Тајана Потерјахин: О забрани телефона у школама
фото: Unsplash
Човек који је пре виртуелног искусио реални свет има другачију перспективу од детета коме се паметни телефон од рођења уноси у лице. Зато је потребно повући границу између интегритета младих живота и виртуелне мреже која нас је одавно начела.
Доживљавајући себе неретко, и свакако погрешно, као припаднике генерација које су прве у историји начиниле извесни културни искорак и раскинуле са традицијом предака одбацујући њен ауторитет, морални систем и естетику, многи родитељи данашњих адолесцената покушавају да покажу веће разумевање и отвореност према свету који је млађи од њих, са намером да прескоче генерацијски јаз грациозније него што су чинили њихови очеви и мајке или деке и баке у чије су колекције грамофонских плоча, поред Цунета и Милета Богдановића, синови и ћерке својевремено револуционарно унели Ролингстонсе, Пинк Флојд, Металику, Квин, или већ шта ко жели да упише по жељи и сећању.
Ово настојање да се презентује готово инсајдерски увид у свет младих често је гротескно, зато што се у њега улаже више труда него што је потребно, те зато делује усиљено и неискрено, па и отужно. Недавно ме је један драги пријатељ насмејао примедбом да млади све мање користе реч „кринџ“ откако су схватили да се, из нејасних разлога, добро примила у популацији миленијалаца, али не зато што имају природну одбојност према томе да деле језик са вршњацима својих родитеља него зато што је помало „кринџ“ када старији људи покушавају да се укаче на воз за будућност хаотично позајмљујући елементе културе којој генерацијски не припадају.
Такви се често у јавном простору самоиницијативно појављују као нелиценцирани преводиоци и посредници између генерацијских супкултура, мистификујући разлике на рачун просте истине о непроменљивости суштине човека.
Срећна околност је, међутим, то да, иако се свет убрзано мења, и са њим бројне манифестације стварности, у бити, човек дуго остаје исти, елементарне силе људскости још увек су заједничке онима који су живели пре нове ере и нама данас. Умишљај о изузетности сопствене генерације такође представља одређену универзалност, и нема нарочите користи од рушења тог снешка јер га пролећно сунце ионако отопи пре или касније – у једном тренутку, они најсрећнији припадници сваког нараштаја доживе дубоку старост и схвате да су бунтовничке заблуде њихове младости запоселе душе унука и праунука. Вечно враћање истог није само онтолошки и философски него и социјални принцип.
Интернет васпитање
Инсистирање на разликама између генерација допринело је стварању заблуде о неадекватности и недовољности класичног, у најширем значењу, свега што је до јуче сматрано универзалним и свевременим, будући да су младићи и девојке који стасавају у ери брзог интернета нешто сасвим друго.
Тако је овај специфични историјско-технолошки тренутак у коме живимо постао оправдање чак и за то што је све мање родитеља који су уопште у стању да васпитају своју децу. Јер, њих васпитава интернет, а то је света крава игнораната свих узраста, и свако ко покуша да доведе у питање апсолутно право интернета на људске душе, биће проглашен за затуцаног старца који се још није ратосиљао оних Цунетових плоча са почетка овог текста.
Да, ја овај текст пишем да би био објављен на интернету. Али то и даље не значи да је интернет срећно место за све. Ова очигледност можда коначно добија шансу да буде канонизована. Управо ових дана аустралијска влада забранила је друштвене мреже корисницима млађим од шеснаест година. Представници власти и промотери забране ову меру назвали су „одлагањем“ и „начином да деца упознају себе пре него што их упозна свет.“
Иако, сходно статистици која разоткрива застрашујућ проценат деце узраста до петнаест година, која су била изложена штетном садржају на интернету, ова одлука делује рационално, постоје и релативно утемељене критике и недоумице око њеног спровођења, те начини на које малолетници већ проналазе опције да заобиђу ову забрану.
На пример, многа деца-инфлуенсери прешла су на заједничке профиле са родитељима, што је лепа илустрација чињенице која се често превиђа иако нам је стално пред носом – тај недодирљиви, мистериозни и забрањени свет младих у коме се говори једва разумљивим језиком скраћеница, мимова и непознатих референци, у ствари су створили одрасли и гурнули деци у руке – или тачније, децу су гурнули у њега, остављајући им тек могућност да огромни виртуелни простор којим плутају као кроз вакуум испуњавају делимично и по сопственом нахођењу, правећи колаже од понуђеног, тако да брзо у њему почну да се осећају комфорније него у реалности.
Управо ових дана аустралијска влада забранила је друштвене мреже корисницима млађим од шеснаест година
Нема дакле, много аутономног у начину на који живе екран-генерације, он представља својеврсно и не сасвим добровољно избеглиштво из реалности, стога је одлучност са којом одрасли понекад бране право деце да остану изгнаници у ствари само себична последица генерацијских комплекса, а понекад и психолошка манипулација чији је циљ прибављање супериорног статуса „тумача“ који је добро прихваћен у популацији младих, којој ће неминовно припадати сутрашњи свет. Осим тога, може бити и продукт лењости и одсуства воље да се са децом проводи време, те и линија мањег отпора услед одсуства времена.
Амбијент у који су убрзани технолошки напредак те пасивност одраслих и одговорних гурнули већ неколико генерација увелико се узима здраво за готово, као једини могући универзум модерног детињства и адолесценције, као нормалност „у двадесет првом веку“, па се чини да је аустралијска мера дошла у последњи час као спасоносни преседан и подстицај да се одлучније проговори о могућностима за прекид бизарне превласти интернета и заштиту рањивих групација од његових токсичних утицаја, односно, од самог виртуелног амбијента који је по себи, у формативном периоду, опасан уколико представља доминантно поље самоафирмације и социјалне интеракције.
Ограничење младих
Иако је дебата о забрани употребе мобилних телефона у школама неколико пута покретана у нашем јавном простору, још увек није уродила доношењем системских прописа, мада су неке школе интерним актима регулисале употребу телефона у оквиру правилника о понашању у школи. Почетком децембра, заштитник грађана Зоран Пашалић, најавио је предлог закона којим би коришћење мобилних телефона у свим основним и средњим школама било забрањено. Милорад Додик је позвао све друштвене актере у Републици Српској да предложе најбоља решења са циљем заштите деце и младих од штетних утицаја интернета. Између осталог, он је написао:
„Све је више доказа да претерана изложеност друштвеним мрежама нарушава ментално здравље деце, ствара зависност, изазива социјалну изолацију, насиље на интернету, вршњачко насиље, поремећаје концентрације и озбиљне проблеме у развоју. Не можемо гледати како деца одрастају пред екранима умјесто у учионицама, породици и заједници.“
Са друге стране, медији који све време подржавају агенду отказивања, ућуткивања и идеолошког насиља на интернету, покушали су да релативизују чињенице о којима је говорио Додик преиспитујући границе права и слобода, те могућност цензуре, у овом контексту. Тако Данас пише о „очајној“ аустралијској деци којој су обрисани налози на друштвеним мрежама. Наравно да исти лист неће написати ни реч о очајној српској деци која живе у гетима на Косову и Метохији, и којој можда друштвене мреже требају више него другима, пошто су им могућности за социјалне интеракције у реалности крајње сужене.
Социолог Далибор Петровић наводи да „ограничење да млади испод шеснаест година не могу да користе мреже је исто као када би вам неко пре тридесет, четрдесет година рекао да не смете да гледате телевизију, да излазите у град са вршњацима и да не смете да користите телефон. Намерно комбинујем медије, комуникацију и сусрете уживо јер друштвене мреже све то обједињују.“ Како је могуће да један социолог поистовећује излазак у град са вршњацима и тзв. скроловање по интернету остаје бизарна непознаница.
Један овдашњи мобилни оператер, рекламирајући 5G тарифне пакете у празничном колориту, таргетира управо децу и младе, екранизујући наратив о супер будућности која доноси још и још и још технолошких иновација и мирис бакиних палачинки који ће моћи да се осети преко екрана. Ако вам ова идеја не делује примамљиво него застрашујуће, не брините, нисте ретроградни.
Управо је слепо обожавање технолошког прогреса превазиђена вера у супремацију баналног. Истински заокрет јесте према смислу, суштини и тражењу једног тоталног људског искуства, које на првом месту подразумева јединство и склад материјалног, менталног и духовног у човеку, али и око њега. То је једина црвена пилула која је свету потребна.
Виртуелна тамница
Ослобађање будућих нараштаја из тамнице виртуелног псеудо-света требало би да буде колективни императив, али то не подразумева неоствариву тежњу за укидањем свих достигнућа технолошког развоја, премда знам да би и замерке на тезе овог текста могле да оду у зону карикатуралних крајности. Међутим, ово није текст против интернета, нико се заиста неће вратити у пећину.
Једноставно, човек који је пре виртуелног искусио реални свет и утемељио себе у стварности има другачију перспективу од детета коме се паметни телефон од рођења уноси у лице. Можда ће то што се залажу за право неограниченог боравка деце у антипростору интернета заступницима виртуелног ропства прибавити привремену титулу „кул ликова“ међу школарцима (уколико им не буду сувише „кринџ“) али им човечанство, на дуже стазе, сасвим сигурно неће бити захвално.
Почетком децембра, заштитник грађана Пашалић, најавио је предлог закона којим би коришћење мобилних телефона у свим основним и средњим школама било забрањено
„Ако на било који начин ограничавамо младе да користе оно што им је занимљиво, то је као да покушавамо да их вратимо у прошлост, а они већ живе у неком будућем времену“ – сматра Југослава Лулић, професорка српског језика у једној средњој школи. Замислите како би изгледали свет, и животи тих младих људи ако би им било допуштено да користе све што им је „занимљиво“.
Ја знам шта је све мени занимљиво, а дупло сам старија од генерација о којима говоримо. Ако је ово педагошки принцип наших просветних радника и родитеља у неком озбиљнијем проценту, онда треба да будемо захвални искључиво деци што нам школе још увек личе на образовне установе. И управо у речима професорке Лулић садржана је суштина неразумевања нараштаја који тек стасавају.
То несхватање се често маскира управо површном подршком свему што они мисле и раде, имитирањем прихватања које у ствари не показује интерес за једну дубоку и потпуну интеракцију која би демистификовала разлике и омогућила блискост уместо стереотипних међугенерацијских дистанци.
Јер, млади не живе ни у прошлом ни у будућем него у сопственом времену, и осим спољашњих одлика доба и супкултуре којој припадају, онтолошки се не разликују много од својих вршњака свих епоха – они желе да буду виђени, вољени и схваћени, али пре свега, да буду додирнути, да буду афирмисани као „ја“, дакле стварни – а док тону у виртуелно које им пружа лаке и брзе сурогате свега што је потребно, остају трајно лишени истинитог искуства живљења на Земљи.
Због тога сматрам моралним сваки поступак, глас и иницијативу који теже да повуку граничну линију између интегритета младих људских живота и глобалне виртуелне мреже која нас је све одавно начела, нудећи нам и мноштво користи, али само оне који никада нису спознали офлајн слободу, може у потпуности да лиши осећаја за стварност и коначно удаљи од ње. А зашто нам је стварност тако важна?
Зато што је стварна.
Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021), „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.
