Уколико је истинита вијест о наступу црногорског оркестра у Задужбини Коларац поводом 21. маја 2006. године, дана када је Црна Гора постала независна држава, могао бих учинити пар опаски и подсјећања.
Лист Политика је у трену који је претходио последњим парламентарним изборима у Црној Гори објавио обимну изјаву (у форми интервјуа) црногорског премијера г. Мила Ђукановића. Његова изјава је, чини ми се, објављена дјелимично већ на првој страни. Свирка која је планирана и није презначајан догађај, него се напросто дешава у знаменитој српској кући усред београдске вароши, па је засметала и онерасположила неке Београђане. Дешава им се у кући.
Политички процеси десрбизације Црне Горе зачети револуцијом 1941., небројене жртве у Црној Гори, одстрањивања грађанског сталежа – инвентивног, нереволуционарног дијела црногорског друштва, културна инволуција и унакаживање науке, хиљаде понижења и системских државних аката на штету српског народа у Црној Гори – све то и није нарочито дотицало владајуће структуре у Београду. У низу државно-политичких гарнитура међу којима је било много службених посјетилаца и у моме граду. Фигуре које нису могле нити да се потруде, ваљда уморне од пута, да изгледају заинтересовано. Ни случајно не желим казати да су сви који су овдје стизали само фигурирали. Овај град зна ко је веома значајно помогао. Двоје-троје људи који су овдје дјеловали са нивоа званичности, остаће у трајном сјећању. Овдје су се, драги Београђани, догађали катастрофични и веома разорни процеси који су водили свом несумњивом исходу, а да се из престоног Београда мало ко огласио. Остаће Србима у Црној Гори у трајном сјећању личности које су се у вријеме Брозове владе супротставиле рушењу гробне капеле митрополита Петра на Ловћену.
Било је часно живјети с Титом? Народни непријатељи умлаћивани у потоцима крај сопствених кућа и фамилија (у Боки до 1949), другачијих погледа? Узрасла фукара. Разбјежавање по бијеломе свијету дјеце народних непријатеља.
Нама је овдје концерт свакога дана. Драги Београђани којима смета свирка, желим да вам кажем да не постоји начин да се ваш сународник из Црне Горе огласи у важнијем београдском медију. Далеко смо, не познајемо се. Ко нема стрика Црногорца у Београду – тешко да има шансу. Зато је премијер Црне Горе добио заслужени простор у Политици пар дана пред парламентарне изборе да објасни прилике у Црној Гори. Јесте ли се тада јавили? Јесте ли се јавили у дугачком периоду тзв. заједничке државе у којем су политички представници Црне Горе запремали своје високе политичке положаје у Београду увјеравајући Теразије у чојственост и постојаност? Ко је од нас који смо тада у локалним дневним новинама (Дан, Глас Црногорца) предвиђали крах, добио прилику да каже о природи политичких процеса који су интензивирани у Црној Гори? Па ми смо тражили да поставимо копче према културно-научном приносу оснивача Матице Српске.
Али, било је часно живјети с Титом. Жељезна је била рука Компартије. Свако разумије страх. Али, што је ово данас?
У ладицама министарстава престоног Београда леже и данас спискови, не живих и дјелујућих, већ подобних по староме партијском кључу личности и организација, научних и културних, са којима се може сарађивати. Којима се може опредјелити „који солад“ за пројекат.
Ја мислим да ова свирка није наодмет.