Тајана Потерјахин: Проказани додир у стерилном свету

Донедавно, једна од најчешћих дистракција у вези са кулинарским рецептима на интернету тицала се нутритивних вредности састојака, па су расправе о штетности белог шећера, маргарина и других биљних замена за млечне производе неретко умеле да се заоштре до мере уобичајено резервисане за дискусије на озбиљне идентитетске и политичке теме.

Полемике у вези различитих схватања укусног и здравог додатно компликује етичко питање: вегани воле да коментаришу јела са „лешевима“ и оне који их једу, али су и њихови рецепти, заједно са ратоборним и искључивим менталитетом, често извргнути подсмеху.

У последње време, међутим, пажњу ми привлачи  веома специфична примедба, која се појављује како на домаћим тако и на страним кулинарским профилима. Иако још увек постоји здраворазумски отпор овом тренду, један детаљ све чешће квари живописне и примамљиве кадрове укусне хране, како на страницама ресторана и професионалаца, тако и на хоби профилима. Рукавице, и то готово увек црне – тако да невољно призивају у мисли естетику џака за смеће или филмску сцену у којој Патрик Бејтмен над лавабоом у тоалету компулсивно пере управо такве црне рукавице.

Јасно је зашто нико не жели векну хлеба коју су претходно испипали странци неиспитаних хигијенских навика, али ова гадљивост ескалирала је у нову крајност. Као један од разлога за продају ољуштених банана у маркетима, наводи се и аргумент да целофан воћку ефикасније штити од бактерија и додира бројних купаца у продавници, него њена сопствена кора.

Неко би рекао да је, пратећи проверљива научна сазнања, прагматично настала савремена хигијенска култура коју (у)познајемо, али антропологија је одавно разумела да су однос према здрављу, телу, према прљавом и чистом и праксе које из њега проистичу, пре свега симболичке репрезентације егзистенцијалних категорија у једном друштву.

Екстремизована агенда

Од враћања кифле коју је продавачица у пекари случајно додирнула руком, до гађења због тога што кулинарска инфлуенсерка меси тесто без рукавица или враћа варјачу са које је пробала јело натраг у шерпу, до зачудних опаски да Џејми Оливер прича сувише еуфорично док кува па све време обилато пљује по својим јелима – чини се да је, чак и посредан физички контакт са другим човеком, у овом случају преко хране, постао извор извесне нелагоде, која у друштву сигнализира високу хигијенску свест појединца који такву храну „никада не би окусио“.

Прсти, руке, дакле тело онога који је припрема, потенцијално су носиоци заразе, али су сигурно део његове људскости – зноја, заноктица, длачица,  микрочестица коже које отпадају. Та људскост, по новим правилима, није ни хигијенска ни естетична, њу на Инстаграму замењује црна пластика и то нам делује све смисленије и одговорније, иако смо готово сви имали баку која је месила без рецепта, по осећају на длану и јагодицама, и свакако, без рукавица.

Она се и купала ређе него ми, што су у великој мери условљавале материјалне околности живота, али је, захваљујући томе, била у интимнијем контакту са својим телом, док савремене хигијенске и естетске праксе управо имају циљ да уклоне непожељне продукте телесности, стварајући као нуспродукт култа младости, затегнутости, чистоће и лепоте, културу гађења. Њени психолошки и социјални аспекти оптерећују или, у крајњој тачки, онемогућавају постојање заједнице, зато што је тело, не само слика – инструмент идентификације и репрезентације него и чулни апарат, рецептор додира.

Концептом социјалне дистанце Ковид агенда само је екстремизовала већ постојећу и свакако растућу колективну аверзију према додиривању. У том периоду, креирано је у виртуелном простору безброј реминисценција на некадашњи свет у коме су физичка блискост и загрљај били безопасни и дозвољени, али гашење глобалне кризе није донело раскид са културом дистанцирања.

Чим су загрљаји поново постали медицински и социјално прихватљиви, вратила се неспремност човека нашег доба да редефинише идеју и границе свог личног простора у корист односа које (треба да) има и гради са другима.

Концептом социјалне дистанце Ковид агенда само је екстремизовала већ постојећу и свакако растућу колективну аверзију према додиривању

Ових дана на домаћим телевизијама актуелна је реклама која настоји да „подигне свест“ о важности поштовања телесних граница детета. Гримасе жене која се уноси малишану у лице настојећи да га својом љубазношћу анимира видимо из перспективе детета – што је врло промишљено редитељско решење којим се порука илуструје без грешке: то што је дете мало и слатко, најчешће неспособно да се одбрани од пажње одраслих, не значи да нема право на лични простор и постављање граница.

Напротив, веома је важно да дете још у раном узрасту буде научено да препозна претњу и потражи заштиту, уколико она већ није подразумевајућа и непрестана. Али ипак, у којој мери је оправдана одлука одраслих да дечије границе задрже тамо где их је дете само поставило? Да ли су тетка или бака чије је цмакање детету гадно или непријатно заиста подједнака претња као малициозни странац, и да ли је једини начин да се код детета развију механизам самоодбране и свест о телесном интегритету у ствари васпитавање дистанцом?

Додир и дистанца

У мом детињству, повремено је у нашу кућу свраћала једна старица из комшилука. Њен физички изглед изазивао је код нас деце истинит ужас. Били смо довољно велики да разумемо како та стара жена није некаква вештица из бајке, иако је заиста тако изгледала. Веома висока, невероватно мршава, увек забрађена, са дубоким борама и вештачком вилицом која је деловала огромно на усахлом лицу жутог костура.

Нисмо је се плашили, знали смо да је бакина другарица од младости, и да је имала тежак живот, једноставно, била нам је толико ружна да смо бежали на сам спомен њеног имена. Звала се Нада. Ипак, сваки пут, бака је прелазила преко наших граница, захтевајући да приђемо и поздравимо се.

Памтим, иако сам била дете, да сам том приликом осећала гађење помешано са стидом, али је постепено стид побеђивао гађење, док нисам успела да освестим своје претходно понашање као размажено и окрутно – моју дечију савест почело је сваки пут када гошћа оде да мучи  питање – да ли је приметила да се гадимо њене руке, њеног лица и близине. Не могу да тврдим како ме је стид због тог гађења икада напустио. Упитно је, дакле, да ли дечија перспектива у потпуности одговара приоритету исправне социјализације и васпитања детета, те је не треба мењати.

На сајту једног домаћег психотерапеута између осталог пише да „дечије телесне границе често буду занемарене током празника и породичних окупљања, када се од деце често очекује да размењују загрљаје или додире који им могу бити непријатни.“

Иако комбинација речи „дете“ и „непријатни додир“ природно побуђује најнепријатније асоцијације и заштитнички импулс, у реалности коју изблиза илуструју бројне дискусије на ову тему на друштвеним мрежама и у ТВ емисијама, непријатни физички контакти своде се на изразе наклоности који су конвенционални у нашој култури, и као такви, деци никада нису били омиљени део окупљања, али су се подразумевали управо зато што су сматрани неодвојивим од осећања и односа из ког проистичу: они који се воле природно теже да се грле и љубе.

То што нажалост постоје первертирани појединци спремни да угрозе ментални и телесни интегритет другога, не значи да у свету и времену који долазе треба да буде укинут додир. Можда ће подржавање универзалне дистанцираности помоћи детету да лакше савлада лекцију о неповредивости личног простора, али ће га изоловати из заједнице љубави и ампутирати му чуло које су људи одувек користили да повежу сопствено тело са оним што осећају, изнутра или споља. Однос према сродницима и пријатељима не сме да постане полигон на коме се дете обучава за будући, све извеснији сусрет са опасним људима.

Каква је перспектива додира у сутрашњици оптерећеној реалним страховима и паранојом? Истражујући ову тему, прочитала сам питање једног оца на Редиту: будући да има два мала сина који расту у хармоничној породици, забрињава га њихова склоност да међусобну блискост пројектују и на непознату децу. Навикли су да се грле па на исти начин изражавају наклоност малишанима које срећу на игралишту, што понекад изазива негативне реакције других родитеља, који не желе да им било ко додирује децу – чак ни дечаци који су тек проходали.

Доба страхова

Нашу реалност у великој мери обликују страхови: иако је њихова функција заштитничка, друштво мора да поседује корективни капацитет који ће спречити да прерасту у опсесије из којих ће се развити нове инхибиције. Страх од болести, од прљавог и ружног, страх од насиља: све ове стрепње биле су  човекови пратиоци кроз читаву историју, захваљујући њима унапређивао је своја знања, усвајао нове обичаје и праксе, стварао поредак и законе, али су га материјалне околности присиљавале да остане у контакту са својом људском телесношћу.

Нови услови живота рационалну и метафизичку тежњу ка чистоћи унапредили су у обожавање стерилног, отварајући мрачне просторе подсвести за фантазије о потиснутом и прљавом. Човек блиске будућности највероватније неће знати како мирише његов сопствени зној, и многима се може учинити да због тога неће бити на губитку. Међутим, бројна су истраживања још давно потврдила да је мирис мушког зноја један од најјачих афродизијака за жене – оне чак могу да препознају специфичну мирисну ноту зноја узбуђеног мушкарца. Под условом, наравно, да се већ након туширања није премазао са неколико слојева козметичких блокатора надлежних жлезда.

Однос према сродницима и пријатељима не сме да постане полигон на коме се дете обучава за будући, све извеснији сусрет са опасним људима

Под притиском културе гадљивости, која је већ елиминисала све оне мање важне додире, и секс постепено постаје санитаран: сетимо се само гротескне сцене у серији Срећни људи, када Малина Војводић, будући замишљена као префињена светска жена и дама, експлицитно ставља низ хигијенских захтева пред мушкарца који претендује да „уђе у њен кревет.“ Јасно је, дакле, рустични секс пре туширања и без дезодоранса, оно што се некада сматрало спонтаним, остаје реликт руралних схватања и минулих времена у којима се ни жене нису депилирале.

Хигијена, некада спровођена ради очувања здравља, на данашњем ступњу почела је да га угрожава, и док се о штетном утицају неадекватне исхране, на пример, много говори и зна, ретко ко је упућен у то колика је заступљеност састојака који представљају ендокрине ометаче у козметичким производима којима су данас деца оба пола, иако девојчице више, изложена још пре пубертета. У најдраматичнијем случају, цена миришљавости и глаткоће су метаболички проблеми и неплодност.

Ипак, размена телесних течности мушкарца и жене, односно сусрет, додир, макар и на нивоу њихових микрочестица, остаје услов настанка новог живота. То је чињеница која треба да се налази у суштини свих представа које друштво има о телу: иако се у моралној димензији религиозног поимања света често из васпитних разлога тело третира као инфериорно у односу на дух, хришћанство је, идејом Бога који се родио као човек канонизовало целокупну људску телесност, инсистирајући на васкрсењу телом, односно – на вечној егзистенцији (преображене) материје – коже, кости, меса, длака.

Док су, и ове зиме, медији уходили естрадне личности по божићним литургијама, радознали читаоци тих извештаја, у изненађујуће великом броју, изражавали су негодовање због тога што се „још увек“ сви причешћују истом кашичицом. Једна коментаторка открила је своју виспрену тактику да избегне посредни контакт са другим причасницима, наиме, гурала се да стане у ред иза малог детета, јер претпоставља да је оно здраво.

Сетимо се да је праксу причешћивања из исте чаше једном кашичицом, Вукашин Милићевић, тада доцент на Православном богословском факулету у Београду, назвао неодговорном. Поштовање моштију светих, као израз најдубљег уважавања целовитости човека, одавно је проказано у друштвеним круговима који се сматрају напредним – тако се тело десакрализује поново хигијенским аргументом. И онда схватимо да ће можда неки будући живописци на новим фрескама Тајне вечере морати Христу да насликају и црне рукавице на рукама, док апостолима даје своје сопствено тело.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021),  „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Myriams-Fotos on Pixabay