ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН: О националном достојанству

Као што човекова личност не може да се изгради нити изрази изван односа, херметички затворена у себе, тако је и међусобна интеракција судбина различитих народа. И као што здрав појединац тежи односима које дефинише обострано поштовање, тако и шире заједнице природно настоје да буду позитивно вредноване од стране других. У томе нема ничег патолошког. У геополитичком смислу и поштовање и анимозитет прагматично креирају интереси којима је тешко манипулисати (али се често остварују манипулацијама), па ипак на светском нивоу постоје бројне организације и манифестације којима је циљ да представе различите културе, народе и традиције у што бољем светлу, чувајући аутентичност њихове баштине као незаменљиви део историје човечанства.

Ни у томе, дакле, нема ничег патолошког.

Ако смо простодушно срећни што се странцу допао кајмак или поносни јер је занемео пред лепотом Грачанице или Жиче, вероватно „само“ волимо своју земљу, али то поље културног контакта може, ако се посматра као место за праћење самоперцепције, да разоткрије неке мање пријатне истине о нама самима и односу који имамо према сопственом идентитету. Но овде најпре треба указати на функционалне аспекте и сврсисходност сталне културне (само)презентације.

Камен спотицања

Уколико некоме у Србији до тада није било јасно да политичка пропаганда имплементирана у популарну културу може у свести широких народних маса да изокрене стварност као криво огледало – деведедетих година двадесетог века, када је српски народ постао жртва најбезочније медијске фашистоидне сатанизације, важност позитивног представљања постала је очигледна, а наша моћ да у томе парирамо противнику показала се ништавна – била је застарели, неупотребљени део политичког арсенала и драматично је закаснила пошто су наши непријатељи рат (дез)информацијама започели много пре војних интервенција.

Због тог горког искуства, али и других очигледних примера (на Блиском истоку пре свега) у којима су бомбама претходили сати и сати документарних програма и новинарског бешчашћа масовних медија, данас нам је сваки позитивни контекст у коме речи Србија, Срби или српско одјекну у свету драгоцен. Успеси и високи домети наших спортиста или научника инаугуришу их у „амбасадоре“ наше земље (пошто формални амбасадори углавном служе као покретни инвентар за примање плата у амбасадама широм света). Моника Белучи у филму Емира Кустурице, Стивен Сигал или чувени Бојси – славни странци који пред светом сведоче да Срби нису зао народ безвредне историје – недвосмислено заслужују наше симпатије, али не зато што су „неугледну малу балканску земљу“ удостојили своје пажње и тако учинили да људи широм света схвате како смо ми заправо све време били на правој страни историје, већ зато што су разумели истину и тако показали да су свесна бића, достојна поштовања.

Да би прича о злим Србима била промењена, међутим, није довољно ни да све филмске, спортске и музичке звезде овог света потпишу петицију – мишљење и јавни дискурс креирају се одозго, у складу са политичким интересима – људи који су спремни да се одупру медијској з(а)вери јесу хероји у свету програмираних мишљења, али њихов учинак у реалности је миноран. Новак Ђоковић ни дан-данас није миљеник западног света. Недавно смо сведочили готово комичној ситуацији – америчка публика невољно га је подржала у финалу које је играо против руског тенисера. Кампања против Русије и руског народа тамо никада не престаје – ни Толстој ни Чајковски ни Полуњин нису успели да преокрену слику о Русији. Пропаганда је, истина, мало суптилнија од оног времена када су Мајкл Дудикоф и Чак Норис на месечном нивоу спасавали планету од руских обожавалаца нуклеарног рата, али је зато Владимир Путин константно на удару како Борис Јељцин никада није био. Уз уважавање свих ових чињеница, дакле, може се неинвентивно констатовати да у геополитици нема љубави. И баш зато је важно освестити став да је пропагандни рат, еуфемистички називан и културном репрезентацијом, у смислу стратегије у борби за опстанак, увек другоразредног значаја у односу на потребу да се унутар националног бића једног народа негује врлина достојанства.

То је рационална стратегија у којој нема много емотивних калкулација – није ни нужно а ни могуће навести оне који имају интересе супротстављене нашим да нас воле, али ако будемо  снажни, свесни себе и сопствених интереса, одлучни и сложни, биће принуђени да рачунају на нас као фактор са којим мора да се разговара. Да бисмо се борили, морамо да верујемо не у могућност позитивног исхода те борбе већ у њену етичку оправданост, пред којом питање исхода бледи. Ипак, лекција националног достојанства, олако штиклирана као научена изнова се показује као камен спотицања у остварењу наших националних циљева – национални комплекси у патриотским круговима вешто су замаскирани управо у осећање поноса и то је место на коме Гордијев чвор мора да се пресече.

Постоје Срби који се стиде што су Срби.

Случајни Срби, другосрбијанци, аутошовинисти или зашто не просто – домаћи србомрсци, феномен са много назива и простом одредницом – национални изрод. Њима се нећемо бавити у овом тексту. Изрека каже – све што виси нек’ отпадне – а они су давно отпали од српског националног бића, стога преживљавају само вештачки прикључени на стране фондове. Нажалост, лицемерје просветитељских фраза о слободи и једнакости које су узвикиване над крвавим гиљотинама еволуирало је даље у идола „дијалога“, политичку коректност која нема други циљ него да замути најважнију од свих дистинкција – разлику између добра и зла на којој почива сва етика и смисао бивања људским бићем.

Дух времена захтева да се показује мисаона ширина, али то спада у обавезе само малих, слабих и застрашених народа који би требало да се додворе глобалистичком хегемону све док се, постајући све „шири и шири“ потпуно не расточе и утопе у нови глобални не-идентитет. Томе служи и евидентно уситњавање и замућивање свих традиционалних идентитетских одредница. Када се овој агенди придодају наша пословична, јеванђелски невина али опасна наивност, коју илуструје заблуда да би нас они „волели“ ако би знали какви смо, па само треба да упознају нашу историју и фолклор, дивне људе и укусну храну како би нам постали савезници, те национални комплекси (најочигледније изражени у области културе) који су већ готово читав један век систематски развијани код нашег народа, дефанзивни али и инфериорни став који неретко српски родољуби заузимају наспрам идеолошких непријатеља добија пуно оправдање.

Тако постаје могуће да и дан-данас за универзитетским катедрама седе осведочени мрзитељи Срба који јавно оправдавају геноцид над нашим народом, и не само што седе већ са њих прогањају своје колеге – патриоте. Тако постаје могуће да се озбиљан број антисрпских пројеката управо финансира од стране државе Србије, а цело једно министарство добије странка са минорним процентом гласача и гигантском антисрпском агендом. Опскурни фестивали под страним именима које финансирају стране владе и невладине организације, а на којима учествује цвет југоносталгичне србофобне елите, постају места где се доказује ширина видика српског патриоте – некоме и нечему он тежи да докаже како није неписмени гибаничар па се углађен и политички коректан труди да заслужи једну реч или слово похвале у памфлетима својих непријатеља јер ће то бити преко потребни доказ да ми нисмо оно за шта нас оптужују, да су они то схватили па ћемо скупа живети срећно док нас смрт не растави.

Откако нам је култура отета и шапу и монопол на њу ставили постмодерни „авангардни“ комунистички медиокритетски уметници и комесари-цензори, ми покушавамо да испунимо њихове критеријуме, да одсечемо своје сопствене здраве удове како бисмо постали њима слични, инвалидирани духом, али потапшани по рамену. Зар то не подсећа на колаборационизам? Или барем на штокхолмски синдром? Чак се и верници данас неретко труде да докажу атеистима или огорченим мрзитељима Цркве како нису „мрачњаци“ већ потпуно „нормални модерни“ људи – опонашајући друштвено пожељне ставове и поступке жртвују аутентичност зарад млитавог прихватања у заједници која је заснована на потпуно супротним вредностима и која их суштински и не може прихватити јер је омеђена и дефинисана отклоном од религије.

Најважнија врлина

Зашто нам је потребна потврда да нисмо оно за шта нас оптужују носиоци идеја које презиремо и како мислимо да ту потврду добијемо управо од оних који нас већ читав век са предумишљајем клевећу?

Тако што ћемо са застругом кајмака трчкарати око оних који су нам свесно убијали децу, бити усхићени кад се хрватска певачица уда за Србина (јер је то нека потврда да Срби нешто вреде – Српкиње удате за Србе, изгледа, нису релевантна потврда), кад анонимни бошњачки или амерички, сасвим је свеједно, глумац објави на Инстаграму да се у Београду добро провео, кад нам у Фејсбук коментару НВО заступница каже да нема ништа „лично“ против нас иако је претходно исписала тешке увреде и клевете на рачун свега што за нас представља вредност па чак и светињу?

Или можда тако што ћемо, у име дијалога, ширине и политичке коректности, финансирати културни инжењеринг усмерен против српске државе? Делити награде и медијски простор по принципу позитивне дискриминације где пројекти са шовинистичком оштрицом усмереном према српском народу увек имају предност иако су лишени сваке уметничке или било које друге вредности? Јер, забога, тако ћемо показати да „нисмо као они“.

И ту се враћамо на више пута постављено питање – коме ћемо показати?

Њима? Они одлично знају да нисмо као они, зато нас и мрзе, упорни да се од нас дистанцирају таман онолико колико смо ми упорни да придобијемо за себе мрвицу одобравања јер смо поверовали у лаж да су њихови критеријуми релевантни. Светским арбитрима који их финансирају у складу са сопственим интересима и на које укус краљевачког кајмака нема никакав утицај (осим што може да им се допадне толико да одлуче да купе или освоје Краљево)?

Себи самима? Ми, ако јесмо родољуби, знамо да је љубав према сопственој земљи као река понорница, дубоко унутра – не покреће нас однос према другима (он је само део реалности) нити оно што они о нама мисле већ оно што ми мислимо и знамо о себи. Загледаност у оно што је лепо и вредно – стварање лепог и вредног. Спремност да се страда ако треба. И свака наша борба са непријатељем одбрамбени је импулс, нужност, а не наша жеља. Морална обавеза, поменути смисао бивања човеком, али и Србином.

Снисхођење онима који имају за крајњи циљ потпуну деконструкцију нашег система вредности, а све ради стицања угледа у круговима глобалистичке елите у коју су се преко ноћи преобукли југословенски србомрсци, није ништа друго до национална издаја, чак и када изгледа као неопходни компромис. Слаткоречиво нас позивајући на „дијалог“, а рачунајући на свакидашње одсуство нашег самопоштовања, непријатељи успешно манипулишу српским националним комплексима који задовољење налазе у привиду одобравања које долази споља, како би монопол на културу, слободу, „антифашизам“, „еколошку свест“, „демократичност“ и све помодне наративе задржали у својим рукама, а преко њих и реалну друштвену и политичку моћ.

Иако се чини да се кроз владајући дискурс односи моћи мењају, то је заблуда – дубоке структуре још увек су антисрпске. Зато је национално достојанство најважнија врлина (српског) патриоте. Достојанствен човек зна да је компромис између добра и зла увек на штету добра. Достојанствен човек је онај који је у миру са собом, свестан онога што јесте, уверен (а то је најмрскија вера у новом светском поретку) да постоји само једна истина, довољно храбар, образован и мудар да разобличи малициозне релативизације, али никада толико уплашен да би напао први. Човек једног принципа а не многих перспектива, који не очекује ловорике зато што је Србин већ сам плете венце српству, старајући се увек о томе да не разочара претке и не изневери потомке. Човек који не мрзи, али зна да своју нејач, своју будућност, прошлост и идентитет сам мора да брани.

Који од света не очекује ништа јер је и сам Господ тако рекао: „У свету ћете имати невољу али не бојте се, јер сам Ја победио свет.“ И ту где се реалполитичке могућности и принцип коначно разилазе он остаје да стоји као камен.

Крајпуташ наших прадедова – камен темељац и међаш наше државе.

У временима трулих компромиса, флуидних идентитета, релативизације која дотиче сфере апсурда, конформизма који прождире људе, друштва и законе, тај камен је доказ да национално достојанство није мит или апстрактна фантазија, већ могући етички избор, и то један од најскупљих у свету који је лишен вредности.

 

Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ“ (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег“ (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и „Варошка легенда: Ђавољи тефтер“ (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.