„Глобалисте“ неће победити никакве тужбе, пискарања по интернет сајтовима и улични протести, већ само обнављање нарушене везе са нашим Творцем
Пјотр Турчин, благо угојени, кратковиди, симпатични шездесетчетворогодишњак, прошле године је привукао приличну пажњу јавности јер је десет година раније предвидео да ће 2020. године у свету почети велика превирања, раздор и расуло. Математички модел који је применио на историју указао је на велику кризу услед три главна разлога: сувише велики број образованих и материјално обезбеђених људи који претендују на све мањи број послова у струци, опадање стандарда становништва и задуживање националних влада чији су трошкови много већи од доходака.
Син познатог совјетског дисидента, физичара Валентина Турчина, Пјотр је са родитељима емигрирао у САД 1978, тамо дипломирао и докторирао на мексичкој буби-штеточини која се храни пасуљем. Средином 90-их, међутим, одједном је схватио да о бубама ништа више нема да научи, и кризу средњег доба решио тако што је своје научно интересовање пренео на историју. Исте статистичке обрасце које је користио да одреди трендове у популацији инсеката, сада је почео да примењује на људска друштва. Нову науку је назвао „клиодинамика“. Један од Турчинових закључака је да раст броја факултетски образованих људи који живи у благостању води право у насиље и рат. Чињеница да су велики број демонстраната на америчким улицама прошле године чинили свршени правници без великог изгледа да се запосле потврђује резултате његових истраживања.
У својој књизи Пут у Виган Пир (1937), писац познате дистопије 1984 Џорџ Орвел описује припаднике енглеске радничке класе које је било стид да као пунолетни још увек похађају школу. „Замислите великог дечка од осамнаест година, који би већ требало да доноси кући фунту недељно својим родитељима, иде у школу у смешној униформи, и кога још шибају зато што није урадио домаћи!“, пише он. Како би Орвел прокоментарисао живот садашњег двадесетседмогодишњака који устаје у подне, следећих пет сати проводи на мобилном, а вече и велики део ноћи празнослови са пријатељима, при томе плаћању хране и рачуна у родитељском стану не доприноси ни једном паром, чак ни прањем судова или одношењем ђубрета, само „студира“ тако што годишње положи један или два испита.
Мушкарац је током последња два или три миленијума еволуирао од ловца, преко земљорадника до радника у фабрикама. Развојем машина, све интензивније се са њива и из фабрика премештао прво у клупе, па у канцеларије и кабинете. Коначно, развојем вештачке интелигенције, он постаје сувишан. Чак ни рат више не може да води, јер га замењују дронови, роботи и свега неколико програмера и хакера. Без посла, јасног животног циља и са испраним мозгом, човек се и сам претвара у машину, тачније у застарели, неупотребљиви компјутер.
Док ми стрепимо од тога у шта ће нам се деца претворити и како ће свет изгледати кад несрећа стварно закуца на врата, они најбогатији, који већ одавно смишљају на који начин да нас се реше, већ увелико спроводе своје „филантропске“ планове. Пошто верују у ослобађање од одговорности ако све што планирају да спроведу претходно најаве, они нам у филмовима, серијама и разним пригодним свечаностима показују шта нас чека.
Тако у Нетфликсовој серији Утопија, чије је снимање завршено октобра 2019, а приказивање почело септембра прошле године, људе преко медија обмањују да се у свету појавио смртоносни вирус, а онда се у промет пушта вакцина која треба да заустави размножавање. У једној епизоди, „архитекта“ ове велике обмане и масовне стерилизације становништва, кога игра амерички глумац Џон Кузак, објашњава позадину целог плана:
„Колико зла можеш да починиш, да би учинио добро?“
…
„Сада имамо тачно оно што смо желели. Стотине хиљада Американаца у редовима који пружају своје руке и пуштају нас да им убризгамо своју креацију.“
…
„У првих пет година, видећемо велики пад наталитета, када тинејџери који су данас вакцинисани достигну репродуктивни узраст“.
…
„Пре сто година, светска популација износила је 1,7 милијарди. Две хиљаде једанаесте, достигла је седам милијарди. Људи живе сувише дуго, умиру ређе, *ебу се сувише и избацују из себе бебе. Глобално загревање, масовно изумирање, недостатак хране и пића. Сви ови проблеми своде се на једну ствар: пренасељеност“.
План завереника у серији је да број становника наше планете са 7,8 милијарди сведу на 500 милиона, и на тај начин уведу нову еру среће и благостања. У последњих сто педесет година, „Сан о Златном добу“, како то објашњава Џејмс Билингтон, претворио се у „Сан Ротшилда“. Говорећи о јазу између идеје Достојевског о универзалном помирењу кроз љубав и патњу, и нихилистичке утопије о „светлој будућности“, овај историчар културе објашњава да Запад осваја све већа глад за богатством и моћи. А та глад чини нас бездушнима и обездушенима.
Можда је то тешко замислити, али савремени зликовци стварно су убеђени да ликвидацијом или „селективним проређивањем“ становништва чине добро. Без Бога, убеђени да су сами богови, осећају се свемоћни да одлучују о нашим судбинама.
Па ипак, погрешно би било кривити њих, или барем само њих. Својим злим делима и непокајањем, ми смо сами, на неки начин, „створили“ те зликовце. Господ упорно покушава да нас уразуми, али када види да ништа не може да промени, Он допушта велико страдање. Атила Хунски, Џингис Кан и Бил Гејтс само су оруђе праведне казне против незахвалности, бестидности и незајажљивости.
Некад је Господ чупао кукољ јер је био редак, а сада, када се умножио, пушта га да се шири. „Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју.“ (Мт. 13:29-30).
Иако је време жетве близу, тај тренутак још није дошао. Покајмо се док још имамо времена. После ће бити касно. Тада ће од бескорисних изјелица остати само остаци сагореле траве. Будимо пшеница, а не кукољ!
И на крају, будимо и овога свесни: „глобалисте“ неће победити никакве тужбе, пискарања по интернет сајтовима и улични протести, већ само обнављање нарушене везе са нашим Творцем, јер „овај род изгони се само постом и молитвом“ (Мт. 17:21).