Тајана Потерјахин: Морамо да разговарамо о… наметнутим темама

Опште је место да медији одавно не служе за информисање, већ се путем одабраних садржаја и приступа проблемима које третирају користе као моћно средство у креирању стварности. Медији не преносе него стварају вести, јер непосредно утичу на мишљење и изборе реалних друштвених чинилаца. Употреба видљивости како би се „указало на одређен проблем” постала је легитимно средство којим се служе практично сви идеолошки заинтересовни актери, тако да данас готово и не постоји манифестација у западном свету – али безмало ни код нас – која не шаље, изузев основне, тематске, и неку другу, глобално „важну поруку”.

Понекад те поруке могу бити, намерно или ненамерно, саркастичне. Тако је тема овогодшњег „Мет гала” догађаја била „Успавана лепотица и мода поновног буђења”, што се чини само донекле одговарајућим, с обзиром на то да су лепотице у гламурозним хаљинама шетале црвеним тепихом док се у Гази одиграва геноцид – али се никакво буђење на крају није догодило, пошто је приход са ове добротворне манифестације поклоњен Институту за костиме Метрополитен музеја уметности на Менхетну. Претпостављамо да је њима новац у овом тренутку најпотребнији.
Медијски приоритети

Медији код нас – следећи своје светски успешне узоре – вољни су да пренесу сваку „важну поруку” за коју су глобалне структуре сингализирале „хитно”. И док се, рецимо, телевизијске куће „подизањем свести” о ретким болестима или реалним локалним проблемима људи у Србији баве тек преко воље, у последњем фрагменту својих информативних емисија, овакве теме и проблеме преузеле су самосталне организације које не финансирају странци – патриотски профили на друштвеним мрежама, свесни млади људи којима нико са екрана не мора да објасни како, зашто и према коме треба да осећају емпатију.

Просто, природно саосећају са онима чије страдање свакодневно гледају у сопственом окружењу. Највеће хуманитарне подухвате у нашој земљи, на дневном нивоу, изван медијског фокуса – изводе управо они, уз помоћ нашег народа који још увек није постао успавана лепотица – упркос напорима медија главног тока да увезу и код нас ову врсту моралне апатије. „Морамо да разговарамо о” – фраза коју нам врло често саопштавају водитељи забринутих лица, још чешће њихови гости – у највећем броју случајева односи се на сасвим ирелевантан проблем у српском друштвеном контексту. Чини се да ми ових дана једино морамо да разговарамо о спречавању покушаја да се уништи Република Српска. Јер морање се ваљда односи на само питање опстанка, а не произвољне приоритете одређених друштвених група.

Ипак, на пример, правник и активиста Милан Антонијевић, само неколико дана након финала Евровизије, рекао је за Јуроњуз (Euronews) како је било крајње време да се и код нас отвори питање небинарних особа (ОВДЕ). Тако дакле, функционише стварност. На, некада давно музичкој, манифестацији у Малмеу победио је небинарни Швајцарац, ипа је тако његов родни идентитет постао горућа тема српског друштва. Ах, не, извињавам се, он је само „подигао свест” и „осветлио проблеме небинарних особа”, због чега су медији пожурили да – на суштински крајње увредљив начин – покажу, као да се ради о реткој врсти која ето, ипак, постоји и код нас, неког конкретног небинарца.

Извесни Валеријан Савић био је ових дана звезда неколико телевизија, исповедајући своје горко небинарно искуство. Тако, ми сазнајемо да су реакције људи, након што је одабрао да се изјашњава као небинаран биле, ни мање ни више, него различите. Веровали или не, реакције читалаца на овај мој текст биће такође различите, неретко многе буду врло грубе, али сумњам да ћу због тога тражити од државе да ме узме у заштиту, нити ће ме медији салетати да им препричам своје искуство. Свака наша акција изазива реакцију и јавно излагање увек подразумева ризик да се некоме неће допасти оно што јесмо. Нажалост, све више је личности које не могу да се изборе са негативним реакцијама других – и то је сасвим посебан проблем о коме, такође, треба говорити.

Углавном, Савић каже и да су га нека деца пљувала и вређала (узраста између 6-10 година) што јесте недопустиво – уколико се заиста десило – али пошто је ово једини инцидент у његовој исповести који садржи икакво насиље, лако ћемо закључити да управо у овом тренутку постоје људи који подносе много теже облике опресије, физичког насиља и претњи, попут рецимо, Срба на Косову и Метохији, па се чини да су они ипак у овом тренутку жртве о којима морамо да разговарамо.

Валеријан има много више да каже о стању нашег „друштва” и о родној теорији у коју је одлично упућен. Делује као активиста. Зато што јесте. „Род је друштвени конструкт који се не сме употребити као алатка којим се врши опресија над људима кроз бављење идентитетским политикама и то је веома блиско свим небинарним особама. Та опресија од стране конзервативног, патријархалног и фашистичког друштва је оно што нас често чини саборцима у борби за људска права свих људи који су лишени својих права и слобода”, каже Савић.

О условима живота Срба на Косову и нападима на Републику Српску, о забрани српском патријарху да уђе на Косово и Метохију, Валеријан се – забављен правима и слободама „свих људи” – још није оглашавао. Неко суревњив помислио би да ова небинарна особа Србе не сматра људима. Он тврди да транс, небинарне, и родно варијантне особе свакога дана доживљавају насиље и дискриминацију у Србији. Остаје ствар нашег личног избора да ли ћемо му веровати или не, пошто не би било малициозно претпоставити да се ради само о личном утиску особе која је несигурна у свој идентитет или активистичкој мантри која служи да се „подигне свест неосвешћених”. Свакако, нека независна, озбиљна статистика није понуђена.
Ко су небинарне особе?

У сваком случају, Немо је победио гласовима жирија, Валеријан је постао видљив у неколико сензационалистичких прилога проевропских медија, портал РТС-а је обзнанио да је у Малмеу ипак „победила музика” (ОВДЕ) и рекло би се, до следећег европског дефилеа „различитости” бићемо остављени на миру. Међутим, нећемо. Валеријан Савић, иначе студент медицине који не жели да буде примарно идентификован путем рода, али ипак иступа као небинарна особа, каже и ово: „Србија је много ствари потписала, попут универзалне декларације о људским правима УН-а, Српско лекарско друштво је усвојило и прати прописе СЗО, а и сами смо донели Закон о забрани дискриминације. Све то треба имплементирати и спровести у пракси.”

Нажалост, чини се да имплементирање многих потписаних докумената – о којима знамо мало или ништа – отвара врата позитивној дискриминацији различитих мањина, које након што буду идеолошки креиране, и врло често јесу финансиране споља, почињу да одузимају једно по једно право наводно „конзервативној, патријархалној и фашистичкој” већини. Звучи као параноја? Погледајте само колико су нас ревносно ових дана медији обучавали обраћању небинарним особама, као да смо заиста окружени њима.

Валеријан је упутио људе да једноставно питају такву особу како жели да буде ословљена. Имају ли други грађани Србије такву привилегију? Ја бих, рецимо, могла захтевати да ме увек и свуда људи поздрављају са „помаже Бог”. Међутим, из неког разлога, никада ме нико није питао како желим да ми се обрати. Зашто? Да ли ја имам право да бирам? Немам, зато што припадам „конзервативној, патријархалној и фашистичкој” већини. Срећом, овакав третман не бих ни пожелела.

Остаје једино жал што никада нећемо сазнати да ли је госпођи Бранкици Јанковић, повереници за заштиту равноправности, неко, бар кад су се камере искључиле, објаснио да отац Велибор Џомић ипак није протојеВреј. Или је начинила лапсус, па је могла сама да се исправи и извини. У сваком случају, медији су имали неколико прилика да нас известе и о томе шта значи када је неко јереј, протојереј, или ставрофор. Просечни становник Србије има веће шансе да у току свог живота лицем у лице сретне протојереја-ставрофора него небинарну особу. Барем за сада.

И ко су, дакле, небинарне особе? Сасвим је у реду да не знате одговор. У оном тренутку када упознате некога од њих – питаћете га, и он ће вам одговорити. Ваш однос према његовом одговору и избору спада у домен ваше личне слободе, коју не смеју да угрозе његова права, јер у супротном, он постаје опресор. Са друге стране, разуме се, ни ви нећете бити агресивни према њему, једноставно, имате право да искључите из свог личног окружења и живота свакога ко вам, из било ког разлога, не прија.
Шта ми не морамо?

Дакле, ми не морамо да у своје приватне животе имплементирамо смернице СЗО и УН – зато што смо слободни грађани – барем на папиру, суверене државе. Не морамо, како нам је сугерисала Бојана Вунтуришевић у својој емисији „Уз кафу са”, да се навикавамо на родно-сензитивни језик. Можда морају они који су на платном списку организација за промоцију одређених вредности – медијски заступници опадајућег светског поретка, појединци који се каче на различите агенде да би стекли личну афирмацију или корист.

Један пристојан становник Србије, који плаћа свој порез и гледа своја посла, саживљен са сопственим реалним културним окружењем, не мора да следи инструкције отуђених медија нити му требају енциклопедијска знања из наметнутих идеолошких „различитости”. Иако отпор није увек лак – и претпоставља различите последице – губитак личне слободе, достојанства и права на избор значи коначну капитулацију не само народа и државе пред глобалистичким системом, него и лични пораз свакога од нас, узмицање којим угрожавамо своју децу и њихову будућност.

Још увек се није десио „велики ресет” – и неће, зато треба да се догоде хиљаде и милиони малих. Али, они неће реанимирати глобализам и различите варијације накарадне леволибералштине, напротив. Изнова ће покренути систем који је претходио културној окупацији. Сви смо ми Бора Мајсторовић и време је да искључимо рингишпил.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021), „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.