Светозар Поштић: Свети Јован Златоусти, светионик свету, учитељ васељене, стуб и тврђава цркве, проповедник покајања

Када у „отпусту“, последњој молитви на Литургији, свештеник одмах после Христа, Богородице и светих Апостола, помене „светога оца нашега Јована, Архиепископа цариградскога“, можда можемо помислити да је Свети Јован, патријарх константинопољски, то почасно место заслужио тиме што је написао Свету Литургију која се до дана данашњег служи за време већине недеља и празника у богослужбеној години.

Ако пак волимо да читамо духовну литературу, можда тада можемо помислити и на његове вешто и убедљиво компоноване проповеди, које се још увек штампају и објављују, на његова богонадахнута расуђивања, савете и тумачења због којих је и прозван Златоустим.

Његова слава најчувенијег проповедника у историји Цркве може нас навести на помисао да је живео у почасти и свеопштем уважавању, да је био цењен и вољен од стране народа, црквених великодостојника и самог императора Источног римског царства.

Истина је да је Светог Јована народ изузетно волео и ценио, да га је слушао и веровао му. Међутим, о поштовању црквене власти, дворске елите и самога цара и царице не може бити ни речи. Истина је управо супротна. Током целог боравка у Константинопољу последњих двадесет година свог овоземаљског живота, велики подвижник и беседник трпео је увреду за увредом, понижење за понижењем, и живот свој завршио у изгнанству, уморен беспрекидним гоњењем, глађу и исцрпљеношћу.

Иако су му благоглагољивост и слаткоречивост уистину били неоспорни квалитети, Бог га је обдарио још једном јединственом особином: непоновљивом храброшћу и одважношћу. Тражећи славу искључиво код Бога а не код људи, он је, смело разобличавајући овоземаљске моћнике, на себе навукао мржњу свих утицајних људи и завршио понижен и изгнан.

Рођен 347. године у сиријској Антиохији, Свети Јован је рано остао без оца, и мајка га је послала у Атину да изучава филозофију и реторику. Још тамо га је Бог обдарио чудотворством. Кад је филозоф Антимије, кога је Јован пред људима посрамио и многе његове ученике обратио у хришћанство, почео да хули на Исуса Христа, изненада је пао на земљу и, нападнут од нечистог духа, почео да се извија и пушта пену из уста. На молбе свих сведока да га исцели, Јован је одговорио да ће се Антимије исцелити чим се покаје и поверује у Христа. Тако је и било. Када је филозоф исповедио једног и јединог Господа, из њега је одмах изашао демон, и Антимије се одмах са целом својом породицом крстио.

Након повратка у Антиохију, дугогодишњег служења у цркви и примања ђаконског, па свештеничког чина, затим неколико година отшелништва у пустињској пећини, Јован је позван да прими дужност патријарха у престоници царевине. Иако је добар глас молитвеника, проповедника и чудотворца већ давно пре њега стигао у Константинопољ, он је тамо дошао као придошлица, туђин и странац.

Пошто је без длаке на језику разобличавао грехе најбогатијих и најмоћнијих, он прво улази у сукоб са Евртопијем, министром двора цара Аркадија, а на крају и са самом Царицом Евдоксијом.

У Константинопољу је у то време живео неки војсковођа, пореклом варварин, по имену Гајна, који је био пао у аријевску јерес. Он је тражио од цара да Аријевцима сагради цркву у граду, а цар није смео да га одбије, јер се бојао да Гајна, човек моћан, зао и свиреп, не покрене побуну у царству. Када се о томе поверио Јовану, светитељ му је рекао да га позове кад страшни војсковођа буде долазио на двор.

Одмах након што је Гајна пред њим опет од цара тражио да због његових заслуга у ратовима против непријатеља Византије Аријевцима сазида цркву у главног граду, светитељ се убацио и објаснио му да је он за свој труд у борби за царевину добио велико поштовање и захвалност цара, славу и дарове. Подсетио га је како је раније живео у беди, а сада је богат и славан.

Гајна се тада смирио, али је годину дана касније скупио огромну војску и кренуо на Константипопољ. Престрављен, цар је опет замолио патријарха да смири немилосрдног војсковођу. Свети Јован је сам и голорук изашао пред Гајну и целу до зуба наоружану побуњеничку војску, и убедио га да положи оружје и помири се са царем.

„И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу“ (Мат 10:28). Иако многи схватају значај и смисао ових Христових речи, Јован је један од ретких угодника Божијих који је ову наредбу дословно и доследно спроводио у дело.

По наговору патријарха александријског Теофила, Свети Јован је, и поред великог протеста народа, 402. године збачен са патријаршијског престола. Међутим, после снажног и разорног земљотреса који је одмах потом уследио ту је враћен, јер је свима постало јасно да се Бог разљутио због њиховог греха учињеног из злобе и зависти.

Пет година касније, Царица Евдоксија је поново прогнала Светог Јована Златоустог. Царска стража га је на неоседланом коњу без одмора и без хране одвела све до града Коман у Јерменији, где је предао своју душу Господу на Крстовдан 407. године.