Тајана Потерјахин: Ноћ вештица представља регресију за нашу културу

То што се празник Светог Луке и Ноћ вештица датумски поклапају условило је да, још са почецима популаризације празновања Ноћи вештица код нас, буду маркирани као контрастни чиниоци унутар једног пара културно релевантних феномена.

Међутим, по своме значењу, иконографији и садржини, Ноћ вештица заправо стоји у супротности са религијским концептима о злу који су у Срба старији од Хришћанства, али су њиме касније редефинисани.

Представе о смрти и загробном животу, хтонска божанства и страх од њихове зловоље, ритуали којима су људи покушавали да стекну наклоност мрачних сила били су део наше традиције пре него што их је преформулисала хришћанска религија која искључује веру у делатну моћ ђавола и строго осуђује комуникацију са њим.

Наравно, многи обичаји и уверења преживели су, у синкретизованим облицима: своју виталну снагу Хришћанство је показало управо способношћу да интегрише затечене културне обрасце, кад год је то могуће, одржавајући тако колективну (под)свест и народно памћење у животу и у континуитету, јер је континуитет услов за постојање традиције. Покладне поворке (пре свега о Белим покладама) или јеремије, дан када деца у име пророка Јеремије терају змије, најбољи су примери овог културно-верског синкретизма.

Оно што представља суштинску разлику између оваквих, наоко такође бизарних светковина, и Ноћи вештица јесте то што застрашујуће маске које се носе у покладној поворци никада нису представљале саме демоне или глорификовале зло: напротив, њихова намена је била да уплаше мрачне ентитете и отерају их што даље од села, људи и стоке. Паљење ватри, гарављење и закрштавање мале деце, урликање и скакање: све је имало само тај један циљ. Покладе су биле смислен и интегрални део народног календара: Васкрс је успео да преузме атрибуте пролећних празника који су му историјски претходили. У том смислу, веровање у постојање злих сила и њихове малициозне намере остало је део обичајног корпуса и годишњег круга не реметећи хришћански карактер друштва и вредносни систем у коме не постоје симпатије за зло, изопаченост и метафизичку ружноћу.

Ноћ вештица, са друге стране, у форми коју смо ми увезли, представља ново портретисање злих и наказних ентитета, ма колико се „културно флексибилни појединци“ трудили да то оспоре или исмеју.

Представе о натприродном злу, било оно персонификовано или не, постоје у човечанству вероватно откад је први човек осетио страх.

Све културе, без изузетка, покушале су да осмисле, објасне и успоставе равнотежу са хтонским светом: што је друштво, у хронолошком смислу, било примитивније, то је и његов однос према божанском био мање софистициран а више поданички или инфантилан: тако и Ноћ вештица суштински представља значајну регресију за нашу културу.

Ми знамо да највећи број родитеља којима су деца одевена у костиме монструма, вештица и убица из америчких хорор филмова симпатична, заправо не обожавају ђавола и не желе да им деца стварно буду крволочне наказе. Оку пријатна, сезонски логична и чак топла јесења естетика „хеловина“ чини љупким појмове, ликове, архетипове, који у здравом друштву никада нису били перципирани као безопасни и пријатељски. У том смислу, Ноћ вештица код нас није обожавање него негирање ђавола: то је карневалска и конзумерска карикатура верских обичаја, банализовани и лишен значења одговор на човеково вечно питање о пореклу и природи зла.

Свакако, то је нашој традицији такође и потпуно стран и несхватљив празник, који стога остаје само инпут глобалистичке културне тираније и тужан симптом наших културних комплекса.

Неспособност савременог човека да појми сложеност стварности хипертрофирала је захваљујући интелектуалној моди рационализма у колективну инфантилност. Дакле, нису Хришћани и баштиници дуге традиције нашег народа жртве некаквог примитивног страха од демона и вештица: наша култура давно је дефинисала добро и зло формирајући поредак који минимизује снагу демонског и тако контролише страх.

Оно што сваке године пред Светог Луку изазове одијум већег дела домаће јавности заправо је аутентичан колективни одговор нашег културног организма на страно тело.

Тако се показује да ми, што свесно што несвесно, још увек разумемо да туђи одговори не могу да задовоље наше културне потребе: тај аутентични импулс, не увек савршено артикулисан, али константан, могао би бити последња брана која ће нас заштитити од коначне културне капитулације и трајног губитка идентитета у историји.