уопште удаљена, односно померена у односу на смисао арапског изворника. Постоје тек мале семантичке нијансе, при чему се у арапском „инад“ већма осећа као упорност и доследност, а у нас као тврдоглавост и бандоглава непопустљивост.

Занимљиво је да многи Срби о инату говоре с извесним поносом, прихватајући да, у складу са народном пословицом, додуше може бити „лош занат“, али и дичећи се њиме као одликом чврстог народног карактера. У разумној политици не би му требало бити места, што се у Босни и Херцеговини, упркос свим могућим привидима и тенденциозним проценама, неупоредиво боље разуме на српској него на бошњачкој страни.

Носиоци тврде (велико)босанске унитаристичке линије никако да прихвате исправност Ђозине поставке о „разради принципа у повијесним увјетима“. Уместо што се рутински и декларативно велича значај доприноса овог угледног алима националној прошлости, корисније би било да се његова здрава логика примени у садашњости, а зарад будућности.

Ако ови који се у име Бошњака данас баве политиком уопште нешто о њему знају…

Не знају ли, могли би прочитати. Ако читају…