Танасковић: Бошњаци – аутохтон народ или потомци освајача?

Неки бошњачки политички лидери, у зависности од конјунктуре, инсистирају на аутохтоности свога народа кад им то одговара, а одричу је се кад процјењују да би им се неко друго идентитетско опредјељење могло више исплатити, пише професор Дарко Танасковић у ауторком тексту „Бошњаци – аутохтон народ или потомци освајача?“ за портал Све о Српској.

Текст преносимо у цијелости:

Многима ће наслов (Бошњаци – аутохтон народ или потомци освајача?), с упитником, зазвучати провокативно, па и скандалозно, и то не само припадницима бошњачког народа. И зато, да одмах разјаснимо  нема сумње да су Бошњаци на простору бивше Југославије аутохтоно становништво и политички народ, односно нација, равноправна са осталим конститутивним народима раније заједничке федеративне државе.

Данас су, уз Србе и Хрвате, конститутивни народ у Босни и Херцеговини, док су у осталим државама насталим на развалинама Југославије мањинске заједнице. Откуда, онда, неочекивани упитни наслов овог коментара?

Отуда што, изгледа, неки бошњачки политички лидери, у зависности од конјунктуре, инсистирају на аутохтоности свога народа кад им то одговара, а одричу је се кад процјењују да би им се неко друго идентитетско опредјељење могло више исплатити.

У посљедње вријеме се теми аутохтоности Бошњака у неколико наврата враћао народни посланик, академик, бивши главни санџачки муфтија Муамер Зукорлић, а у контексту расправе о „босанском“, односно бошњачком језику.

У развијеном разматрању односа између „босанског“ и српског језика, као и положаја „босанског“ језика у јавној употреби у Србији, објављеном у пет наставака у београдској Политици, Зукорлић закључује: „Дакле, и лингвистички, и политички, и свакако друкчије, Бошњаци су аутохтон народ у Републици Србији, правно-формално у несретном статусу националне мањине“.

Уз примједбу због неадекватног коришћења научног одређења „лингвистички“, тврдња је ово којој се на чињеничном плану, нема шта ни додати ни одузети, док атрибут употребљен уз „статус националне мањине“ сугерише жал за статусом конститутивног народа. Но, ни распад Југославије није био баш „сретан“ крај њеног постојања, чему су и Муслимани/Бошњаци донекле допринијели, мање додуше од неких других „братских народа“. Али, шта је, ту је…

Аргументом аутохтоности бошњачког народа (Санџака) неупоредиво агресивније и драматичније служи се у својим скорашњим иступима изнова радикализовани предсједник СДА Санџака Сулејман Угљанин.

Реагујући на изјаве појединих „србијанских“ политичара ( И. Дачића, Б. Ружића), да су „Бошњаци српска мањина“, Угљанин не преза од своје добро познате запаљиве и неодмјерене реторике: „Ћутањем нећемо више да одобравамо наставак геноцида над Бошњацима Санџака. Дипломатама стално покушавају да представе да су Бошњаци њихова мањина. Док политички јастребови, Милошевићеви насљедници, (Бошњаке) називају српском мањином, с њима разговора нема“.

Другом приликом је рекао: „Ми смо старосједилачки, аутохтон народ у Санџаку, свој на својој земљи“.

Уз напомену да ниједан српски политичар никада није рекао, нити је могао рећи, да су „Бошњаци српска мањина“, већ једино мањина у Републици Србији, што никако није исто, очигледно је да је Угљаниново махање бошњачком аутохтоношћу у Санџаку куцање на отворена врата, сем уколико не подразумијева, или не прејудицира, непризнавање државног карактера Србије, односно прижељкивање таквог статуса за Санџак. Али, то су пусти снови које овај политички камелеон већ одавно, а повремено и интензивно сања. Нас овдје и сада превасходно занима конзистентност Угљаниновог доживљаја аутохтоности народа коме номинално припада.

Да не буде никакве забуне, речничко значење придјева аутохтон је: који од давнине борави у неком крају, домаћи, старосједилачки, прастановнички. Претпостављамо да је и Угљанин овај терминолошки грецизам употријебио у том општеприхваћеном значењу.

Прије нешто више од двије деценије, међутим, о поријеклу санџачких Бошњака изјашњавао се на начин управо супротан од појмовног садржаја ријечи аутохтон.

Одговарајући на питања Османа Каратаја, новинара турског листа Заман (11.11.1996), „лидер санџачких Бошњака“ (којих је, према новинару, 350 000!), пошто се нешто раније био вратио из „егзила“ у Турској, констатује да је у Србији и даље на дјелу „српски шовинизам“, на чијем су удару, поред Бошњака, и Албанци и Мађари. Турску политику према Југославији оцјењују као погрешну и наоправдано попустљиву, уз једну занимљиву опаску: „Турска са више страна добро познаје Санџак. Међутим, политика коју води Министарство иностраних послова не узима нас у обзир. Не мислим на политику државе, већ само иностраних послова. Ту је проблем“. И онда, ни мање ни више: „А ми смо, заправо, исти народ. Сви смо ми Османлије, потомци освајача (евлад-и фатихан)“.

Гдје се деде садашња горда бошњачка аутохтоност? Могу ли „потомци освајача“ бити аутохтони у земљама које су силом запосјели? Али, ко још прелистава турску штампу од прије двадесетак година?

Прагматични турски предсједник Демирел често се служио девизом „Јуче је јуче, а данас је данас“. Постоји, међутим, и сутра… Да се, којим случајем, несумњива аутохтоност опет не повуче на резервну позицију.

Вјерујемо да пријатељска Турска инсистира на отварању конзулата у Новом Пазару, јер у Санџаку живи аутохтоно бошњачко и муслиманско становништво, као мост зближавања између двије држава, како се то обично каже, а не зато што тамошње Бошњаке доживљава као „потомке (османских) освајача“.

Било би занимљиво знати шта о томе данас, а и уопште, мисли Сулејман Угљанин.