Тајана Потерјахин: Не уплићимо децу у наше сукобе

xr:d:DAEgteUFf68:4219,j:5118750959357658518,t:23112208

„Ако сви морају патити да би страдањем платили вечну хармонију, шта ће онда деца ту?“ – постављајући једно од највећих питања у човечанству, Иван Карамазов, лик ремек-дело унутар романа исте вредности, не отвара само врата у бездан метафизичке етике него, захваљујући умећу и сензибилитету свог творца, призива дубоко саосећање за патње невиних, наводећи читаоца да се, шта год да је претходно мислио о општем проблему добра и зла, духом запита о оправданости света у коме пате најчистији.

Слике петогодишње девојчице коју родитељи злостављају мажући је и хранећи фекалијама и маленог дечака кога су пред мајчиним очима растргли пси, изазивају у здравом човеку готово неподношљив осећај беса и немоћи који могу да надјачају осећање туге. Баш због тога Иван Карамазов и поставља дете у центар своје филозофске метафоре – неупитна и апсолутна, дечија невиност из које би требало да проистекне право да буду поштеђени страдања, налази се у најгрубљем контрасту са начином на који функционише реалан свет.

У њему, какав је данас, за детињство има све мање места. Као наличје инфантилизације одраслих појављује се својеврсна неосетљивост, можда чак и завист, не према конкретној деци, као рањивим појединцима у заједници, него према детињству, као времену које изгледа мистификовано и сувишно, те мора бити рационализовано, тако да се разлике између доживљаја стварности детета и одраслих учине што безначајнијим.

На крајњој тачки ове намере налазе се, без сумње, манијакални умишљаји и злостављачки пориви, али многе појаве које свима нама данас изгледају нормално, корисно или безазлено, у ствари су делови културног механизма за укидање детињства.

Секуларизован, утилитаристички човек садашњице доживљава ирационално и безбрижно доба одрастања као инверзију јединог света у коме његов систем вредности функционише. У стварности детета, највећи успеси материјалистичког гладијатора могу да вреде мање од гумене лоптице или омиљеног плишаног зеца, чак и након што је опран на погрешних сто степени у машини за веш. То појединца некада релаксира, али узнемирава систем, стога није претерано рећи да је детињство највећи непријатељ постхуманог света. Из детета је, наиме, најтеже истиснути људскост.

Имитација сазревања

Паралелно са допуштањем, а неретко и форсирањем прераног одрастања, што се често правда једноставно духом времена и неконтролисаном доступношћу садржаја који децу суочавају са информацијама непримереним узрасту, присиљавајући их тако да граде ad hoc менталне реакције које само имитирају сазревање, постоји, сасвим супротна по природи, једна егоистична фасцинација детињством.

Хиљаде малишана широм света одрастају пред камерама телефона својих родитеља потпуно несвесни да је мали црни уређај неприродни додатак свакодневици и начин на који њихова интима постаје јавна. Милиони одраслих људи, са друге стране тог феномена, са искреном ганутошћу прате видео снимке у којима деца не раде ништа необично, него просто бивају деца – хране се, спавају, смеју.

То није тешко разумети, мало је садржаја који могу моментално да изазову толико лепих емоција као што је осмехнуто лице детета. Иако ми свакако нисмо домороци који верују у то да фотоапарат може човеку да одузме душу, делује да су они боље разумели суптилну замку технике, јер сигурно је да непрекидно присуство камере, преко које хиљаде или чак милиони непознатих људи вире у мали свет детета више може да одузме него да пружи том истом малишану.

Одавно смо већ навикли на то да се малолетници, некад чак и предшколска деца, појављују у телевизијским форматима за одрасле, махом у музичким такмичењима, где након што су отпевали одабране песме, често потпуно непримерене свом узрасту, бивају јавно оцењивани од стране жирија. Деца нису пахуљице, нити је потребно да то буду, али детињство јесте један деликатни, пре свега емотивни простор, чије су границе веома крхке.

Уједно, то је ограничен простор у који не може да стане све што одрасли човек, најчешће родитељ, понекад из најбољих намера, пожели да натрпа унутра. И док је до саме карикатуре продужено трајање младости, јер нико не жели да буде стар, детињство је сведено на онај кратки период који дете успе да проживи док га не гурну на игралиште међу другаре, са телефоном у рукама. Од тог тренутка, оно је принуђено да се само сналази у свету одраслих.

Потиснута фрустрација

Међутим, дете као политичка категорија у нашем јавном простору фигурира континуирано без много контроверзи. Најчешће као рефрен предизборних слогана, омиљена мета пропаганде намењене обичним људима, бирачком телу. Иако појављивање деце у предизборним спотовима РЕМ санкционише, она су ипак ту, као фраза или као део програма, како ко жели да види, углавном, може се рећи да су још увек, бар на нивоу политичке стратегије,  препозната као ултимативна вредност заједнице.

То је категорија са огромним политичким потенцијалом, сходно томе, у јавном дискурсу је флексибилна, тако да се сужава, али много чешће шири, у зависности од интереса одређене групе. Јасно је да, изузев можда у инфантилном друштву у коме једна водитељка комерцијалне телевизије, у раним педесетим, скоро сваког викенда у својој емисији изговара реченицу „ми, девојке“, студенти нису деца у биолошком, социјалном и менталном смислу. Али данас их велики број људи у Србији тако доживљава. То је симболичка преформулација, када више није битно шта нешто јесте, већ шта оно значи.

Још од самог почетка протеста, у јесен прошле године, било је јасно да нам се догађа друштвена криза, а не политички бунт. То је истовремено добро и лоше. С једне стране, дуг период потискивања колективне фрустрације морао је да се оконча, и то је била спонтана могућност, мада нажалост изазвана трагедијом, да се покрене друштвени дијалог и да се пронађе консензус о најважнијим стварима, како би се избегли каснији радикалнији исходи.

Непријатна страна ове ситуације јесте дубина кризе која, бар се тако чини, периодично успева да шокира обе стране друштвеног сукоба, док у стању непрекидног шока држи ону трећу и најомраженију. Интензитет емоција које су инволвиране у протест од самог почетка кризе јасно је указивао на удаљеност решења. И то је такође нешто сасвим разумљиво. Страдали су људи, обични и недужни, са којима свако може да идентификује не само себе, у егоцентричном страху за живот, него пре свега оне које воли. На првом месту, своју децу.

У стању узавреле афектације која претерано дуго траје, колектив постаје резистентан на одређени ниво емоције, и тада ствари почну да измичу контроли у потрази за новим стимулансом

То је један од разлога из којих се Србија већ скоро годину дана налази изван поља политичке реалности, до грла у домену антиполитике. Стално инсистирање представника власти, и генерално, критичара студентских па онда и грађанских блокада, протеста и покрета, на неопходности увођења кризе у токове политичке борбе остаје јалово не због тога што, како често говоре, супротстављена страна нема шта да понуди у контексту прагматичног политичког деловања, него зато што они који подржавају ту опцију уопште не желе нови политички програм него етички и егзистенцијални преокрет.

Из тога происходи и карикатурални приказ стварности, добра и зла, библијска фразеологија и преовлађујућа емоција бунта. Друштво се налази у стању продуженог афекта, који онемогућава, иначе неосновано обоготворени, али ипак потребни дијалог, као неки вид култивисаног и структурираног нужног сусрета актера који деле исти социјални простор, макар и невољно.

„Пумпање“

Заједница, као и појединац, има потребу да своја осећања изрази слободно и у пуноћи интензитета. Њени чланови надахњују се међусобно, подстичући некада утихнуле емоције да се разгоре изнова. Зато дељени емотивни набој може да траје дуго – и све смо то видели у претходним месецима.

„Пумпање“ је у ствари управо то, некада последица аутентичног доживљаја, некада медијске манипулације. У сваком случају, механизам савршено логичан и природан, без обзира на то да ли нам се допада садржај који афирмише. Но ипак, постоји ли граница? У стању узавреле афектације која претерано дуго траје, колектив постаје резистентан на одређени ниво емоције, и тада ствари почну да измичу контроли у потрази за новим стимулансом.

Већ смо се навикли на средњошколце, па чак и ученике основних школа као политичке субјекте. То није јучерашњи феномен, наше најпознатије дечије позориште носи име по дечаки бомбашу. Када је у програму Јавног сервиса, пре пар месеци, један дечак изнео политичко мишљење, прорежимски део јавности реаговао је бурно, позивајући се на друштвени договор који децу треба да држи подаље од актуелних збивања, будући да немају искуствени а ни емотивни потенцијал да их разумеју.

Ипак, поставља се питање одрживости те дистанце у времену које је, како стоји и на почетку овог текста, десакрализовало детињство са тежњом да га укине. Деца одрастају у конкретним породицама и ту усвајају знања о свету, али и морал. Када кажемо да дете у ствари само понавља оно што је чуло нисмо убедљиво дисквалификовали аутентичност његовог става – и одрасли најчешће само понављају оно што су чули.

Појављивање деце у жижи политичких догађаја свакако није врхунски домет наше цивилизације али је резултат процеса које смо одавно добровољно прихватили и нормализовали. И сада се налазимо, зато што је промена константа, на прагу новог нивоа декаденције елементарне друштвене етике.

Оставити децу на миру

Пробудили смо се једног јутра у амбијенту у коме је сасвим прихватљиво говорити о родитељима који „тргују“ својом децом, о упокојеној деци „продатој“ за новац или популарност, о тенденциозном и малициозном моменту у песми чији је протагониста краљица Марија Карађорђевић и могућем провоцирању унесрећене мајке, о томе да ли је мајка претходно оставила своје дете, да ли је у жалости ако није у црнини, како је примерено бити тужан: та је реторика колико нездрава да, осим што ни у наговештају није политичка, асоцира на колективну менталну болест.

А на врхунцу, или се барем надам да је то врхунац, десила се најопаснија артикулација беса. Након што је мајка покојног Стефана Хрке одређене песме чији је звук допирао из Пионирског парка доживела као провокацију и посипање соли на рану, подршка њеном штрајку пројавила се као мржња, али овог пута не само према „ћацади“, него по први пут и према њиховој деци.

Дошли смо до те тачке, да ударамо једни другима баш на најмилије. И са обе стране то се углавном оправдава на исти начин – они су први почели

Стотине, ако не и хиљаде коментара одраслих људи који су у идентификацији са госпођом Хрком пронашли изговор и оправдање да више не штеде ни децу преплавиле су друштвене мреже. Ако је дете ћација ћаци, онда још у колевци заслужује све најгоре, и што се пластичније опише зло које му се призива, то је аутор коментара морално супериорнији.

Ја сам се лично суочила са овом инверзијом принципа праведности још пролетос, када сам на својим друштвеним мрежама изразила сумњу у то да је на протесту петнаестог марта употребљен звучни топ. Будући да сам у том тренутку била трудна, моје, тада нерођено дете, а не ја, постало је мета праведничких клетви, будући да су неистомишљеници исправно претпоставили да ми је оно најсветије и најдраже.

Није, дакле, више важно што је уједно то самосвојно биће без кривице. Дошли смо до те тачке, да ударамо једни другима баш на најмилије. И са обе стране то се углавном оправдава на исти начин – они су први почели. Можда ће у некој будућој монографији о нашем историјском тренутку податак о томе ко је почео бити релевантан, данас се чини да је много важније то да се са овом несрпском и нељудском реториком одмах престане.

Ми смо народ који мора да гаји нарочиту осетљивост према деци, јер су само српска деца умирала у логорима који су само за њих направљени. Неприхватљиво је брисање границе која чува дечији свет од нас.  „Је ли истина да смо сви овако зли и проклети, овако црни и врагу продани, како једни друге представљамо?“ – питао се Пера Тодоровић још 1893. године.

Данас обе Србије, а све гласније, и она трећа, без оклевања узвикују да јесу, црни и врагу продани они други, против којих се боре. И то је легитимно, јер представља реалност коју морамо да проживимо, и до које смо дошли дугим путовањем кроз историју.

Интимно, сасвим ми је свеједно на коју ме страну сврставају читаоци овог текста, јер је његова једина порука у ствари молба коју бих волела да нисам никада морала да напишем – можемо ли да оставимо децу да се играју безбрижно у својим детињствима? Може ли  поново да постане друштвено неприхватљиво проклињање и вређање ма ког и ма чијег детета? Да ли нам је остало барем толико свести и чојства, доброте и људскости, да заштитимо децу?

Јер, како каже Иван Карамазов, „ја не говорим о патњама великих, они су јабуку појели, и ђаво нека их носи.“