„Добро расположење“ приметно на виртуелном састанку председника Џоа Бајдена и председника Сија Ђинпинга одржаном у уторак проистекло је из америчко-руског самита у Женеви у јуну.

Бајденови разговори са руским председником Владимиром Путином очигледно су тежили ка томе да се створи „стабилан и предвидљив“ однос са Русијом, али данас се прича о рату.

Џејк Саливен, Бајденов саветник за националну безбедност, рекао је у уторак током брифинга о самиту да ће САД и њихови савезници написати „правила како би унапредили своје интересе и вредности“ и супротставити се Кини.

Бајден је у четвртак открио да размишља о дипломатском бојкоту Зимских олимпијских игара у Пекингу.

Неуредна коегзистенција

Амерички Стејт департмент је у петак објавио да ће Дијалог о партнерству за економски просперитет САД и Тајвана бити одржан данас ради јачања комерцијалне и економске сарадње, наглашавајући да ће Тајван остати озбиљна жаришна тачка у америчко-кинеским односима и да ће Бајденова администрација појачати војну и технолошку сарадњу са Тајпејем.

Шеф Америчке индо-пацифичке команде адмирал Џон Аквилино потврдио је у суботу посвећеност Америке ка постизању слободног и отвореног индо-пацифичког региона и нагласио савезницима да хитно треба да се позабаве растућим тензијама са Кином и њеним војним активностима.

Високи званичници Беле куће од тада позивају Пекинг да се придржава „правила пута“ или „правила саобраћаја“.

Кина је у петак узвратила. Ћин Ганг, амбасадор у САД, отворено је довео у питање право САД да тврде како Пекинг треба да поштује „саобраћајна правила“ постављена од стране Беле куће и оптужио је САД да покушавају да подигну још један „Берлински зид“ како би обуздали Кину.

Поређења ради, самит Бајдена и Путина у Женеви имао је дужи рок трајања. Ипак, САД сада упозоравају савезнике како Русија, изгледа, иде ка рату у Украјини.

У основи, на дипломатском плану, циљ Бајденове администрације је да постави „заштитне ограде“ како би се избегло да билатералне тензије ескалирају у сукоб са Кином или Русијом. У стварности, међутим, ове „заштитне ограде“ деловале би као једнострано ограничавање Кине и дела Русије у односу на интересе САД.

То је рецепт за неповерење и антагонизам. Сураб Гупта, виши сарадник на Институту за кинеско-америчке студије у Вашингтону, прикладно је уоквирио парадигму као „трансакционизам“ који заобилази истинску сарадњу.

Јасно је да се ни Кина ни Русија неће задовољити таквом коегзистенцијом, будући да су Тајван и Украјина егзистенцијална питања. У једном тренутку ће звати амерички блеф. Тренутне тензије око Украјине су симболичан приказ тога.

Сечење саламе

Сједињене Државе усвајају тактику сечења саламе, која се своди на постепено подизање прага провокација, чиме се Пекинг и Москва стављају на стрес тестове. Упорно се пробијају њихове „црвене линије“ како би створиле нове чињенице на терену.

Водећи руски стручњак, професор Глен Дизен, написао је прошле недеље: „Црвене линије служе за одвраћање. Сврха њиховог исцртавања је, пре свега, да се саопште кључни безбедносни интереси и тешке последице које би уследиле ако би они били прекорачени. У суштини, ултиматуми Москве имају за циљ да спрече Запад да направи опасну грешку у процени“.

Затим објашњава: „Одвраћање почива на три стуба: способности, кредибилитету и комуникацији. Русија има војну способност да делује ако се њене црвене линије прекораче, показала је кредибилитет у погледу своје спремности да делује на претње, и зна да се специфичности морају јасно саопштити како би се избегло да Запад начини било какве погрешне кораке који би захтевали снажан одоговр. Међутим, слабост у њеном исцртавању црвених линија је у недостатку детаља о томе шта би се догодило ако би друга страна отишла предалеко“.

Професор Дизен писао је за РТ (руски државни медиј) убрзо након снажних изјава председника Владимира Путина у Москви 18. новембра у вези „црвених линија“ у Украјини.

САД се на Тајвану понашају скоро идентично. И на Тајвану и у Украјини, САД су разместиле специјалне снаге, замагљујући сопствене „црвене линије“. И у оба случаја, САД прибегавају тактици сечења саламе – односно освајању путем одсецања танких кришки. Ниједна акција није толико претерана да представља изговор за рат, али једног дана се пробудите и схватите колико земље сте изгубили“, како је написао професор Дизен.

Стрпљење Москве је на издисају. У суштини, Москва више не може и неће прихватити:

–америчку подршку Кијеву за напуштање Минских споразума:

–западно подстицање реваншистичких сентимената у Украјини;

–западну мапу пута ка трансформацији Украјине у „антируску“ државу;

–интензивирање војне подршке Украјини;

–размештање америчких снага у Украјини и на Црном мору;

–активно ангажовање НАТО-а са Украјином и присуство у Црном мору.

Путин се надао да ће Бајден осетити забринутост Русије, али није било корекције курса, настављено је по старом, још енергичније. Са руске тачке гледишта, америчка политика онемогућава нормалне везе Москве са Кијевом и неумољиво води ка стварању антируске државе на њеним западним границама.

Велики улози

Занимљиво је да је Путин такође у свом обраћању поменуо централну улогу кинеско-руске квазиалијансе. Путин је рекао: „Неки од наших западних партнера отворено покушавају да забију клин у односе Москве и Пекинга. Свесни смо тога. Заједно са нашим кинеским пријатељима наставићемо да одговарамо на овакве покушаје ширењем наше политичке, економске и друге сарадње и координацијом корака у светској арени“. Кинеско Министарство спољних послова поздравило је Путинове изјаве.

Кина и Русија су 19. новембра спровеле заједничку стратешку ваздушну патролу над Јапанским и Источним кинеским морем. У патроли која је трајала преко десет сати учествовала су по два нуклеарна бомбардера са руске и кинеске стране. Тас истиче да је Путин био обавештаван о маневрима.

У заједничком саопштењу за јавност се, између осталог, наводи да патрола има за циљ да „надогради ниво стратешке координације и заједничке оперативне способности две стране и да заједнички заштити глобалну стратешку стабилност“.

За Кину и Русију, Тајван и Украјина су егзистенцијална питања. Пекинг не може допустити тајванске метастазе као компоненту санитарног кордона предвођеног САД. Москва такође не може допустити сличну могућност дуж својих западних и јужних граница. (Прошле недеље, генерални секретар НАТО отворено је говорио о размештању нуклеарног оружја у Источној Европи.)

Довољно је рећи да Русија неће тек тако прихватити актуелне трендове. Шта ће се онда догодити? Кремљ је упозорио на озбиљност развоја ситуације.

Заиста, овде нико не говори о некаквом кинеско-руском „дослуху“ по питању војних дејстава, нити Москва и Пекинг намеравају да покрећу војне акције. Овде је једноставно реч о питању да ли ићи у рат или не. И Кина и Русија би још увек могле да заузму проактиван приступ у остваривању својих циљева.

Пекинг би вероватно предузео мере да се избори са провокацијама тајванских снага за независност. За Москву, такође, постоје друге опције осим инвазије на Украјину. Довољно је рећи да обе земље имају на располагању различите могућности којима још нису прибегавале.

Међутим, потпуно је нови сценарио уколико се у синдрому „акција-реакција“ на Далеком истоку и у Источној Европи појави фактор истовремености. Постоје варијабле у игри, али сценарио истовременог сукоба око Украјине и око Тајвана не може имати повољан геополитички исход за САД, ни у западном Пацифику, ни глобално. У ствари, након тог сукоба свет би могао имати сасвим другачији изглед.

Ако би Пекинг пасивно посматрао како Русија „губи“ у Украјини, Сједињене Државе би биле охрабрене, а способност Кине да се супротстави америчкој хегемонији ослабљена. Исто тако, ако САД изађу као победник на Далеком истоку, Вашингтон ће Русији наметнути ресетовање глобалне стратешке стабилности под својим условима, ма шта то подразумевало.

Тајван и Украјина су заиста међусобно увезани и улози не могу бити већи за Русију и Кину.

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Насловна фотографија: kremlin.ru

Извор Indian Punchline