Танасковић: Духови прошлости као авети будућности
У ИЗДАЊУ реномиране бањалучко-београдске издавачке куће “Романов“ недавно се појавила нова књига Џевада Галијашевића, познатог и агилног политичког аналитичара, стручњака за безбедност, а посебно експерта за исламизам и исламистички тероризам у БиХ. Насловљено „Духови прошлости“, са поднасловом „Како је исламизам постао право лице нацистичког идентитета и терора“, ово дело је истовремено композицијски разуђено и садржински богато, али и згуснуто, на начин типичан за свога аутора полицентрично и мозаички структурисана публикација, сачињена из поглавља која чине заокружене целине и доносе делом из ранијих књига и засебних радова познате Галијашевићеве прилоге тематици којом се годинама бави и којом се сигурно креће.
Оно што „Духовима прошлости“, изнад нивоа линеарне сегментарности нанизаних поглавља, прибавља одлике органске кохерентности јесте идеја која прожима целину, а коју, као и битне ставове на којима она почива и кроз које се исказује, Галијашевић доследно заступа и јавно, енергично образлаже од својих првих текстова до данас.
Значају књиге доприноси и тренутак у којем се појавила, а за који су, у узаврелом глобалном и напрегнутом регионалном контексту, карактеристични, с једне стране, појачано инсистирање на одређеним идеолошким и политичким опредељењима актера на свим разинама, дубље закопавање у ископане ровове, а са друге њихово преиспитивање, ради што повољнијег позиционирања у околностима које се мењају, у перспективи можда и радикално.
Галијашевић се, као и у осталим својим писаним радовима и иступањима у јавности, углавном кроз редовно присуство у електронским медијима, претежно обраћа својим земљацима Бошњацима (самоодређује се као „Бошњак и муслиман“), упозоравајући их да не би смели још једном поновити историјску грешку антисрпства (донекле и антихрватства) у битним тренуцима повеснице, поводећи се за страним мешетарењима и гајећи илузије о некој својој изузетности и особеној (општеисламској/општебосанској) мисији ван јужнословенске или, тачније, југословенске равноправне упућености Бошњака, Срба и Хрвата једних на друге.
Књига „Духови прошлости“, уз „Увод“, садржи следећа поглавља: „Животопис и улога Алије Изетбеговића у народној несрећи“, „Исламски нацизам и босански концентрациони логор“, „Тоталитарна природа ислама и ратни злочини као манифестација вјерског идентитета“, „Босна као европска касарна проамеричких глобалних терористичких организација“, „Босна и Херцеговина, држава, нација, религија и терористичка пријетња“ и „Сарајевска митологија – нацисти су постали нови антифашисти“.
Свако поглавље подељено је на више ужих тематских потпоглавља, тако да је читаоцу омогућено сразмерно лако кретање кроз обиље чињеница и података које аутор штедро подастире као аргументацијски темељ својих (хипо)теза и закључака. С обзиром на то информативно богатство, добро би било да је издање снабдевено индексом имена.
Иако је ова, уосталом као и остале Галијашевићеве студије, „књига са тезом“, у којој је нужно видљива телеолошка аспекатска селективност у сагледавању и приказивању сложених феномена, утолико је драгоценија ауторова скрупулозност у документовању онога што саопштава, позивањем на архивску грађу, сведочења учесника појединих догађаја, непосредна лична осведочења, као и постојећу предметну литературу.
И ова Галијашевићева књига права је ризница, безмало енциклопедија конкретних података о људима који су имали веће или мање улоге у друштвеним процесима којима су његова истраживања посвећена, као и о одвијању самих тих процеса, код којих је много тога из ових или оних разлога остало у сенци, непознато, неразјашњено или срачунато потиснуто ван осветљеног видокруга сазнајног домашаја савременика.
Добија се утисак да он све битне, па и небитне актере на новијој и савременој политичкој и друштвеној сцени БиХ познаје „у главу“, па његовим неистомишљеницима и противницима није лако да му чињенично оспоравају и побијају наводе, те га стога углавном „паушално“ идеолошки и стручно дисквалификују и тиме комотно отписују (као „човека служби“, продану антимуслиманску душу, српског пропагандисту, националног издајника, разбарушеног дилетанта итд.).
Овоме свакако иде на руку и Галијашевићева склоност да стране (у првом реду британске), а онда и домаће обавештајне агентуре сматра готово најбитнијим протагонистима који су за све време од почетка југословенске кризе, па и раније, из сенке осмишљавали и усмеравали политичка и ратна збивања у БиХ.
Није мали број критичара који нису спремни да његову завидну обавештеност, природу и провенијенцију те обавештености оцене као плод искључиво научничке посвећености и дугог одседања и копања по отвореним архивима. Но, како било да било, требало би да их занима само тачност/нетачност података које Галијашевић педантно износи, а није примећено да се често успевало у њиховом оповргавању.
Као гест парадигматичан за однос Галијашевићу несклоне бошњачке/муслиманске чаршије према документима којима он поткрепљује своје тврдње остао је упамћен поступак (иначе озбиљног) публицисте и колумнисте Неџада Латића, кад је, пре неколико година, приликом телевизијског дуела са Галијашевићем код Сенада Хаџифејзовића, руком нервозно бацио на под све листове папира које му је овај понудио као доказе својих тврдњи.
Истог је нивоа толеранције и пристојности претежни тон којим се бошњачки интелектуалци (и „интелектуалци“), огорчени на овог жестоког оспораватеља неких од темељних мантри њиховог идеолошког и опсенарског дискурса (нарочито отужне самовиктимизације, превасходности наднационалног „босанства“ и морализаторском реториком замаскираног редукционистичког, а поданичког исламизма), по друштвеним мрежама обрачунавају са упорним Галијашевићем.
Уз извесну нелагодност што то уопште илустративно наводим, али сматрам корисним, јер претпостављам да већи део читалаца овог осврта ипак не „сурфује“ мутним водама таквих острашћених промуслиманских портала, па тешко може замислити стил вербалног рата који се на њима води, ево како се о Галијашевићу изражава Семир Ђулић, један од највиђенијих првака бошњачке дијаспоре у САД: „Џевад Галијашевић није ништа друго до политичка проститутка сакривена иза огромних затамњених наочара које сакривају самопрезир, моралну мизерију и ‘интелектуалну’ проституцију. За проститутку је анимални нагон муштерије једина љубав коју познаје. Задовољењем нагона губи се њена употребна и свака друга вриједност. Престанком Додикове дијареје смањује се потреба за теригузом. Можда би ‘експертни тим за тероризам’ било прикладније назвати Експертни тим за теригуз. Извињавам се због израза, али мислим да је у овом контексту најприкладнији“ ( „Ze-Tra i terorizam“, Bošnjaci.Net, 10.08.2010).
Занимљиво је да исти златоусти Ђулић у једном разговору са Сенадом Хаџифејзовићем као први приоритет за Бошњаке истиче: „научити се култури дијалога“!
Елем, уроњен у контекст такве „културе дијалога“ и изложен њеним нежностима, Галијашевић не остаје дужан својим саговорницима (ако се тај дијалошки термин овде уопште може употребити), па је и он местимично бруталан у квалификовању особина људи и појава према којима има негативан однос, али су његове неповољне оцене пре немилосрдно једнозначне и директне него увредљиве.
Ако постоји неко или нешто што Џевад Галијашевић сматра инкарнацијом свеколиког зла које је од осамдесетих година прошлог века задесило његове земљаке Бошњаке, онда је то њихов једно време неприкосновени лидер, а за многе и данас култно идеализовани „отац нације“ Алија Изетбеговић.
О Изетбеговићу се аутор „Духова прошлости“ у више наврата и раније крајње негативно изражавао (нпр. у књигама „Епитаф за Босну. Босна после Алије и Бин Ладена“, „Земља безнађа“, као и у многим другим радовима и јавним наступима), а и у овој најновијој посвећује му читаво подуже прво поглавље „Животопис и улога Алије Изетбеговића у народној несрећи“.
У овој биографској скици за портрет аутора „Исламске декларације“, којом се такође аналитички бави, портрет какав још увек није свеобухватно сачињен, Галијашевић не саопштава много суштински нових увида у Изетбеговићеву „личност и дело“, али конзистентно износи свој суд о свим његовим главним својствима као човека, исламисте и изразито штетног политичког делатника, документарно га поткрепљујући и неким досад непознатим појединостима.
Он и овде инсистира на Изетбеговићевој објективно пронацистичкој активности током Другог светског рата, наслућује његову повезаност са послератним југословенским безбедносним службама, наглашава улогу британских обавештајаца у дизајнирању токова панисламизма у БиХ, разложно указује на донедавна прећуткивану чињеницу да је „босански титоизам отворио врата исламизму у БиХ“, створивши простор за убацивање носилаца (пан)исламистичког и квазинационалног идеолошког дискурса, са Изетбеговићем на челу, у празнину насталу падом комунизма и разбијањем Југославије, да би на крају за многе и даље неприкосновеног Бабу окарактерисао као „злокобног исламисту, ратног злочинца и разбојника, босанског Али Бабу“.
С обзиром на овакво тешко гибећење, без остатка, почившег вође босанскохерцеговачких муслимана, потписник ових редова се није претерано изненадио кад му је, додуше дискретно и под иницијалима, уз ласкаву квалификацију као „угледног српског интелектуалца и дипломате са завидном биографијом“, наш аутор спочитнуо „потцењивање (Изетбеговићевог) зла“. И није први пут.
Не замерам, јер Изетбеговић је несумњиво у свему, сем у исламистичкој радикализацији („исламизацији муслимана“) био неуспешан – БиХ је увео у трагичан грађански и међунационални рат, изгубио територију и, укупно узевши, својим деловањем многоструко уназадио бившу средишњу југословенску републику и њене грађане, са суморном перспективом, ако се Бошњаци матично и већински не еманципују од његовог отровног наслеђа, за шта се Галијашевић усрдно залаже. Само, ја начелно нисам склон апсолутизацијама, јер и аутор „Духова прошлости“ својим анализама неких других појава показује и доказује колико оне могу бити опасне, а „историјске личности“, односно личности које су у одређеном периоду битно утицале на историјска кретања, никако нису само оне позитивне.
Не пореди ли, уосталом, сâм Галијашевић свог „љубимца“ Алију са некима од најнегативнијих које је свет запамтио?
Но, ова узгредна напомена у вези са једним колегијалним неподударањем мерила и методологије просуђивања није од значаја за суд о вредности Галијашевићеве књиге.
О месту и улози Алије Изетбеговића у нашој незавршеној савремености која тек треба да постане историја свакако ће се још дуго, живо и противречно расправљати. Међутим, оно што се већ сада може са пуним поуздањем рећи јесте да ће, ако се нешто битно код Бошњака ментално и вредносно не измени (коригује) у погледу поимања своје релационалне позиције у нашој скорашњој прошлости и садашњости, духови прошлости, којој припадају Алијине идеје и пракса, наставиће да их салећу и спутавају као авети будућности. А овом књигом Џевад Галијашевић доследно наставља да их на то упозорава.
Није Џевад Галијашевић оштар само према неславној улози коју су Алија Изетбеговић и његова (пан)исламистичка дружина одиграли и, на истом трагу и у истој бразди, настављају да играју на друштвеној сцени и у политичкој арени Босне и Херцеговине.
Баца он сноп дијахронијског светла и на држање муслиманског популацијског корпуса током Другог светског рата, истичући постојање, упркос свим стварним лутањима и мимикријским прерушавањима, константе профашистичког опредељивања значајног дела његовог духовног и световног вођства, укључујући и Младе муслимане, пише и о рађању радикалне струје у крилу исламског реформизма и утицају који су фундаменталистички џихадисти, попут Сејида Кутба (чије је презиме у номинативу Кутб, а не Кутба, како стоји у Галијашевићевој књизи) имали на формирање погледа на свет и политичку операционализацију исламизма, све до његовог терористичког изрођавања.
Већ сам истакао да је значајно Галијашевићево „прозивање“ комунистичког, идеолошки тоталитаристичког и манипулативног односа према исламу и муслиманима у БиХ (опширније у ауторовој књизи “Слуге транзиције и комунизма: прича о кризи идентитета и комунистичкој диктатури у БиХ“), а озбиљне замерке упућује и свим локалним национализмима, као матрицама програмског сужавања свести о реалном југословенском братству, што је поплочало пут ка унутрашњем ратном обрачунавању у БиХ од 1992. до 1995. године.
Опширно и чињенично богато поткрепљено извештава о улози тзв. муџахедина (правилно би било „муџахида“, али је облик „муџахедини“, који је заправо плурал арапског плурала „муџахедин“, преузетог из варијатне адаптиране у енглеском језику, толико уврежен да нема изгледа да буде исправљен) и о њиховим злочинима, као и објективном саучесништву бошњачког ратног вођства са овим „Алаховим псима рата“ и, најблаже речено, кетманској двосмислености и прећутној солидарности оног послератног, у обама случајевима Изетбеговићевих, и његових настављача, због чега је Галијашевић, тада начелник општине Маглај, иступио из редова партијске бошњачке политике после захтева за протеривање селефијских параџематлија из Горње Бочиње.
Систематски разобличава и улогу страних, западних обавештајних служби у инструментализовању муслиманских екстремиста увезених у Босну, а осврће се и на међуповезаност већег броја унутрашњих и спољних фактора у динамици исламистичког деловања према БиХ и у БиХ, увек се трудећи да укаже и на предисторију разматраних појава, при чему поједини екскурси у прошлост локацијски нису баш најскладније уклопљени у целину књиге, тако да пресецају ток излагања и враћају га уназад, а и читаоцу донекле отежавају његово линеарно праћење. Но, то је последица већ поменуте Галијашевићеве методологије обједињавања у заједничким корицама текстова различитих датума настанка, са самосталном унутрашњом композицијском логиком, унутар веће целине, уз дописивање неопходног „везивног ткива“.
Зато и нема смисла препричавати богату садржину овог ауторовог опсежног прилога читавом нису подтема у мегатеми свих његових истраживачких, мисаоних и моралних прегнућа – избављању Босне и Бошњака из смртоносног загрљаја хидре исламистичког радикализма и тероризма, који им се преварно представља као етички супериорно служење домовини, нацији и, наравно, Алаху.
Тај дубински, аутентични борбени набој раскринкавања исламистичке (не исламске!) опасности враћа нам у сећање пионирске редове које је исламизму у раном раздобљу његовог планетарног узлета пре безмало четири деценије код нас посвећивао оријенталиста и угледни новинар, дописник са Блиског истока, Дејан Лукић.
Прочитајте шта је „Умјесто поговора“ изврсној Лукићевој књижици „Исламски екстремизам“, објављеној 1983. године у библиотеци „Објектив“ сарајевског „Ослобођења“, написао нико други до тадашњи високи комунистички функционер Нијаз Дураковић, онај исти кога је нешто доцније почео да „гуши мирис тамјана“.
Ко би у то време могао помислити да ће Лукићево глобално упозорење бити подједнако актуално и данас, с тим што ће се односити на Босну и Херцеговину и на наше муслимане, у међувремену преведене у Бошњаке, са искуством једног тешког братоубилачког рата иза себе и, бар за сада, неспособне да се већински на плану политичке рационализације сопственог стања отргну из канџи идеолошке немани која их је увела у трагедију?
Ако је нешто у међувремену емпиријски горко потврђено, онда је то чињеница да се Изетбеговићева „Исламска декларација“ и те како односила и на Југославију, односно Босну и Херцеговину, премда се оне у њој уопште не помињу, а што је њен аутор на познатом суђењу, исте године у којој је објављена Лукићева брошура, износио као главни аргумент своје одбране.
Пошто су на мети његовог оспоравања, поред (пан)исламизма, као главног виновника кобног духовног преумљења многих раније умерених муслимана/Бошњака, и комунисти, и посткомунисти и националисти и, наравно, стране службе, питање је за шта се заправо залаже, чему стреми, чему се нада и чему предано жели да допринесе писац „Духова прошлости“?
Наведимо закључни пасус његове књиге: „Кад лажне сарајевске патриоте и лажни вјерници, муслимани и корумпирани преваранти и ситне душе оду са сцене, све ће бити пуно једноставније. Све ће бити могуће. Концепт уопште није битан – ако смо заједно и ако смо спремни једни другима пружити руку сарадње и сљедеће етапе нашег и европског и неевропског пута и развоја прелазити заједно, као стварна, историјска и културна браћа. И то је нужност, а не само могућност“.
Кад, с једне стране, видимо ко би све, по Галијашевићу, требало да оде са сцене, тешко је поверовати да ће се то ускоро догодити, а кад он, упркос свему што зна, што је искусио и чему је сведочио и што је написао, има оптимизма и полета да књигу закључи у духу наде и уверења да је васпостављање разореног братства нужност, не може се остати равнодушан пред овим примером усамљеничког, али, желели бисмо, не и донкихотовског ревновања.
Премда је једну своју претходну књигу насловио „Земља безнађа“, управо у њој је подсетио на своје учешће, јануара 1992 године, дакле непосредно пре избијања рата, у раду „Конвенције за Југославију“, коју је у Сарајеву организовала политички неутицајна Странка Југословена, а коју су бојкотовале тзв. „националне странке“.
После тадашњег председника Председништва СФРЈ Бранка Костића и историчара, академика Милорада Екемчића, требало је да говори професор Џемал Соколовић, као представник Народног фронта. Група присутних га је у томе спречила, а одмах се потом за реч јавио Џевад Галијашевић, са намером да исправи ту неправду „учињену њему, а кроз њега и свима нама, Муслиманима који смо за Југославију били тада и остали њени ‘вјерници’ и кад је умрла на свим мјестима на којима је постојала, и када су је се са гнушањем одрекли сви они који су од ње добро живјели четрдесет година“.
Галијашевић је своје излагање започео следећим речима: „Ја нећу да вас убјеђујем, нити да вас лажем, како овдје представљам мишљење муслиманског народа. Ја немам тај мандат. Штавише, ја овдје могу заступати једно мањинско, проскробивано, и од већине одбачено, као непријатељско мишљење, које тежи очувању заједничке државе као најоптималнијег рјешења за мој народ“.
Аутор „Духова прошлости“ и данас нема мандат који није имао ни 1992. године, заступа мањинско, проскрибовано мишљење, али је остао при непромењеном уверењу да је заједништво са Србима и Хрватима једино изгледно решење за босанскохерцеговачке муслимане/Бошњаке.
Он је у срцу остао Југословен, али као искусан и реалан човек схвата да је за Бошњаке „Југославија“ данас дејтонска Босна и Херцеговина, па их и овом књигом упозорава на то да је никако не би смели рушити и изгубити.
Зато је она и актуална и правовремена, а ваља се надати да ће бити и (про)читана на прави начин, са дужном озбиљношћу и одговорношћу.
