Тамара Бабић: Видовдан и српска одсутност

Сада већ вишедеценијско кретање у српској унутрашњој и спољној политици, у чијем је средишту проблем односа према Косову и Метохији, обележено је растућим одсуством жеље, инвенције и способности да се тај проблем сагледава и, евентуално, решава са становишта свеукупних српских националних интереса.

Фактичко одсуство српске државе на Косову и Метохији – испрва физичко, а онда и симболичко – није исто што и српска одсутност у односу према том питању. У поређењу са одсуством, које се најпре разуме као материјално стање, одсутност је стање духа који је измештен из онога што би требало да буде његова стварност. Она може бити резултат негативних или трауматских колективних искустава, услед којих се национални дух повлачи, што се дешава као наизглед саморазумљива и спонтана тендеција која ипак, нимало случајно, поспешује кретање далекосежних процеса у којима се остварују туђи (гео)политички, културни и економски интереси.

Стога се национална одсутност може описати као вишеструки недостатак: свести о целини и проблематици сопствене егзистенције; воље да се она у потпуности сагледа; и храбрости да се буде одговоран за своје изборе.

Повод за писање овог текста јесте одлука привремених самопроглашених правосудних органа тзв. државе Косово, којом се забрањује истицање српске заставе на Газиместану за Видовдан. Таква одлука израз је тежње да се поступци дискриминације Срба и поништавања српске културе и државности озаконе унутар правног система противправно основане државолике творевине Косово.

Рекло би се да је проблем  заставе само кап у мору реалних проблема с којима се српски народ на Косову и Метохији свакодневно суочава, те да је логично што њихови органи власти, иначе веома орни да насеља и путеве ките заставама других држава, српску заставу сматрају непожељном. Оно што тај проблем пак чини згодним за оглед ове врсте јесте његов симболички потенцијал – празнина на местима која би морала бити испуњена српским тробојкама чини да одговорност оних који игноришу репресију и насиље буде видљивија јер су они, истовремено машући српском заставом и издајући српске интересе, учинили да присуство или одсуство тробојке постане најбитније мерило успеха националне политике.

Забрањена застава

Овај догађај кршења српских (и) људских права на подручју српске државе, један међу многима који се поглавито дешавају на територији АП Косова и Метохије, навео нас је да се запитамо шта заправо значи обележавати Видовдан без српске заставе. Идеја која се везује за тај дан у колективној свести односи се на видљивост у најширем смислу – што га чини најпрепознатљивијим националним празником, када се преиспитују историјска кретања и њихови политички резултати, чије су последице видљиве данас.

У складу с тим, уочи Видовдана 2025. године, занима нас шта се све огледа у немогућности сусрета два српска обележја – националног празника и националне заставе. Шта постаје видљиво онда када српска застава мора да постане невидљива?

Претходне године у нашој држави обележене су настојањем да се поврати достојанство српске заставе – тако што ће тробојке постати новије, бројније и видљивије. Таква одлука, која улази у домен редовног одржавања уставом прописаних државних обележја на јавном простору, требало би да остави утисак да власт, водећи рачуна о државној застави, на исти начин брине о државним интересима.

Метонимијски поистовећено с државом и народом, ново достојанство, одједном свеприсутне, српске заставе постало је алиби за убрзано губљење достојанства српске државе у регионалним и међународним односима. Преобиље истоветних великих и малих застава за једнократну и вишекратну употребу – на стубовима, моткама и штапићима – може се видети само тамо где смеју да буду снимљене и где не смеју да значе ништа изван политички задатих оквира.

Иако би својим присуством морале да јемче за аутентичност идеја и ставова званичника који се њима окружују, оне чине управо супротно – указујући на колизију између онога што се говори и онога што се види као резултат тих речи.

Тема Косова и Метохије деценијама се у јавном дискурсу углавном помиње у дефетистичком тону, с не увек прећутаном нелогичном премисом да је реч о кочници економског развоја, што се последњих година све учесталије може чути. Практичан циљ таквог говора, с још увек нестабилним исходиштем, јесте да се та тема у измењеној колективној свести, међу духовно и економски исцрпљеним народом, испразни од свог аутентичног значења – те да свака јавна мобилизација по том питању постане немогућа, што изнутра и споља поручује да проблем Косова и Метохије за Србе више није битан.

Шта постаје видљиво онда када српска застава мора да постане невидљива?

Док се проблеми у вези с нашом јужном покрајином прећуткују или намерно помињу тако да одбију јавност од њиховог дубљег промишљања, српска застава се пренаглашава како би обезбедила поверење јавности у то да се с националним питањима поступа у складу с већинским ставовима народа. Тако се обезбеђује одсутност нације, која не поставља проблематична питања и не реагује на штетне одлуке, док се репертоар националних амблема, којим би се она у свом потенцијалном одговору користила, профанизује и пасивизује.

То су инжењерски поступци на којима почива политички симулакрум у ком се крећемо и, с променљивим успехом, разабирамо. Он почива на два окупирана простора: у једном застава мора бити што видљивија, како би засенила одсуство заставе на месту на ком она више не сме бити видљива (а у ком њено присуство значи много више), што указује на сагласје у интересима оних који такве одлуке спроводе. Одсуство српске заставе на Косову и Метохији чини издају видљивом, а одсутност јавности по том питању чини издају могућом.

Минус-присуство

Термин који се појављује у књижевности, а може се пренети и у друге сфере мишљења, назива се минус-присуство и односи се на парадоксалну ситуацију када нека појава постане видљива упркос томе (или баш зато) што је невидљива. Када сагледамо поменуту ситуацију на Газиместану, можемо се запитати да ли одсуство српске тробојке за Видовдан заправо означава њено парадоксално присуство?

Ако заставу схватимо као једну од материјализација идеје о држави, можемо претпоставити да она не мора бити физички присутна како би ту идеју представљала – довољно је да постоје Срби, који ту заставу препознају као своју, без обзира на то колико далеко се она налази.

Ипак, идеја о српској државности на Косову и Метохији по правилу постоји међу обичним грађанима, који нису део номенклатуре постављене да представља српску државу и, попут ње данас, симулира да се о нечему пита. Грађани Србије који живе на Косову и Метохији немају луксуз одсутности по питању сопствене егзистенције, већ напротив, својом присутношћу чине, поред земље Српске православне цркве, једини преостали жив простор из ког се српска застава, са свим својим знамењима, не може уклонити.

Уместо да, инсистирајући на нужности српског државног присуства на Косову и Метохији, помогну својим грађанима да бране суверенитет своје државе, на делу је (ауто)цензура међу носиоцима политичке моћи, али и међу већим делом тзв. интелектуалне јавности – јер се Република Србија у јавности више готово никад не помиње као активна страна у тињајућем сукобу на сопственој територији, заинтересована да брани своје опште националне интересе.

Ако се упади у остатке остатака српских државних институција игноришу, при чему се застава праве државе замењује заставом лажне државе, с препознатљивом синтетичком комбинацијом плаве и жуте боје, неће ли онда њено одсуство на Газиместану бити крајња резултанта сагласног деловања, чији је циљ да Србију на Косову и Метохији замени празнина. Или треба да сачекамо да видимо да ли ће се појавити неки нови, преименовани Видовдан, с новим злослутним заставама и псеудоисторијском причом за коју нико никад није чуо – као што се с појединим споменицима српске културе и државности већ дешава.

Одраз континуитета

Питање чији је значај далекосежан тиче се тога да ли ће одсуство српске заставе на Газиместану овог 28. јуна утицати на буђење народа из стања одсутности. Иако се она досад могла правдати са становишта националне исцрпљености и заслепљености услед негативних искустава из прошлости, неопходно је да се одсутност у једном тренутку превазиђе – што није лако, јер она прожима све слојеве друштва, од којих сваки негује различита уверења која му онемогућавају да се суочи са последицама колективног неделања.

Такав, нарочито интелектуални, ескапизам има различита лица – игнорисање националне издаје некад се дешава зато што се резултати српске политике на простору фактички окупиране територије не уклапају у суверенистички имиџ актуелне власти, у чију се аутентичност и даље полажу наде, а некад стога што је такав резултат остварење и њихових интереса, које нису успели да спроведу без квазипатритоског декора.

Неопходно је да се одсутност у једном тренутку превазиђе – што није лако, јер она прожима све слојеве друштва

Уз то долази и до намерног превиђања могућности да се изнутра утиче на државно деловање, под окриљем њеног теоријски утемељеног и нашироко образложеног полуколонијалног статуса, при чему се светска политика претпоставља националној, што имплицира да се о суверености може мислити и говорити све док се она односи на неке друге, који су у бољем положају од нас и све док ми само глумимо да смо приближно јаки као они.

На тај начин се из јавне свести уклања мисао о делотворности државе и суверености народа – јер се с различитих страна, сектора и идеолошких позиција поручује да наша судбина не зависи од нас самих, те да њоме треба да се баве паметнији и јачи од нас. Ако се о нечему не говори, то лако може престати да постоји – како у свести, тако и у стварности ‒ било оно држава, покрајина, застава или одговорост за њихов губитак.

Застава је одраз континуитета, скуп значења и знамења кроз епохе – она значи увек, чак и онда када није видљива. Стога њена најављена (не)видљивост овог Видовдана превасходно треба да буде знак да се сетимо његовог изворног смисла, који се се односи на право да се одлучује о себи и питање избора који ће том приликом слободан човек и(ли) народ направити.

Свест о томе данас субверзивна је колико и јавни говор који би из ње произлазио, али то није оправдање да се – понекад и упркос слабостима које имамо као појединци и колектив – не одважимо на корак који би означио излазак из скривености и лажне безбедности коју одсутност обезбеђује. Она није исто што и тактичко чекање, зато што се системски не ради ништа што би нас учинило спремним за промишљено реаговање у тренутку када евентуално престане потреба или могућност за чекањем.

Одсутност у односу према својој прошлости, садашњости и будућности јесте саучесништво у плановима оних који вековима раде на томе да, као сопствена застава данас, будемо замењени или уклоњени – што се већ дешава, и десило се у приморским, северним, северозападним, западним и јужним српским пределима. Достојанство српске државне заставе, и свих које су јој претходиле, данас чувају они који је – видљиву и невидљиву – одржавају тамо где означава отпор и позива на будност.

Тамара Бабић је докторанд српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: EPA/Valdrin Xhemaj