Тајана Потерјахин: Протићева патетика против СПЦ
фото: Wikimedia commons/Medija centar Beograd/CC BY-SA 3.0
Милан Ст. Протић није једини који је, након што су Милићевић и Пантелић престали да припадају црквеној заједници, „чикао” Српску православну цркву на овај начин, али његов вапај био је убедљиво најпатетичнији од свега што се могло прочитати или чути
Пре неколико дана, на једној популарној Фејсбук страници посвећеној поезији подељена је колумна Милана Ст. Протића (оригинално објављена у Данасу), чији наслов савршено описује њен садржај; „Ни српска, ни православна, ни црква”. Ово дељење изазвало је много негативних реакција, што није нимало чудно –ретки су љубитељи Шантића и Дучића који би желели да се гледају са Протићем у очи док уз јутарњу кафу по интернету траже дозу смисла неопходну да се преживи дан, а још су ређи међу њима они који би уместо поезије одабрали да прочитају један веома чудновати литерарни производ, настао очито као нуспојава наглог скока кортизола и хроничног одсуства пристојности.
Након што сам прочитала предметну колумну, међутим, помислила сам да је администратор странице у ствари врло луцидно препознао у њој одређене квалитете присутне у лошијим примерима дадаистичке поезије – хаотично набацане речи, неуједначену метрику, емотивни набој који је провалио из аутора анархично, патетично и незграпно, па кад већ нека антиуметничка дела истих квалитета сматрамо релевантним, зашто и Милан Ст. Протић не би могао накратко да подели виртуелни простор са великанима писане речи.
Ионако, упркос целоживотној амбицији, никада неће прићи ближе било ком реду великана. Чак ни то што је потомак угледне породице, из чега и дан данас покушава да црпе кредибилитет, није га приближило пантеону оних који се памте. Већина Срба препознаје га само као “оног у каубојским чизмама”, и њима заиста дугује захвалност – да у његовој дипломатској каријери није било тог живописног детаља одавно би био избрисан из колективне меморије, као и бројни му саборци, које је плима глобалистичких фантазмагорија накратко избацила на површину наше стварности, а реалност убрзо вратила у анонимност.
Ту и тамо понеко од њих промоли своју прозападну главу у јавном простору презасићеном једним те истим актерима, али у тим приликама најбоље на шта могу да рачунају је управо чињеница да их се више нико не сећа из оног периода када су Србији прометејски донели европске интеграције и транзицију.
Протићеви испади
Док сам се трудила да процесуирам прочитано, покушавајући да одредим жанр ове афектиране минијатуре, већ су у јавности формулисане прве, углавном негативне реакције. Иако скромна обимом и аргументацијом, Протићева колумна ипак је (коначно) привукла одређену пажњу. Мене је чак мотивисала да прочитам и претходне, мада дијагонално, јер сам се летимичним погледом уверила да у њима нема ничег новог, а то старо отрцано је и безвредно, попут идеје о Европској унији као нужном фактору напретка наше државе. То је заиста теза која није добро остарила, Европа више не може да помогне ни себи.
Ужегла и патолошка приврженост вредностима Запада у ствари је неспособност геополитичког расуђивања, инфантилно одбијање да се глупост из прошлости увиди и рационализује па да се погледа не у будућност, него у садашњост. Упркос ауторитативном тону свевидећег интелектуалца који доминира овим херметичким штивом, аутор одаје утисак очајног човека који драгом дневнику исповеда своје идеолошке туге и жал због неостварених амбиција, све време оптужујући пасивном агресијом српски национализам, народ, завет, традицију, менталитет, културу, Цркву, и све што се може назрети из жабље перспективе разочараног обожаватеља западних вредности.
У том контексту, поводом поменуте колумне, готово да је немогуће говорити о некаквом нападу Милана Ст. Протића на Српску Православну Цркву: напад подразумева какав такав капацитет да се нападнутом ентитету нанесе штета. Овде о томе нема ни говора. Запомаже се и манипулативно кревељи са патосом достојним теленовеле:
“Што и мене из Српске православне цркве не одстраните? Што ми двери не затворите и приступ олтару забраните? Ево, чикам вас. Изазивам вас и провоцирам. Истерајте ме. Ви, недодирљиве висости, преосвећени и освећени, и ја, скромни раб Божији, не идемо заједно. Не припадамо заједно. Моја је црква права. Увек иста. Непроменљива и вечна.”
Истини за вољу, Милан Ст. Протић није једини који је, након што су Вукашин Милићевић и Благоје Пантелић престали да припадају црквеној заједници, “чикао” СПЦ на овај начин. Неки хришћани, углавном пријатељи поменуте двојице, такође су јавно позивали своју Цркву да искључи и њих, али се мора признати да је Протићев вапај убедљиво најпатетичнији.
Случај Милићевић-Пантелић показао је поново да чак и у самој Цркви, а подразумевано у секуларном амбијенту изван ње, постоје људи којима се она не допада и који не желе да јој припадају, барем док не буде “реформисана” по њиховом укусу. И то је сасвим у реду: слободна воља кључни је елемент хришћанске визије човека. Нико није обавезан да буде хришћанин нити верник СПЦ.
Сачувати Христа у себи
Медијске конструкције о политичким прогонима отпочетка су спин за оне са најјефтинијим картама. Црква није политичка партија, она не излази на демократске изборе и не зависи од појединца него појединац зависи од ње: наиме, то је једино место на коме он може да се причести, односно, да се спасе. Када, дакле, неко позове Цркву да га “одстрани”, он се у ствари одриче Христа, у име идеје о правди, слободи мишљења, политичкој промени, и којечему што овај свет и садашњица приказују као непатворене идеале.
Наравно, говорим о верницима који нису хладнокрвни агенти и не раде за новац, него су заиста заведени манипулативном реториком и духом времена. А време је такво да Црква представља последњу установу која чува патријархални хијерархијски поредак у коме се послушност вреднује више од бунтовништа и тежње индивидуе да личност држи заробљену у егоцентричном мехуру сопственог ја. У том смислу је можда данас теже бити хришћанин него раније, у епохама и друштвима који су целокупним системом вредности подржавали ауторитет Бога.
О нападима на Српску Православну Цркву већ су написане многе странице, и премда су те минуциозне анализе углавном усредсређене на геополитички и културно-идентитетски аспект тог рата, не треба заборавити да су ум и срце појединца увек место где се одвија кључна драма.
Када сам прочитала епилог случаја Милићевић-Пантелић, иако на рационалном нивоу сигурна у оправданост овакве одлуке, осетила сам извесно саосећање и тугу – не постоји ништа на овом свету због чега је смислено изгубити Христа. Сличан утисак оставила је и Протићева колумна.
Тако сам реаговала и пре неколико година на онај бизарни интервју Драгана Веселинова, још једног јунака петооктобарске катастрофе, који је тада разбеснео добар део јавности конфузним и увредљивим разматрањима о Светом Сави, “поповима” и вери. Није нормално да се хришћанин радује таквим мрачним исходима интимних рвања са Богом, која све чешће постају јавна, јер је инструментализација појединца један од метода политичке борбе против српске Цркве, државе и народа.
Црква, међутим, није угрожена – она управо опстаје на темељу вере у Христово обећање да је непобедива, по речима Златоуста – “она је борбена и никада не бива побеђена.” Неспособност за прихватање и разумевање њене природе заправо је атеизам – представа о вернику који “носи Бога у себи али не иде у цркву” продукт је митологије просветитељства и у новије време њуејџа. Коме Црква није мајка, томе Бог није отац. Једноставно и јасно, како традиција увек проговара.
Не постоји ништа на овом свету због чега је смислено изгубити Христа
“Не удаљавај се од Цркве, јер од ње не постоји ништа силније” – написао је Нектарије Егински, светитељ кога је читавог живота неправедно гонила црквена јерархија. Прихвативши страдања и понижења као подвиг и крст, до смрти је ревновао послушношћу, да би га након упокојења прославио Бог. У народу и монаштву поштован и вољен неупоредиво више него надређени му црквени великодостојници, могао је да дигне револуцију. Али није. Зато су му мошти чудотворне.
Иако сматрам да је случај Милићевић-Пантелић окончан на једини могућ и праведан начин – сам Милићевић изјавио је да се сматра почаствованим због тога што је удаљен од Светих Тајни и то својом вољом и одбијањем послушности и покајања, уопште не сматрам неопходним доказивање моралне исправности патријарха и Синода, иако у њу верујем.
Живот Нектарија Егинског говори нам довољно о личној одговорности сваког хришћанина да у било којим околностима сачува љубав и поштовање према Христу и према Цркви. То није ствар подложна договору и компромису, јер Црква није демократска институција. Није ни политичка партија из које можете да се ишчланите на сопствени захтев, али поседује суверено право да вас лиши Дарова, па питање којим Милан Ст. Протић започиње своје нарицање заиста делује несувисло, посебно стога што је господин историчар који се приде издаје за доброг познаваоца традиције. Требало би, у том случају, да зна ко је јерархији дао ово право – јер је то био сам Христос.
Мистички доживљај
Хришћанство је тврда храна за савременог човека. Подједнако је тешко испунити заповест о љубави колико и остати у послушању када се рацио и его буне. Култура бунта и секуларни материјализам удаљили су човека од вере и ампутирали му чуло за мистички доживљај стварности, Бога и Цркве.
Комунистички вокабулар увреда још увек живи на језицима Срба, а уму скученом на сада и овде тешко је објаснити како су, из перспективе вечности “ћаци” и “штрокадери” подједнако небитни и мали. Иако се Царство Божије задобија на земљи, свест о постојању вечне егзистенције и Бога границе реалности проширује у свим правцима, стављајући морал, политику, културу и целокупну свакодневицу у смислени однос са истинским и трајним интересом човека, следствено, и заједнице.
Отуда, дакле, захтеви да се Црква прилагоди духу времена неће нестати, и слабост појединца на популистичке либералне идеје само ће расти – одатле они који су већ издали и пали црпе потенцијал да за собом повуку још душа. Последња установа традиције остаће мета, али они који на њу атакују су камиказе са јединим учинком у домену самоуништења.
Било би наивно игнорисати претпоставку да су и Милићевић и Пантелић пешадија геополитичке агенде против СПЦ, али та перспектива не треба да укине свест о првенству личног односа човека са Богом. Јуда је био саучесник у великом злоделу христоубиства, али се претходно, интимно, у његовом срцу догодила трагедија издаје. Ако тако поставимо ствари, јасније ћемо сагледати исход ове и сваке следеће офанзиве на Цркву – она остаје непобедива, а ми пред собом, уместо непријатеља видимо очајнике, губитнике који су прогнали себе из заједнице љубави.
Окренувши леђа Цркви они су одабрали свој пут, и сада, као јунаци сопствених пикарских романа, тумарају по свакодневници, прете и проклињу, док их неки нови и свежији, напреднији модел богобораца не замени, баш као што су Милићевић и Пантелић заменили Протићеву генерацију револуционара, као што се, пратећи друштвено-политички контекст, смењују оптужбе – од зилотских секти оптуживана за екуменизам, од либерала за ентнофилетизам, (зилоти и либерали сада су се удружили у противприродну коалицију са циљем јахања па смењивања патријарха, не нужно тим редом) ових дана нашој Цркви поново се импутира сергијанство.
Премда су ови насртаји на трон Светог Саве хронично јалови, далеко од тога да немају извесне последице: њих ће најдубље осетити они који су одабрали бриге и борбе овога света уместо Христа. И мада је неопходно да упозоравамо на погибељност тог пута, ипак је добро да не будемо бесни.
Без обзира на то да ли је нападнута изнутра или споља, наша Црква је увек света, саборна и апостолска
“Опрости, поштовани читаоче, што просух оволику жуч. Ал’ што је много, много је. Прекипело ми.” – овим ауторефлексивним редовима Милан Ст. Протић завршио је своју хистеричну колумну, потписујући сведочанство о унутрашњој агонији човека који је изабрао да се на страницама Данаса раскусурава са Црквом својих предака.
Без обзира на то да ли је нападнута изнутра или споља, наша Црква је увек света, саборна и апостолска. То је правило вере и завет српства – услов наше националне консолидације јесте да будемо окупљени око чаше која је причестила косовске јунаке. Треба одбити перспективу тренутка, присилу да се поглед спусти на идеолошки хаос, на ма чије личне грехе који се приписују Цркви, одбити учешће у политичким привидима борбе и слободе коју су постхришћанска друштва демократски изабрала за бога, и држати се по сваку цену Цркве јер “од ње не постоји ништа силније.”
Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021), „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.
