Тајана Потерјахин: Силе тржишта или издавачи против ћирилице
Ако желите да уништите један идентитет, није увек нужно да делујете агресивним силама негирања и забране, понекад је довољно да елементе тог идентитета изложите релативизацији, коју сте претходно устоличили као врлински апарат објективности и доказ интелектуалне и духовне ширине расуђивања. У суштини, потребно је да оспорите једну од кључних карактеристика идентитета: он се не заснива само на ономе што јесмо, већ и на ономе што нисмо – идентитет се не обогаћује укључивањем већ искључивањем категорија које се налазе у супротности са начелима на којима је заснован, и то, на нивоу принципа, делује савршено очигледно и логично.
Ако за себе кажете да сте хетеросексуални, али повремено практикујете хомосексуалне односе, ово друго неће обогатити ваш хетеросексуални идентитет, већ ће да га укине. Идентитет дакле, подразумева одређену селекцију, да бисте нешто били, морате да не будете нешто друго, наравно, када говоримо о идентитетским аспектима истог реда.
Овај принцип функционише барем подједнако ригидно на пољу колективног културног карактера као и у контексту личних (само)одређења. Мото “може и једно и друго” често је само покривалица за незнање, као када у језичкој расправи, суочен са изворима и аргументацијом, саговорник закључи да рецимо, реч “приземан” може да буде и комплимент јер је он и неки други људи користе на тај начин.
Може дакле, како је исправно, а може и како ја хоћу и како сам навикао. Али, то што дублети постоје не значи да може и “сумњам” и “сумљам”. Постоје, дакле, нека правила, како у правопису, тако и у култури. Најбоља и најкориснија за један народ, јесте културна политика која је утемељена на њима.
Културна политика
Ми такву политику немамо већ готово читав век, али далеко од тога да током тог дугог периода уопште није постојала идентитетска стратегија на државном нивоу, напротив. Она је све време била антитрадиционална и антисрпска. Једна од последица културног геноцида који је комунистички режим спровео над српским народом јесте капацитет да се савршено плива у модерном глобалистичком систему постидентитета, јер може и једно и друго – и све може, јер не постоји свест о трајним аспектима идентитета и њиховом садржају.
Захваљујући друштвеним мрежама и различитим медијима вероватно сте одавно обавештени о томе да је могућност симултаног читања два писма наша национална изузетност. Чак и ако бисмо заиста били једини народ на свету чији припадници поседују ову вештину то о нама не би говорило ништа друго него да смо једини до те мере изједначили статус сопственог и другог писма да наш мозак више међу њима не прави разлику. А то, опет, значи само једно – да је наше историјско искуство обележила културна политика идентитетске конфузије, ако не шизофреније.
О томе да ли је и колико латиница такође српско писмо било је у нашој јавности и науци много расправа, али то није питање од прворазредног значаја за тему овог текста. Зашто? Зато што је само ћирилица српско идентитетско, али и службено писмо и зато што је, парадоксално, само она угрожена у нашој савременој реалности.
Ово последње није фраза, производ параноје или програмска политичка (ауто)виктимизација. Ако станете пред излог било које комерцијалне књижаре, игра “пронађи наслов на ћирилици” могла би да вам одузме двоцифрен број минута или чак да се заврши неуспехом (у шта спада и исход који би вас суочио са поражавајућим сазнањем да је једина ћирилична књига иза стакла аутобиографија Феђе Штукана).
То што формулар у општини морате да испишете ћирилицом не значи много, ако сте у сваком дому књиге и писмености, у књижари и библиотеци, окружени латиницом. И у својој сопственој кући.
Упркос хронично лошем стању, положај ћирилице је данас ипак нешто бољи него током претходних деценија, пре свега зато што се о њему више говори. Улога друштвених мрежа није занемарљива, јер су то виртуелни простори у којима се много пише: тако је ћирилица постала видљива тамо где је обожаваоци наопако схваћеног прогреса, прежици југословенства и проповедници глобалне агенде нису очекивали.
На интернету, она је недвосмислен идентитетски знак, али се и даље не подразумева. Па ако тамо заиста још увек постоје корисници који “немају ћирилицу на телефону”, а знамо да постоје, барем међу припадницима старије популације, изгледа да се исти пех догодио и српским издавачима. Ни они немају ћирилицу.
Бизарна ситуација
Држава у којој маузолеј масовног убице и народног непријатеља представља некакав музеј и туристичку атракцију, а на масовним гробницама жртава комунизма још увек стоје спортске хале и паркови сасвим сигурно не може да се похвали савесном и свесном културном и идентитетском политиком. Парцијално и конфузно, повремено се догоде интервенције на том пољу, али их готово све одликује одсуство ширег системског контекста и храбрости да се иде до краја.
Добар пример је штампање одабраних дела Станислава Кракова, која су дрско названа сабраним иако им недостају одређене књиге, чудно, баш оне две о Милану Недићу. Оваквих половичних решења било је током претходне деценије сијасет. Покушаји да се идентитет заштити компромисима, и да се цензура “само мало” укине заправо су снисхођење механизму расрбљавања. Та неодлучност и млитавост канонизовала је правило “може и једно и друго” као модел одржања идентитетског вакуума.
Због свега тога је одлука Министарства културе о овогодишњем откупу књига за библиотеке пролетос изненадила свеколику јавност. Реакције су биле бурне, мада углавном јалове, а мера је моментално названа дискриминаторском. Логично, откуп искључиво ћириличних књига деловао је попут Божије казне издавачима чија је продукција готово стопроцентно латинична. Позитивна дискриминација ћирилице последица је праксе њеног сузбијања.
Комерцијални издавачи су фирме на тржишту, и њихово право да сами одаберу писмо ни у једном моменту није било угрожено. Ипак, по медијима се кукало и запомагало данима. Иако је и претходних година било много приговора на поступак одабира публикација за откуп, састав комисије, издвојени буџет, ипак је тек ћирилица била кап која је прелила чашу незадовољства, па су УИКС (Удружење издавача и књижара Србије) и УПИС (Удружење професионалних издавача Србије) са независним издавачима решили да бојкотују откуп.
Ситуација је, дакле, узнемирујуће бизарна: право на потискивање ћирилице неки (можда можемо рећи и највећи) српски издавачи одлучили су да бране уценом, манипулишући све време у јавности простом заменом теза. Депресивна предвиђања пропасти јавних библиотека без којих ће они најсиромашнији бити ускраћени за благодат читања пласирали су власници великих фирми који су се обогатили продајући књиге. Латиничне.
Упркос хронично лошем стању, положај ћирилице је данас ипак нешто бољи него током претходних деценија
Председница библиотечког друштва Србије за БиБиСи на српском језику рекла је да “читаоци не постављају питање на ком писму је штампана књига.” Може, дакле, и једно и друго. Битно је само да се чита. На било ком писму и било шта. Искључиво финансијском неисплативошћу правдало се тих дана ретко објављивање исте књиге на два писма, иако нико претходно није образложио зашто би нам такви пројекти уопште били потребни.
Објашњење изостаје вероватно због тога што би оголило чињеницу да постоје грађани Србије који знају српски језик, али не желе да читају ћирилицу. Ова страшна минијатура наше националне трагедије прикрива се и теоријом о “ширењу тржишта.” То је нарочито дубоко укорењена бесмислица. Уколико неко у региону жели да чита наше књиге, нека просто купи права и преведе их на свој језик који се, како тврде сви наши суседи ионако драстично разликује од српског. Ниједан страни издавач не објављује књиге искључиво за странце, ако не рачунамо туристичке водиче.
Идеолошка позадина
Равнодушност овдашњег читаоца, дакле, неретко је само изговор, параван који прикрива идеолошки контекст. Ћирилица у једном, медијски веома заступљеном а културно оштро диференцираном делу друштва и јавности има статус шовинистичког симбола и тај статус комерцијални издавачи, уз подразимевајуће изузетке, прећутно негују, брижљиво барем колико и одсуство било какве афирмативне идентитетске стратегије при изради издавачких планова.
Тако смо дошли до стања у коме су већ годинама најчитаније и најпродаваније књиге љубавни романи за домаћичку разбибригу и романсирани политички памфлети, штампани уредно на латиници. И тако се, корак по корак, критеријуми спуштају, а уступци учињени неукусу и небризи за културу остављају у наслеђе будућим генерацијама као потврда умишљене цивилизацијске изузетности засноване на испразном агументу о припадности једином народу који, забога, може симултано да чита два писма, иако остаје нејасно какве тачно користи, као појединци и као национална заједница, имамо од тога.
Штету имамо сигурно: однос према ћирилици је метафора начина на који перципирамо себе и питање идентитета. Без јасне слике о томе ко смо, али и ко нисмо, и шта нас одређује у свим правцима, не можемо остварити ни адекватну репрезентацију наспрам других, а камоли остварење националних и геополитичких планова, уколико такви уопште постоје (вероватно је да др Срђан Перишић не греши када пише о Србима као народу који нема своју геополитику.)
На листи свих аутошовинистичких пројеката и идеја којима је током претходних деценија девастиран наш културни простор, бојкот мере која за циљ има стимулисање објављивања ћириличних књига без сумње се налази у самом врху. Велика мада кратка бука која се подигла у јавности ради оправдања бојкота наративом о “драконској и дискриминаторској мери” испунила је своју сврху. Изнети су многи аргументи који релативизују све аспекте проблема: идентитетски значај ћирилице, однос заступљености два писма у реалности, право Министарства да заштити српско писмо…
Напослетку, у јавни простор је уведена још једном бизарна тема и нормализована је расправа која никад није требало да се води. Представници издавачких кућа патетично су се позивали на право да користе оба писма, остављајући јавност без одговора на питање зашто се онда упорно служе само једним, неслужбеним. Министарству је сугерисано да одустане од “ултиматума” и да покуша на неки други начин да стимулише употребу ћирилице. Јер зашто би они, српски издавачи, то учинили?
Ипак, од ћириличног откупа се није одустало упркос уценама и претњама, и то је било право освежење после многих траљавих покушаја идентитетске политике који су се завршавали повлачењем пред притисцима оног дела јавности који је највише просперирао за време данашње власти иако се увек најгласније бунио због свега што је само наликовало на афирмацију српског лика нашег друштва у садашњости.
Кодекс лојалности
Одлуку о откупу искључиво ћириличних књига поздравила сам и као читалац и као писац и онда потпуно заборавила на то, све док ми пријатељица, савесна и национално свесна библиотекарка, пре неколико дана није рекла како јој се колегинице жале због тога што морају да докупљују наслове за своје библиотеке јер је избор за откуп “скучен”. На том списку су ипак само ћирилична издања. Али не и моје књиге.
Када је пролетос њихов издавач одлучио да се прикључи бојкоту, на својим друштвеним мрежама изнела сам став о томе, након чега ми је кратко поручено како би требало “да ме буде срамота”. Претпостављам да сам се огрешила о кодекс лојалности “кући”, али прва кућа свих нас требало би да буде Србија. Као слободан човек, нисам обавезна да будем лојална наспрам одлука са којима се не слажем, дискредитујући ћутањем саму себе из сваке будуће дискусије и багателишући лични интегритет у корист интереса неке фирме.
Када треба да заштите своје право да игноришу идентитетски императив, комерцијални издавачи се најрадије представљају управо тако: као продавци на тржишту који немају ни просветитељске амбиције ни етички задатак да учествују у културној рехабилитацији заједнице. Чињенице да послују са књигама, а не са купусом и шаргарепом најчешће се сете само када нека мера државне културне политике потенцијално угрози профит.
Али, не само профит. Лако се може стећи утисак да овај тржишни аргумент служи и томе да прикрије постојање једне агенде која се налази у хармонији како са тржишним интересом тако са глобалном идејом постидентитетског света. У нашој средини, први степен интеграције подразумева поновни покушај креирања менталитетске тј. културне Југославије егзекуцијом над сопственом културом.
Постоје домаћи писци који су спремни да сарађују на тој платформи жртвујући ћирилицу идеји о “читаности у региону”, и то је, нажалост, њихово право, али мале су шансе да ће читаоци из суседних земаља куповати преводе светских бестселера штампане у Србији, уместо издања на свом језику. Због чега се, онда, ти преводи штампају латиницом, ако очигледно нису за регион? Замислите луксузни комплет који садржи дванаест књига Фјодора Достојевског штампан латиницом. Не морате да замишљате. Објављен је у Србији, ове године.
Недостатак стратегије
Шта са домаћим писцима који инсистирају на ћирилици? Њима ће издавачи најчешће изаћи у сусрет, али пример који сам изнад навела показује да ни тај “уступак” није безрезерван. Тако су, надам се нехотице, они издавачи који су остали доследни одлуци да бојкотују откуп, поред Министарства, библиотека и читалаца ове године “казнили” и своје писце. Ћириличне.
Са много мање буке, да не кажем у потаји, неколико издавачких кућа од оних тринаест које су у марту најавиле бојкот ипак су од њега одустале, не желећи да се нађу у кожи јунака наше народне изреке који се наљутио на село па себи због тога нанео ненадокнадиву штету. Вероватно из истог разлога ову културну јесен није отворио бес у вези са Сајмом књига, иако је незадовољство издавача уочи ове манифестације постало својеврсна фестивалска традиција.
У нашој средини, први степен интеграције у постидентитетски свет подразумева покушај креирања менталитетске Југославије егзекуцијом над сопственом културом
Пре две године замало је кулминирало због најава о премештању Сајма али и високих цена закупа простора. Ипак, рекло би се да се одржавање сајма још увек исплати свима: држави, издавачима и читаоцима, некоме у политичком, другима у материјалном а понекоме и у духовном смислу.
До тренутка писања ових редова чули су се тек усамљени гласови који изнова позивају на бојкот манифестације због тога што се потенцијално најпосећенији дан сајма поклапа са годишњицом пада надстрешнице у Новом Саду, те зато што стање у земљи захтева акутни раскид са “привидом нормалности”.
Сложена (гео)политичка ситуација и одсуство доследне и јасне идентитетске стратегије представљају одговарајућ амбијент за манипулације културом, све до момента у коме се игре моћи претварају у голо насиље. Таква атмосфера ограничава друштвену полемику на једно једино питање, задржавајући је на првом нивоу политичке реалности. Одлука о откупу ћириличних књига несумњиво би изазвала више контроверзи да је донета у условима релативне политичке стабилности, јер би тада могла да послужи као окосница побуне уместо да буде још само један упис у “дневнику увреда”.
Питање је да ли би у таквим околностима Министарство остало при својој мери или би се потражио срећни компромис као много пута раније. Углавном, на маргинама велике кризе учињен је један мали, али потеницијално значајан корак: српска држава је престала да спонзорише објављивање латиничних књига. Уколико би читаоци престали да их купују, издавачке куће биле би принуђене да преиспитају свој однос према култури и праву на идентитетско опредељење заједнице у којој послују, те би жртвовале или профит или агенду. Пасивним односом према српском писму управо им читаоци омогућавају да задрже и једно и друго.
Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021), „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Tomasevic/ATAImages
