Танасковић: А да је добро што је баш Хандке добио Нобелову награду, добро је!

Одавно један догађај у књижевности није изазвао толико занимања међу онима који не читају или веома мало читају, као недавно додељивање Нобелове награде аустријском писцу Петеру Хандкеу.

Узбуђено и огорчено су се подигли гласови осуде одлуке Комитета за књижевност Шведске академије наука, са више, углавном предвидљивих и препознатљивих страна. Заједничка порука свих протеста јесте да Хандке, како писац, можда и заслужује ово високо признање, али да га је морално недостојан због подршке прокаженим Србима и злочиначкој Србији, односно режиму Слободана Милошевића, током сукоба и ратова на простору бивше Југославије, почевши од раних деведесетих година прошлог века.

Хору озлојеђених праведника придружио се и председавајући Председништва БиХ Жељко Комшић. Нашао је за сходно да „у име грађана и у своје лично име“ Краљевској шведској академији упути писмо са изразима „дубоког разочарања и негодовања“.

Наглашавајући да се приликом одлучивања о награди морао имати у виду Хандкеов целокупан друштвени ангажман који „надилази сферу аутономије књижевности и литературе уопште“, а тај ангажман љутити Комшић сажима у најтежу квалификацију којом аустријског писца одређује, ни мање ни више, него као „прононсираног негатора геноцида у Сребреници и злочина против човечности који су се догодили током агресије на Босну и Херцеговину“.

Кад се ово прочита, готово да би се могло помислити да је Комшића и његове истомишљенике додељивање највишег светског књижевног признања Хандкеу заправо обрадовало или им бар добро дошло, пруживши им прилику да једним значајним поводом одашаљу у свет своју стереотипну и већ поприлично изанђалу „истину“ о трагичним ратним збивањима у БиХ, уз криминализовање и неопозиво морално дискредитовање свих оних који се са неким аспектима те „истине“ баш и не слажу. А таквих је у свету све више и више.

Са пролажењем времена, документованим откривањем нових чињеница о југословенској кризи, њеном распадању и сукобима који су га пратили, као и умножавањем идеолошки растерећених, објективнијих тумачења догађаја из тога времена и улога појединих актера у њима, представа о стварности тадашњих прилика и процеса све убедљивије доводи у питање сваку једнозначну, једноумну и искључиву „истину“ о том ђаволски сложеном политичком и ратном врзином колу, у коме није било ни потпуно виних ни невиних. Разумљиво је, стога, да заточници (и заточеници) „истине“ у име које се ( и у своје име, а не у име грађана БиХ, како га је исправио М.Додик) огласио Жељко Комшић, па још и прекорно реплицирао Комитету Шведске академије, постају све нервознији, а тон њихових оптужујућих прозивки све жучнији и неумеренији.

Симптоматично наликују пропагандним инвективама којима су агитпропови чланица Коминтерне својевремено засипали југословенску Комунистичку партију или се, пак, тужилац на Драјфусовом процесу обрушавао на усамљеног оптуженика… Срећом, тада је постојао један Емил Зола.

Надајмо се да Хандке неће, попут њега, и сам бити изведен пред суд.

Самозвани гласноговорници „отвореног“ (К. Попер), слободног и демократског, грађанског, тзв. „пристојног“ друштва просто су запенили на вест о Нобеловој награди за Хандкеа. Бирократске и неинвентивне посланице и изјаве, по дужности, Комшића, Џаферовића и сличних, па онда Министарства спољних послова Хрватске, као и протест пред амбасадом Шведске у Приштини, не заслужују аналитичку пажњу, јер су израз феномена типолошки објашњивог условним рефлексом, за чије је проучавање руски научник Иван Петрович Павлов далеке 1904. године добио Нобелову награду.

Много су занимљивије, индикативније и у већој мери забрињавајуће отровне стреле које се према Хандкеу одапињу из круга тзв. стваралачке интелигенције, укључујући и његов списатељски еснаф.

Формална реторичка ограђивања, у смислу признавања Хандкеових књижевних заслуга, али…, та ритуална преамбула готово свих оспоравања његовог моралног лика, изгледа да је подједнако орнаментална и код једног Комшића и, на пример, Филипа Давида, који је за Радио Сарајево изјавио да је Хандке „морална нула“!

Књижевност ту, у ствари, никога не занима, а Нобелова награда се ипак, бар номинано, додељује за књижевност. Да је она, као и већина сличних признања, и код нас и у свету, већ поодавно и политизована и до знатне мере детерминисана „политичком коректношћу“ тренутка, добро је познато.

Уопште, тешко је одгонетнути која све мерила и сплет утицаја суделују при одлучивању да се награда у датом тренутку додели баш тој, а не некој другој личности. При свему томе, понекад се, као и овом приликом, догоди да избор падне на великог или бар вредног писца, што свакако треба поздравити, иако је општеприхваћено мишљење да награде нису најважније мерило литерарних врлина.

Слично се збило, рецимо, и кад је лаурает постао турски романописац Орхан Памук. Ни тада они који су, углавном из Турске, указивали на могуће политичке мотиве у позадини те одлуке, нису могли порећи уметничко достојанство Памукове прозе.

Садашњим критичарима одлуке Шведске академије није, са друге стране, нимало сметало то што су политички разлози битно допринели да Нобелову награду понесу једна Херта Милер или Светлана Алексијевич, свакако солидне, али никако универзално изузетне књижевнице. Али, оне су посредовале идеје и вредности за које су борци за „отворено“, слободно и демократско друштво држали да су политички и морално исправне, укључујући и посредан допринос прилично тенденциозној ревизији историје.

Међу негативним одзивима на Хандкеову Нобелову награду изненађујућом (а можда и не?), разорном злоћом издваја се оглед Боре Ћосића, објављен у недељном додатку београдског листа „Данас“. Пажњу нам је привукло његово савршено сазвучје са аргументацијом о Хандкеовом негирању геноцида над Бошњацима из Комшићевог писма Шведској академији, као парадигматичном формулацијом „истине“ о ратним збивањима у БиХ и на простору бивше Југославије, о коју се аустријски писац, наводно, грубо огрешио.

Обазриво и вешто, Ћосић свој отровни есеј сентиментално почиње сећањем на младалачко друговање са Хандкеом „у оном куту наше бине /…/ у београдском театру пре скоро педесет година“ (како је само другачије, лепше и племенитије, своју специфичну блискост са Хандкеом у „Политици“ евоцирао Давид Албахари!), да би потом недвосмислено истакао да је реч о „орлу европске књижевности“.

Како је орао, међутим, и чест хералдички симбол, а чињеница је да се налази на грбу или застави неких држава које Ћосић сматра злочиначким, несуђени Крлежа српске књижевности изводи оштру пируету и Хандкеа доводи у везу са великим норвешким нобеловцем Кнутом Хамсуном.

Хамсун је, као што се зна, подржавао нацисте и Хитлера. А тако је, према Ћосићу, згрешио и Хандке: „стао је уз једну злочиначку државу, обожавао је њеног вођу, усвојио је његове идеје. Није учествовао ни у каквим криминалним радњама, није пуцао из топа по Сарајеву, није се поносио одсеченим ухом неког Хрвата. Само је пригнуо главу пред овим догађајима, сматрајући их праведним. Пригнуо се и над гробом умрлог тиранина, као да је истински верник. Бивајући и даље највећи живи песник своје невелике земље. А како Србија није поражена попут Хитлерове Немачке, није добио ни ону кошуљу која се везује на леђима“.

Дакле, Милошевићева Србија била је исто што и Хитлерова Немачка, само што (очито на Ћосићеву жалост) није изгубила рат, па Хандке није, попут Хамсуна, завршио у лудници, већ је, ето, добио Нобелову награду! Тиме је, мудрује онај исти који је некада био писац врцаво духовите и хумане Улоге моје породице у светској револуцији, Шведска академија решила Хамсунов предмет, практично укидајући значај моралне димензије уметничког стваралаштва.

„Па није ово учено друштво под краљевском круном тако лако прихватило постојање Арканових банди и Младићевих кољача. Него се точак повести покренуо једним другим правцем и могуће другојачијим видицима. Које могу да разумем, али не желим у њима да учествујем“, резигнирано и свечано закључује Бора Ћосић.

Слажем се са Ћосићем да се точак повести, како изгледа, полако почео померати од његове (и њихове) једноумне „истине“ ка сагледавању стварности, у чему он, и да хоће, не би могао учествовати.

Нека ми буде допуштено да и ја унесем скромну личну ноту.

Без претензија да исечак из свога сећања поредим са значајем друговања младих, полетних писаца „у куту иза бине“ београдског театра пре пола века. Не би ми тада дошло ни на крај памети да би горе наведене редове о Србији једнога дана могао исписати насмејани и жовијални Београђанин Бора Ћосић, са којим сам у Паризу, у стану заједничког пријатеља, угледног оријенталист Саше Поповића, седамдесетих година минулог века јео палачинке које је мајсторски пекла Борина симпатична супруга Лола. Али, свако има право на свој избор и, наравно, последице тога избора.

Оставши у лагодном „куту иза бине“, пошто је напустио свој београдски „ћошак“, далеко од стварности свог презреног завичаја, Ћосић нам нуди образац за потпуније разумевање једне друштвене, политичке, идеолошке и моралне позиције која, нажалост, још увек влада умовима и срцима многих на просторима некадашње Југославије, а нарочито тврдокорно у БиХ.

„Жртва“ те и такве „истине“ био је и наш једини нобеловац ( још једна грешка Шведске академије?), највећи писац Босне, Иво Андрић, оптуживан за исламофобију, антибошњаштво и европоцентрични оријентализам.

Тешко је читалачки се пробити кроз мисаоно меандрирање и изражајне лавиринте амбициозне студије Андрићевство једног од водећих идеолога бошњачког босанства Русмира Махмутћехајића (објављене, иначе, у нетолернатном Београду), али ипак вреди.

Ево једног навода из ове замашне књиге (стр.534):

„За постизање нацијског циља потребна је прича којом елита легитимира ушуткивање и порицање гласова друкчијих и супротстављених тумачењу тока нацијске хисторије. Различита тумачења усвојених текстова су неприхватљива, јер је освјешћење народа у његовој нацијској телеологији неоспориво са становишта политичке теологије“.

Под „нацијским циљем“ ( ауторов терминолошки неологизам), Махмутћехајић подразумева, наравно, (велико)српске националне циљеве. Не би ли, можда, исти закључак могао бити примењен и на босански „нацијски циљ“, односно „истину“ у име које Хандкеа резиле, поред осталих и Комшић и Џаферовић и Давид и Ћосић.. па све до једног Салмана Рушдија који као да је заборавио сопствену судбину прогоњеника.

Додуше, у његовом случају, Хомеинијева фетва је једног просечног списатеља произвела у светски познатог књижевника. Хандкеу то извесно није потребно.

Скромни аустријски писац, који је по добијању Нобелове награде на жестоке нападе и оспоравања углавном мирно и филозофски реаговао, понудио је, штавише, у једном интервјуу (листу „Ало“) драгоцену Аријаднину нит својим немилосрдним оспораватељима. Да се прену и отрезне од слепог робовања својој бесперспективној „истини“ и сатанизовања свих који на њу не желе и не могу да пристану.

На питање да ли жали због своје подршке Србима, одговорио је: „Нема ту шта да се жали! Све што сам радио било је коректно и неопходно. Не знам да ли постоји истина, али то нису биле лажи“.

Хандке, дакле, није сигуран у погледу постојања једне једине, целовите и свеобухватне истине о сложеним и противречним појавама, доступне човеку, али је уверен да оно што је подржавао и за шта се залагао није било, и није, лажно.

Довољно, чак и много, за почетак тражења излаза из ћорсокака.

Оканите се, већ једном, једностране идеолошке „истине“ и окрените се стварности, биће боље свима.

А да је добро што је баш Петер Хандке добио Нобелову награду, добро је!

Извор: СвеОСрпској