Тамара Бабић: Задње време српске државности на КиМ

У једној од најпознатијих приповедака Ива Андрића, Мост на Жепи, главни јунак је везир Јусуф, чије се животно гесло огледа у реченици: „У ћутању је сигурност”. Таква девиза резултат је његовог животног искуства – од насилног одвођења из родне Босне у раном детињству, преко политичког успона у османском Цариграду, до завере због које је утамничен. Иако је победио своје противнике и напустио заточеништво, тај се догађај показао преломним за његово биће, које је изгубило способност за поверење у људе и појаве.

Неизрецивост доживљеног страха и сазнања о променљивости судбине, на коју човек, ма колико моћи стекао и мислио да има, не може утицати, довела је Јусуфа „у оно стање које је прва фаза умирања, кад човек почне да с више интереса посматра сенку коју ствари бацају него ствари саме”. Зазирање, потискивање и ћутање јесу механизми одбране који презервирају личности многих Андрићевих јунака, нагризајући оно добро које је у њима (можда) преостало. Реч је о примерима како се човек може понашати према питањима своје судбине. Има ли, међутим, сигурности у ћутању када је реч о судбини нације, и државе?

Имајући стабилна и многострука упоришта у претходном веку, ћутање о виталним српским интересима, као један од механизама националне (само)обмане, обележава савремени тренутак постојања српске државе. Сретење је, као Дан државности и један од најважнијих националних празника, добар повод за још један покушај да се укаже на могуће путеве разумевања узрока и последица наше стварности, што је први предуслов за њену промену набоље.

Проверени показатељ свега што је труло у политичком руковођењу државом и погрешно у друштвеном  разумевању државних интереса, јесте једна од наше две покрајине – она која је фактички окупирана.

Повлачење државе

Опстанак школства и здравства, последњих институционалних репрезентација српске државности на Косову и Метохији, доведен је у питање најављеном применом Закона о странцима (из 2013) – који припаднике српског народа ставља пред ултиматум: ући у тзв. косовски систем (овај пут без остатка) или напустити подручје његових предатих надлежности.

Одсуство рекација високих званичника наше државе, у оном делу јавности до ког најновије вести о статусу јужне покрајине уопште допиру, делује као логична последица прећут(а)ног договора. Представници међународно признате државе и њеног окупираног дела, на чијој територији је од сепаратиста и терориста саздана нова политичка елита, састају се, договарају и споразумевају више од деценије. Иако већина Срба и данас интимно мисли и верује да на Космету делују паралелне и нелегалне парадржавне институције које представљају искључиво Албанце, политика за коју су протеклих година већински гласали довела је до замена теза у односу према том проблему.

Наиме, предате на процену режиму са седиштем у Приштини, српске државне институције су – очекивано некомпатибилне са тзв. косовским – постале нелегалне у сопственој држави. Некада (свакако пре 2013) постојећи паралелизам у односу снага између државе и њеног отетог дела, већ дуго се незаустављиво преокреће на штету Срба и Србије. Понекад тихом, а каткад мало гласнијом, применом споразума и договора склапаних у име Срба и Републике Србије ‒ од Брисела, преко Вашингтона, до Охрида ‒ српској јавности се, као нужна и никад јавно изречена последица опипљивих резултата, испоставља идеја о томе да су заправо српске институције паралелне тзв. косовским.

Такав паралелизам може се видети и у остатку Србије – њихово (не)видљиво и доследно деловање, уз сагласност и(ли) игнорисање од стране званичних институција државе Србије наводи нас да се запитамо да ли ће доћи тренутак када ће и оне, као приштинске, од паралелних постати једине институције. Укидање последњих – обичном човеку најближих  ‒ српских институција које су доскора деловале на северу Косова и у енклавама јужно од Ибра, не може се тумачити као ништа друго до повлачењe нових граница српске државе. Ћутање о томе последица је измењене, јавно готово укинуте, свести о српској државности.

Пишући о прошлогодишњој забрани прослављања Видовдана са српском заставом [1], указали смо на механизме којима се из јавне и националне свести уклања идеја о српском државном присуству на Космету. Живот у симулакруму у ком се на званичним прославама и митинзима вијоре заставе испражњене од аутентичног значења и лишене контекстуалне поруке, оставља последице на појединце и заједницу.

Као резултат појединачних ћутања ‒ због вере, страха, разочарења, равнодушности ‒ јавља се тишина о скором заокруживању фактичке независности тзв. Косова, којој данас сведочимо. Да је другачије, неко би већ морао поставити питање одговорности ‒ не само преговарача, већ и делова колектива, који му је ту активност прећутно делегирао, пропуштајући сваку прилику да реагује на бројне сигнале издаје националних интереса и поверења.

Разумевање или бекство

С правног аспекта дефинисана као скуп три нужна елемента ‒ територије, становништва и суверенитета ‒ државност је као материјална појава основ постојања државе. Ипак, у њеном нематеријалном залеђу постоји и део се може разумети као комплекс искуства, знања и идеја о томе како (из)градити, водити и одржати државни огранизам и националну заједницу ‒ државност као идеја.

Опстанак школства и здравства, последњих институционалних репрезентација српске државности на КиМ, доведен је у питање 

Утемељена у законицима, писаним документима, књижевним делима, хроникама, историјама, огледима, као и у уметничким и материјалним представама националних митова и симбола, српска државност је током своје историје имала различите видове постојања. Увек присутан, идејни комплекс државности понекад се поклапао са физичким елементима државе, неретко их у потпуности замењивао или добрано превазилазио њихове тренутне границе.

Опсег српске државности, који је у вековима без државе био, за народ и његове елите, саморазумљив и неупитан, трауматично обитавање у двема југословенским државама учинило је суженим, проблематичним и нестабилним. Прећуткивање, прилагођавање и потискивање су, као доминантни обрасци понашања српских представника у заједничкој држави, пренели могућност мишљења о националним темама с колективног и јавног плана на лични и приватни ‒ те се политичко мишљење интернализовало, остајући без делатног потенцијала, који му је методама физичке и медијске репресије укинут.

Напуштајући своје институције на Косову и Метохији, укидајући их или измештајући, српска држава препушта своју територију и становништво државоликој творевини формираној у њеним уставним границама. Како територија (под)носи суверенитет оног становништва које на њој успостави врховну власт, једини преостали члан ове, узнемирујуће једноставне, једначине остају Срби ‒ не више као носиоци умањеног и угроженог, већ сведоци пређашњег државног суверенитета. У ћутању о томе јесте несигурност њиховог физичког опстанка и будућност државе која је, остављајући њих, напустила себе.

Као што код везира Јусуфа „разочарење и бол одводе мисли у прошлост”, тако се и код сваког појединца, погођеног негативним билансом српске политике на Космету, прошлост јавља као прилика ‒ за разумевање или бекство. Можемо се враћати уназад годинама и годинама, деценијама, па и вековима – покушавајући да одредимо грешке, пронађемо друге могућности и размотримо њихове потенцијалне исходе.

Исто то можемо чинити с другим циљем – правдајући „реалност на терену”, сваљујући кривицу на историјске и политичке претходнике, заклањајући се иза личности које би нас презирале и националних симбола који се деценијски демонизују, профанизују и пасивизују.

Стање свести

За разлику од прошлог Сретења, када је некима од нас деловало да се окупиране институције могу вратити народу, чије интересе и добробит би, између осталог, требало да заступају и бране, овај Дан државности дочекујемо знатно тише – разочарани због изневерених очекивања, што је можда и најгора трансгенерацијска бољка српског национа. Ситуацију у нашем колективу данас и у времену с почетка 19. века  – контекст изолованости и недостатка блиских савезника –споља гледано чини релативно сличном.

Ипак, одсудна разлика међу њима крије се унутрашњости, односно стању свести. Оно је у предустаничком амбијенту генерисало морал и елан деловања упркос спољашњим околностима: очекивања се нису преносила на више инстанце, већ су појединци надахнути епским наслеђем, под окриљем заједнице, почели да делују испуњавајући претпостављена очекивања својих ближњих, предака и потомака. Данас су очекивања упућена онима којима се делегира управљање и суверенитет, те одговорност за (не)чињење постаје индиректна, неосвешћена и релативна, подједнако ничија и свачија.

Оно што је оставило неизбрисив траг на појединцу као што је био везир Јусуф, жртва политичких интрига, може постати видљиво на свакоме ко трауму колектива, таоца политичких сплетки, игара и договора, доживљава лично. Ћутање о стварима које се тичу свакога од нас нагриза и личност и заједницу, паралишући их и умртвљујући њихове истршене историјске рефлексе, након чега у њој остају страх, неповерење и кривица.

Пребацивање туђих и појединачних одговорности на целокупан српски народ, уз стигматизацију наметањем кривице за туђе или непостојеће злочине, довело је до дезоријентације у његовом властитом погледу на своја права и обавезе, те се на хоризонту његових очекивања данас наместо успеха појављује кривица – не према другима, већ према себи.

Овај Дан државности дочекујемо знатно тише – разочарани због изневерених очекивања

Стварање ни из чега, насупрот разарању постојећег разликује устанички и данашњи поглед на српску државност – некада као циљ, данас као нецењено, и на продају оглашено, наслеђе. Када се најављено повлачење последњих тзв. паралелних институција из јужне српске покрајине посматра из празног и утишаног, пред- и постсретењског Београда, поред идеје о блиском, ко зна којем, пражњењу већ испражњених крајева, осећа се празнина, као напуклина у себи и јаз између других, с питањем да ли је осећање задњег времена било подједнако јако у годинама чији је мрак засенила „Српска револуција“.

Победе, а у 21. веку поглавито порази, бришу границе међу Србима, те данас свако од нас – више као сведок него као делатник – треба да се запита како мислити о себи након овако гласне тишине и како се у будућности сећати прошлости коју садашњост обесмишљава. Да ли смо својим ћутањем јуче и данас заправо гарантовали да ће увек, почев од сутра, моћи горе?

Тамара Бабић је докторанд српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.

УПУТНИЦЕ:

[1] https://standard.rs/2025/06/23/vidovdan-i-srpska-odsutnost/

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: kbckm.rs