СВЕТО НАСЛЕЂЕ НАШИХ ЗАВИЧАЈА

НАД КЊИГОМ ПРИЧА „СКАЗАНО И СПИСАНО“ МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА

Завичај је концентрат света. Уз то – посебна боја. И карактерна црта. Мој завичај је, за мене, завичајнији од свих завичаја на свету. Никад га не бих мењао. Завичај је највиша тачка света. Кад се човек тамо испење, када са те, разумне, висине погледа око себе, осетиће сигурност и стваралачки мир. И схватиће, лако, какве су му снаге, шта може и колико може да учини за овај свеколики узнемирени свет.

Бранко В. Радичевић

О НАСЛОВУ

Наслов изабраних прича Милоја Стевановића, „Сказано и списано“, повезан је са сказом и списом. Требало би, укратко, објаснити ове речи, око којих се окупљају значења Стевановићевог приповедања, усмереног ка језичком оживљавању Драгачева и његове, сасвим недавне, прошлости.

Речник књижевних термина каже да руска реч „сказ“ има два значења – то је „народна прича о стварном догађају, савременом или скорашњем: првенствено успомена о личном доживљају, по правилу допуњена појединостима из маште.“ Друго значење – то је „приповедна стилизација у руској прози када приповедач у облику монолога посебног причаоца, припадника и представника неке друштвене или етничке групе (сељак, трговац и сл.), стилизује причање као непосредну импровизацију причаоца. Језик причаоца је обично засићен дијалиектизмима. Поступком се послужио се Гогољ у „Вечерима на салашу крај Дикањке“, а њим су се служили и Н. С. Љесков. Л. Леонов и други.“ Сказ је био коришћен у српској сеоској приповеци, о чему исти Речник каже: “Посебан вид приповетке настао у српској књижевности у другој половини 19. века. Угледајући се на руске приповедаче, пре свега на раног Гогоља, српски  приповедачи су неговали једну врсту фолклорне приповетке типа сказа, у којој је сељак-причалац, у сељачком идиому, приповедао о свакидашњем животу на селу. Писане живим народним језиком, са обиљем свежих народних израза, често хумористички интониране, ове приповетке су означиле битну промену у стилу српске прозе: уместо дотадашње сентиментално-патетичне приповетке, тематски и садржајно клишетиране и изражајно схематизоване, настаје приповетка која тендира ка реалистичком приказу села и сељака и која представља језичко освежење и изражајно богатство. Писана сочно, са обиљем лексичких новина и синтаксичких обрта, са аутентичним познавањем живота на селу и са великом љубављу за сељака, та приповетка је, мада често и са фолклорном идеализацијом села, верно и сугестивно дочарала радни живот и патријархални морал српског сељака. Отпочета најпре као етнографски запис или фолклорни опис (М. Ђ. Милићевић, М. Поповић Шапчанин), она је код најбољих представника својих прерасла у снажан уметнички приказ српског села и означила највиши реалистички домет српских приповедача из друге половине 19. века (Ј. Грчића Митенка, М. Глишића, Ј. Веселиновића, Л. К. Лазаревића, И. Вукићевића, С. Ранковића и др.).“

А „спис“ је оно што је „списано“, записано и написано, што остаје – јер усмености испаравају у данима који нестају са хоризнота, али писано остаје, како су говорили и стари Латини. Милоје Стевановић је човек снажног унутрашњег слуха. Тај слух је сама срж његовог сећања, у које је, као у саће, легао мед народног говора и народног мишења, памћеног у формулама које су се деценијама, па и стотинама година, преносиле.

Не заборавимо: ред којим су живели стари био је древан. Довољно је само се сетити народног календара. Ритуални календар je био повезан с хришћанским празницима, али je у себи садржао и трагове словенске митологије. Целовитост овог календара одражавала се захваљујући многим чиниоцима: постојању симетричних, парних празника у току године (зимски Свети Никола и пролећни Млади Никола, Ђурђевдан и Ђурђиц, итд), празницима „рођацима” (пo народном веровању, Огњена Марија, Свети Илија и Блага Марија су две сестре и брат), терминолошким зближавањем (Бела Недеља може бити на Покладе, Ускрс, после Тројица), поштовањем појединих дана, какав je петак, итд.

Година je код свих Словена била дељена на лето и зиму, a пролеће и јесен су међупериоди који се у календарској свести јављају касније. Границе зиме и лета су Благовести, кад летње сунце долази, и јесењи Крстовдан, кад летње сунце одлази; код Срба, границе су још и Ђурђевдан и Митровдан. Средину лета и средину зиме повезује Ивањдан и Божић. И дан и ноћ су повезани са годишњим кружењем времена: у поларитету дан-ноћ, дан одговара лету, a ноћ зими, подне Ивањдану, поноћ Божићу, a некрштени дани године имају своју паралелу у тзв. „глувом” добу ноћи, од поноћи до првих петлова.

Обредна структура календара je следећа: постоји седам главних циклуса: божићни, покладни, ранопролећни (Велики пост, Младенци, Благовести); средњопролећни (Васкрс, Ђурђевдан, итд); каснопролећни (од Тројица до Ивањдана); летњи (жетвени обреди, Илиндан, Велика Госпојина, Усековање); јесењи (Мала Госпојина, Крстовдан, Света Петка, Покровица, итд); зимски (Андријевдан, Лучиндан, Никољдан, итд).

Како се космички поредак чувао у календару, тако се друштвени поредак чувао у језику. Знало се како се ко коме обраћа – отац сину и син оцу, жена мужу и муж жени, рођак својти и комшија комшији. Интимност је најдубље скривана: кад муж говори о супрузи, он каже: „Да простиш, моја жена“, а она о свом супружнику „Да простиш, мој муж“. А учтивост се подразумевала – кад неког молиш за услугу, ма и најмању, кажеш: “Не било ти заповеђено“.

У језичкој фомулативности чувала се и етика.  Тако Стевановић подсећа:“ Знаш како ти је: младос – лудос. Што на ум, то на друм. Онда мислиш да мош све. И да знаш све. Чудиш се старијима кад ти кљуцају у главу: те ово, те оно.

– Те послушај старијег. Није он џабе оеђо. Прими карање његово. Јер тако ћеш примити мудрос. И постати разуман. А мудрошћу и разумом се кући и утврђује кућа. Паметан се учи на туђијем грешкама. И на искуству старииг. А шашав не слуша савета очевог. Ни науке мајчине. Мисли да све зна. Па плаћа својом главчином. И леђима. Зато е и казано да се луд руга саветима оца своега. А ко прима укор бива паметан. И још је казано да се праведник учи од куће безбожникове гледајући како она пропада.

– Те, бој се Бога. Поштуј Закона Његовог. Да биднеш благословен. И да дуго поживиш. Јербо ће те Бог сачувати од рђавијег путова. И од рђавијег људи. Није џаба казано: Бој се Бога и оније што се не бое Бога. Зато ће праведници опстати, а безаконици ће се истрјебити. Јер Бог љуби онога што иде за правдом, а гâд му е пут брезбожников. Ништа нема боље него чинити добро за живота своега. Јел ћеш само то одњети у вечнос, ђе ће Бог судити и праведнику и брезбожнику. Зато, од свега што радиш, најважније ти је: Бога се бој! И заповести Његове држи!

– Те, помози ближњему свом. И не инати се ни с ким. Јел од ината нема грђег заната. Не бидни зликовац. Чувај се зла. И ружне рјечи. То навлачи проклество.

– Те, чувај се разврата. Оно што ти се чини да е мед на уснама туђе жене, оно ти је отров најцрњи. Гори од сичана. То те води у бруку. У срамоту. У беду. У ридање. То ти кућу раскопава. Нека ти је мила жена младости твое. Она што ти је ђецу изродила. Јел ће те она разумљети напошљетку, кад се саџга, ишчили и ископни снага твоја. И не иди међу брезбожнике и пијанице. Међу свађалице и изјелице. Међу безумнике и спаваче. Међу курве. Да  не би осиромашијо. И до просјачког штапа доспљо.

– Те, име је важније но богаство. Највеће богаство мош, вако, шаком да покријеш. А то ти је образ. Кад њега једном испоганиш и укаљаш, све си просо. Не опра га више. Зато е и казано: Вода све опере сем црна образа.

И још старци сетују млађарију: пази добро шта обећаш. Или заветуеш. Оно и да испуниш. Јер во се веже за рогове, а човек за-рјеч.“

Нас је, сведочи Станислав Винавер, обликовао епски десетерац својом формулативношћу (епика је, дакле, етика): “Српски народ, својом песничком, епском традицијом, тако је однеговао памћење у мозгу, у срцу, својих припадника да су сви Срби неодољиво били начисто, у сваком тренутку и пресеку свога живота, чији су: припадају историји, припадају једном древном племену које има, чим се прилика пружи, да посвршава своје прекинуте, помућене рачуне, на овој земљи. Тако је само епопеја оно што народу даје праву старост, одговорну старост. Тако је српски народ, у тај мах, био старији од свих оних народа који су своју историју заборавили, или је слабо памтили, или прежалили – од народа чије су историјске ране зарасле тврдим и неосетљивим ожиљцима. Наше историјске ране стално су крвавиле. Са прошлошћу били смо у непрекидној вези, као бистра планинска вода из горска врела са тајанственим понорним дубинама испод земље. Није ту требало никада преносити се из једне стварности – модерне и културне – у неку стварност тајанствену и недокучну. Веза је постојала: нераскидна и неисцелна. Ми смо, и кроз гусле, кроз изговорене речи епопеје, добијали и добили о тој недовршеној прошлости неумитни глас (као из неког делфског пророчишта): то и јесте онај чудесни жубор подземних вода свачије праве књижевности.“

Винавер такође истиче да је патријархат у Срба био веома снажно структуиран, као својеврстан систем вредности привредних, друштвених, моралних, па и естетских. Индивидуалност човекова у таквом систему била је потиснута, а покојни су управљали живима кроз обичајност. У тмурно доба, када је народ могао опстати само одан заједничким циљевима, патријархална обичајност имала је вредност Мојсијевих плоча. Народне песме, Његош и Марко Миљанов били су врхунци достигнутог у традиционалној култури: “Као што човек, који је доживео потрес у прошлости, не може до краја да се прошлости ослободи, тако има народа који у себи носе нешто, као вечито будну, остварену и остварујућу се потребу, као неку кичму од моралних, од духовних костију, око којих се сви мишићи групишу, из чије мождине сви нерви извиру. Ко је могао схватити Србију без Косовске епопеје, без Косова у монотономе, у дугоме, у непрекидноме десетерцу, који готово никада не подиже нагласак, јер је све подједнако трагично и судбоносно. И сва српска поезија није могла другим путем, осим преко јединога старога места – Косова“. Тако се, епиком – етиком, завичајно – заветно, живело у Драгачеву, све док комунизам није задао коначне ударце нашем начину живота и примања света. А Милоје Стевановић се са тим не мири, и пише да би нас вратио исконском у нама. Оно сказано, што је потекло од старих, излило се у списано, не губећи утемељење у предачком сказу. И ето наслова књиге Стевановићевих прича. Чују се гласови док се читају слова. Јер, како рече Иван В. Лалић – „гласови мртвих, то нису мртви гласови“.

НЕ ДАТИ ЈЕЗИКУ ДА УМРЕ

Књига изабраних прича Милоја Стевановића живи је доказ да је језик кућа битија, у којој се обитава и када изумру сви који су њиме причали. Јована Николић каже: “Унеско предвиђа да до краја 21. века може да изумре око половине данашњих језика, а у просеку на свака четири месеца нестане по један. Отприлике четвртина данашњих има мање од стотину говорника, а највећи број угрожених је са простора Северне и Јужне Америке. Према Унесковим подацима око 2.500 језика је угрожено, а до краја овог века може да нестане чак половина језика којима се данас говори. С друге стране, веома је тешко одговорити на питање колико језика на свету тренутно постоји јер границе међу њима нису довољне јасне да би се са сигурношћу тврдило да ли се у појединим случајевима ради о више језика или само дијалектима једног истог.” Зато је Милоје Стевановић прегао да одбрани завичајни језик, и да у њега, као у Нојеву лађу, смести своје Драгачево, једну од тврђава смисла српског личног и саборног живота. Тек сада, када светови нестају пред нашим очима, јасно нам је куда смо пошли и шта ћемо изгубити ако се точак постисторије буде кретао оваквом брзином.

Недељка Бјелановић о Настасијевићевој прози каже да су „истински јунаци његове прозе причање и језик“. И Милоје Стевановић реконструише прошлост приступајући језику, јер се у његовим скривницама сустичу прошлост, садашњост и будућност. Из језика израњају људи који су давно отишли на вечни пут. Одатле извиру и предмети којих више нема, и куће које су се урушиле.

Језик је и немоћан и свемоћан: стварност често руши најлепше завете и света обећања, али, у исти мах, тим језиком песник Стеван Раичковић доказује да „све што је икад имало/ живот, до уре удесне./ О, није мртво нимало/ Бар неке ноћи чудесне“. То јест, ако већ говоримо о Драгачеву и свим српским сељачким завичајима, опет по Раичковићу:“Ако ти жита погазе/ Или растуре живице/То можда крче богазе/Неки са оне ивице.//Ако се станеш будити/Од росе усред атара/Немој се чудом чудити/То је зној бивших ратара.“

Драгачево је дало многе прегаоце који су језик свога краја учинили општим добром Српства: и Николу Нику Стојића, и браћу Радојка и Слава Николића, и Радована М. Маринковића, и друге, и многе. А ту је и див – јунак борбе за језичко памћење, Бранко В. Радичевић, који је, „плавом линијом живота“ у „Сељачкој поеми“, пришао крајпуташима и надгробницима, и зачуо како, с оне стране, стижу гласови:

Заваљивам што сам земља.

Вала што сам селе-брале.

Капу скидам за Србина-јунака-сина.

Вала вама што сам рођо.

Куражи ме што сам млађан.

Заваљивам, раним сина.

Вала штој сам ојд босиља.

ЛИЧНИ РАЗЛОЗИ, ПРВИ ПУТ

Професор сам српског језика и књижевности. Много ме узнемирава, баш због сталног боравка међу младима, нестанак наших речи са њиховог лексичког обзорја. Потребни су нам људи спремни да се са тим не мире, и да нас враћају ка источницима словесности. И кад сретнем неког ко се бори за речи, стајем уз њега и пажљиво ослушкујем. Зато сам се, са највећим задовољством, домогао прича Милоја Стевановића, борца за речи и заточника завичајне мелодије. Изабрао сам прозне целине које су ми се учиниле узорним по свом лексичком благу и приповедачкој смисаоности, и оне сад стају пред читаоца у пуноти свог присуства.

Али зашто умире наш језик? Зашто нас, да парафразирамо Брану Петровића, у јатима напуштају речи?

Један од предуслова смрти лексике је доминација технологије над свим областима људског живота и рада. Технолошка опседнутост процесом уместо садржаја руши сав мисаони и етички свет на коме је човечанство заснивало своје постојање. Технологија је, с обзиром на то да је стално усмерена ка „усавршавању“, у директној супротности с традицијом. Традиција више не може да опстане. У доба Томе Аквинског, схоластичка теологија је своје методе примењивала на област науке, и грешила; данас технологија хоће да замени теологију, и да принцип „ново је увек боље“ уведе у друштво, које се тиме из корена чупа. Тајне људскости своде се на техничка питања поверена „експертима“. То, наравно, има утицаја на нашу децу, која су, у свету друштвених мрежа, изгубила вербалну културу, и, све више, мисле сликама. А такво мишљење води у деградацију личности.

И тако, после урагана дигитализације, имамо искушење с којим се у учионици суочавамо: искушење онемелости, искушење све веће убогости лексичког фонда међу ђацима којима предајемо.

Ево примера. Пре но што приступим Шантићевој „Вечери на шкољу“, са свом лепотом њене еуфоничности и експресивности,  кренем да проверим које су речи непознате ученицима трећег разреда друштвено – језичког смера Гимназије у Чачку. Био сам запањен кад сам схватио шта је нејасно трећацима! Наравно, реч „пук“ за обичан народ им не може бити јасна, осим ако се не сете „Горског вијенца“ и тумачења Његошевих стихова: “Пучина је стока једна грдна“. Али, кад увидите да они не разумеју ни „пучина плава спава“ (морска пучина!), ни „хрид“, ни „трне“ (мисле да то има везе са трњењем у руци или нози, а не са утрнућем сунчеве светлости), или да не схватају да је инфинитив од „дршће“ – дрхтати, а да инфинитив од „ишту“ није „иштати“ него искати, ствари постају озбиљније. И професор мора да се забрине.

О ЈЕДНОЈ АНКЕТИ

На крају школске 2019. године, дао сам матурантима тест ( наравно, био је анониман, и нисам га оцењивао) да бих проверио какву лексику баштине. Тако сам могао сазнати да је, у њиховој свести, „кицош“ – отпадник или онај који збија непријатне шале, чак и циција, да је „својта“ – родбина наше родбине или да је својта ближа породица, а родбина даља, да је „рмпалија“ човек који много ради, или ради без резултата или је, пак, неуредан, а воли да пије и слави, да су ђаконије „беспотребни предмети“, или неке ствари ситне попут наруквица, чак „глупости“, да је „светковина“ домовина или су то манастири и цркве, да је „штуро“ наштину, да је „стамен“ безосећајан и окамењен, да нам је дозлогрдио онај који нам је дошао главе.

Често им није била јасна разлика између жагора и жамора: “Жагор је бука, жамор је тишина“. Или: “Бучнији је жамор. Жагор представља дечију грају“.  Или: “Не знам значење ових речи, али мислим да је жагор бучнији“.

Било је и духовитих одговора. Рецимо, рмпалија је велики, груб и јак човек, који једном руком диже трактор, а другом мења гуму. Или: “Брђанин из Чајетине“. Жамор је кад разговор утихне, а жагор кад се распламса.

Деца су углавном знала значења речи (благородан, целац, кусати, штуро, родбина, својта, рмпалија, светковина, ђаконије, ружити, баштина, поткопавати, кицош, погреб, дозлогрдити, жамор, жагор, стамен), али је било и много неодговореног. Рецимо, реч „целац“ нико није знао шта значи.

Нема више снега целца, као што нема ни села, у коме су се речи рађале и чувале. Зато су наша деца све немуштија. А књига Милоја Стевановића доноси језичко благо од кога свако може да узме шта му затреба, и да се научи како да слободно дише и пева као свој на своме. Јер, како рече румунски песник Никита Станеску, српски ваздух није за дисање, него за певање. То је српска неизрецива песма, то је „Ој, Мораво, моје село равно“ (јер, како о њој, поводом Настасијевића, рече Исидора Секулић, „много је све што је“), и за коју је Станислав Винавер записао: “За тиху и отегнуту песму наших сељака, без икакве горчине, без осећаја за време, без поенте, можда треба сести на воловска кола, на дугачку греду, и тако путовати седам година, и не свршити песму гласно, него је у себи нечујно наставити.“ Стевановићеве приче су, чини ми се, та отегнута песма.

ДОК ЈЕ БИЛО СЕЛА

Док је села било, оно је рађало светле речи и кротило помамна убрзања. Данас је то, осим у причама и сећањима, постало немогуће.[1] Познати физичар Вајтхед каже: „Посреди је то да је у прошлости временски распон значајне промене био знатно дужи од временског распона појединог људског живота. Тако је људски род обучаван да се прилагођава устаљеним околностима. Данас је тај временски распон знатно краћи од распона људског времена, следствено, наша обука мора припремати људе да се суочавају са новином околности“.

У  Средњем веку, и на Западу и на Истоку, на зидање храмова и кућа могло се трошити неколико векова – мирно смењивање поколења било је саставни део погледа на свет. Није било преносних часовника, ни журбе. Река времена је текла тихо и лагано. Данас је то поплавна бујица, Ориноко информација, слика, порука, у којима човек не може да види ко је и где је.

И сам Милоје Стевановић прошао је кроз сва могућа убрзања: то је српски живот од првог сусрета са возом до доба у коме се, уместо премудрости Божје и мудрости људске, појавила сверазорна вештачка интелигенција. У младости је писац ових прича веровао у револуционарне преображаје и прогрес, заносио се комунизмом, градио Вавилонску кулу, верујући да гради свенародни дворац благостања; а онда се, после личих и колективних лутања, вратио Богу и себи, како је знао и умео. Грешан, а не безгрешан, али спреман да служи завичају. Између осталог, сабрао је „Речник Драгачева“, да се „прича и приповеда док је људи и док је Косова“ (јер и Драгачевски су, као и сви Срби, пореклом са Свете Земље Лазареве).

И приповедао је, приповедао. Од тих приповести настала је и ова књига.

Зато је важно да се сетимо општег извора са кога потичу Стевановићеве приче – сећања.

ЗАВИЧАЈНА ЕТИКА НАШЕ ПРОШЛОСТИ

Живот нашег народа почињао је од куће и окућнице. У кући се, због жена и деца, избегавала ружна реч, а ако нешто излети, говорило се: “Нека опрости Бог и ова колевка“. Кућа се трује неправедном течевином, тврдичлуком, блудом и убиством. Огњиште се чува поштењем, да се не би рекло: “Пропада као крива тековина“.

Крст је заштита куће од нечисте силе. Молитва такође. Моле се пре спавања, али и изјутра, кад се умивају: тако је чинио и Црни Ђорђе. „Ђорђе се је јунак научио/ Прије зоре свагда уранити, / Умити се и Богу молити/ И попити по чашу ракије“. „Ако Бог да“ и „Боже, помози“ чује се увек и свагда. Као што се треба помолити пре и после јела, јер се не крсте само у тору и обору, како је један стари домаћин рекао скојевцима кад су га ругалачки питали крсте ли се сви у његовом селу пре ручка.

У доба породичне задруге, кад није било засебне имовине, домаћин је седео у зачељу стола, и сви су га љубили у руку. Пио је прву чашу, благосиљао трпезу, учио их да договор кућу гради, и чељад је знала – док сви раде, домаћин дела.[2] Главна етичка подела у нашем сеоском народу је била подела на оне светла и оне црна образа. Требало је бежати од онога који се Бога не боји и људи не стиди.

Углед домаћина био је углед куће, а деца су од малена учена да поштују старије, што је и тема песме „Марко Краљевић и бег Костадин“. Љуба је, у нашим народним песмама, увек верна, а удата је жена „под венцем“ са црквеног венчања.

Породична повезаност пројављивала се кроз Детињце, Материце и Оце, а мајка је сина учила поштењу: “Хајде с Богом, синко, Сенић Живко!/ Нема мати до тебе једнога:/ кад ми с пута донео срамоту/ остала ти мајка кукавица“.

Мајка је често морала бити хранитељка више него отац, јер је отац ишао у ратове. Она је, знајући да је узајамност темељ и кров, учила да се јетрве, снахе и заове држе као сестре. Старије жене су у храму испред себе стављале оне млађе, јер су млађе мање грешне. Тако су чиниле себи на смирење, а њима на поуку.Радило се много, и неуморно: “Устани, лени, Бог срећу дели“.[3] И слугу су наши стари поштовали како укућанина. Чували су се да му не закину, а трудили се да му помогну да стекне своје.[4]  Било је то доба кад је кумство било света и духовна веза. Кад у кући крене назадак, испитивало се да ли су у нечему увредили кума. Постојало је и побратимство, а крсна слава се дворила као највећа светиња. Гостопримство се подразумевало. Кад је неки паша хајдука осудио на смрт, и питао га да ли је имао тежи час у животу, овај је рекао да јесте – кад му је једном дошао гост, а није имао чиме да га участи.[5] Комшијска узајамност излила се у исказ да се дрво на дрво наслања, а човек на човека. Тако је настала и моба (од „молба“), па се њоме све радило – косидба, жетва, берба винограда[6], скупљање шљива, комишање. Рад је имао и заједничарску димензију – баш попут комишања. Помагало се и сиротињи, а уз рад се певало. Узајамно поверење било је велико: позајмице су даване без сведока, само на реч. Јер се во везује за рогове, а човек за реч. Тако је било и у Руса. Чувени семиотичар Јуриј Лотман каже да је западна култура уговорна, док се код Руса, у бајкама, уговор потписује само са ђаволом.

Срби на селу су знали за заветовање (да заветно посте, чине милосрдна дела, подижу храмове), а свако село је имало заветину, кад је славило Бога и свеца.

На свеца се не ради ништа на свом имању. Што се тада уради, сматра се проклетим. Ако нешто баш мора, каже се: “Да опрости Бог и данашњи дан“. Народно предање је говорило да ђаво наговара људе да раде недељом, а једна причица каже да је ђаволчић, син маторог ђавола, почео да вежба свој занат тако што је наговорио једно дете да недељом ради бритвом.

Постило се строго и озбиљно. Ако се малој деци попуштало да им се да нешто мрсно, том је било у неком ћошку – није смела трпеза да се „магањи“.[7] Ко премрси у посту, сматрало се да се отровао. Милован Видаковић, први српски романописац, у својим „Успоменама“ вели да су његови сусељани у збегу на Космају, док су се, за време Великог поста, крили од Турака, одбијали да мрсе по цену живота. Тек кад им је свештеник запретио да неће опојати никог ко умре од глади, почели су да кољу стоку и једу месо, да би касније, кад се врате кући, надокнадили оно што су пропустили. Са сваке странице Стевановићевих прича као да се чује уздах: “Е, село наше…Лепота наша, мука наша…Сатрше га душмани у име „светлије будућности“, а ми, бедни и јадни Срби, побегосмо у градове, заточисмо се у дела руку својих, па нас нема, нема и нема…Где смо?” Нестали смо. А док нас је село васпитавало, било нас је. Село је подизало див – јунаке, српске ослободиоце. [8 Од колевке до гроба оно нас је подизало из праха и пепела, и није дало да нас бије рђа. Свака кућа била је тврђава, из које су, кад је мир, излазили ратари, а кад је рат – ратници. И тако смо трајали.

КАКВИ СУ БИЛИ НАШИ ЉУДИ

Зато је Милоје Стевановић прегао да се одазове свом детињству, и да нас подсети на наше старе: “Реко би ти коју о том нараштају кои се радово свитању, кои се будио по[ј]ем пјевчева и славуја, кои је пијо воду из студенца, расо испод голубарца и водњику од такиша, кои је димио поćек над прочевљем, кои је носио тежинове кошуље и сукнене чакшире, кои је у мочилима киселио конопље, трлио тежину, ткао и бјелио платно, прео и препредо рудицу и балучио ћилиме, кои је тесо јапију за винске и ракиске судове, крчио и зиратио комад по комад оранице отимајући је од аврика, кои је смочио кад руча, кои је о себе носио марду из дућана, кои се радово прелима, мобама, комишањима, кои је притрчавао да помогне комшији врјећи или вијати, млатити пасуљ или податресати шљиве, газити блато за циглу или испаручити прјćеке [у]очи нове жетве, кои је правио кострутне вреће, покровце и бисаге, кои је враћо сабјену меру, варово д-остане дужан, кои је биљежио на рабош, кои је подоштраво прошће и ударо поплет, подизо грађевине граничеве ил стржеве ил барем чеклеисо оне што су од ђедова остануле, кои је риљо и сподизо винограде, заламо им заперке, и прско иг плавим каменом, кои је пазио да пласку не довати роса, да орлушина не насрне на пиљеж, кои је ударо клечке и брњушке да свиње не провале у потачкан уćев, који је печалбио пођекад надницом а неки-пут ђутурице едаби закопиштио колко било, кои је кубурио и сила муке виђо кад потпети и утањи година, кои је манисо џабалучара и лињака, завалита и локару, а бегенисо очкоперна и устаоца, гледна и меродавна, кои је кућио, пабирчијо и шламио мимогред, зауварица-е, еда би ратније живљао, кои је стидовао од туђе бруке и уктања, кои ти је тепо да би исказо љубав говорећи рђицо једна, кои ти је с душе дариво најљепши залогичак, кои је шћери учијо да поштују чељад у новом дому ђе ће се, ако Бог да, зародити, па су оне то чиниле обраћајући се тамошњој ђеци са сеица, милоцвеће, ђешо, бралица, делица…“ Милоје Стeвановић је решио да не оде са овога света док не подигне трајни спомен онима којима на гробљу пише да су, као Срби, били „велики, главни, врли, неумрли, ваљани, честити, дични, слатки, добри, храбри, славни, вредни, родољубиви, отмени, искрени, угледни, одабрани, верни, благочестиви, православни“ и као Српкиње, као супруге, „верне, часне, добре, предобре, миле, незаборављене, похвалне, понашне, непорочне, вредне, идеалне, врсне, одличне, предраге“.Село је било основа наше слободе и наше државе.[9]

СМРТ СЕЛА И КРАЈ СВЕТА

Смрт села је знак приближавања краја света. Наиме, ако је Нови Завет књига Богом откривена човечанству до краја света и века (јер, трећег завета, о коме су фантазирали јеретици – хилијасти неће бити), онда све његове поруке морају бити разумљиве читаоцима док је света и века. А приче Господње у Јеванђељу везане су, пре свега, за свет ратара, пастира, виноградара, итд. Оно сеоско, простосрдачно питање, кад се чује да је Христос из Назарета: “Из Назарета може ли што добро бити?“ Виноград, ископана пивница, сејач који сеје, потрага за изгубљеном овцом, тражење драхме (кад је нађе, домаћица чашћава комшинке), теле угојено којим отац чашћава кад му се врати блудни син, љутња старијег коме није дао ни јаре да се „провесели с друштвом“ (а отац га теши и каже – све је моје твоје), па смерни рибар Петар („Изађи од мене, Господе, јер сам човек грешан“), па они који су прокопали кров да спусте болесника пред Христа, они што моле Христа да оде од њих јер је демоне истерао у свиње, и настала им штета, па магарци (донедавно главно превозно средство на Светој Гори ), па учтивост свију на Тајној вечери ( осим дрског, ваљда „урбаног“ Јуде), седење на патосу, око софре, и квасац, и три копање брашна, и хлеб. И наш смерни Господ, Дрводеља, Столар (чувале су се, до трећег века, столичице које је правио, троношке наше).  Све је то, вековима, било јасно нашем сеоском човеку.

Свет у коме нестаје село је свет који више неће разумети Јеванђеље. То је свет људи роботизованих, укинутих у својој бити, свет туђ Богу и нама.

Ко ће живети у том огавном свету?

Може ли 5 Г мрежа да замени Бога?

Умираћемо, ако ни од чега, а оно од чежње за аутентичним животом, нетрагом несталим животом, животом пуним сјаја. Старац Пајсије Светогорац је говорио да је уништење породица кључни успех ђавола у данашњем свету. Јер, ако не буде породице, неће бити ни свештенства, ни монаштва, ни државе, ни сељака, ни грађана, никога и ничега. Православно схватање брака подразумева да муж треба да воли жену као Христос Цркву, распињући се за њу, а да жена треба да га поштује као Црква Христа, и да смерно носи крст мајчинства.

Колико је то могуће у урбаној средини у којој ентропија надвладава склад и поредак Богом дат космосу и природи?[10]

О ОВИМ ПРИЧАМА

Прво поглавље овог избора Стевановићевих приповедака носи наслов „Од извора до увора“. У уводном запису, „Не дај душу, роде“, писац нас подсећа на неопходност очувања завичајности као основе морала који је, како рече Жарко Видовић, завичајна обичајност. Само док знамо за завичај као за искон свог бића и понашамо се у складу са тим исконом, имаћемо снаге да опстанемо као људи и народ. „На увору да ти кажем, роде“ је запис о томе какви смо били некад, а какви смо сада.

„Са Христом или са антихристом“ је циклус прозних записа у коме се пореде негдашње основе народног морала, заснованог на хришћанству и здравој савести, и садашњи распад свега што је Србе вековима одржало. „Има ли Бога“ доноси разговор старијих жена о Дарвину, кога су комунисти користили да би од људи направили мајмуне. „Севап“ се бави духовним стањем савремености, у којој је вера постала багатела, и, пошто је продата за вечеру, дошло је до давања поштења за печење и крста за масне прсте. „Дабоксачувај“ је изванредан пример расуђивања о лудилу које су донеле нове биотехнологије – да се жене са овог поднебља оплоде ко зна чијим семеном, а све по примеру из белог света, који је одавно демонски чађав. Све то дозвољава власт, за коју је Владика Николај рекао да би је се „марва застидела и вепрови дивљи посрамили“. Ту је описан случај из драгачевске прошлости; у питању је искушење са женом која је хтела да остане у другом стању од туђег мужа, јер је њен био неплодан. Тај, коме се нудила, човек са четири разреда основне школе, није хтео ни да чује да ломи ограде око туђег брака. Јер је туђи брак светиња.

У поглављу „Отац и мајка“ налазе се приповести о приповедачевим родитељима, Жарку и Јули. Запис „Од оца е остануло сину“ је прича о завештајном сусрету Жарка са својим потомцима, и речима које остају трајно узидане у темеље њиховог постојања. Човек који је био кадар да се упрегне у јарам кад му во стане на њиви, који се, као и остали сељаци, крстио пре било каквог посла, и који се, као ватре, бојао премеђивања, умео је да своје потомке учи важним животним мудростима: између осталог, да не упадају у дугове, јер тапије изгоре, а дугови остају, да дају милостињу дуђе ради, али и да најбољу пршуту чувају за задушнице уочи Великог поста, да волове не сме да „бије ведрина“, и да се, кад се иде рабаџијање, волови не напасају туђом отавом, него својом шашином.

„Сос леб, мали!“ је шаљива прича о малом Жарету који, кад обави посао у граду, има пара да купи моцу, али нема за хлеб, што остави последице по пробавни тракт. Историја Срба је, како рекосмо, била историја села и сељака. Тако се пишчев отац, Жарко, нашао заробљен од стране немачког окупатора само зато што се послом нашао у Чачку. Заточен је у зграду Гимназије. Кад су избројали сто талаца, њега су пустили, али је остала црна пруга сећања на тешке дане окупације, када си могао да погинеш за ситницу.  О томе у причи „Сто трећи у реду смрти“. Прича „Како е Стаљин сагубио ауторитет у Стевановића џемату“ сведочи о Жарковом краткотрајном заносу Титом и Партијом, заснованом на мобилизацији и једној паради 1945. Комунисти су и на селу спроводили своје лудачке кампање, попут „дестаљинизације“, па су Стевановићи учествовали у процесу „диференцијације“ и схватили да се голоотачка судбина може избећи одрицањем од Стаљина. Жарко је партију напустио кад је режим разрезао најстрашније намете Цолу Веселиновићу, који је имао туберкулозну децу. Тада му је постало јасно да се властодршци не старају о сиротињи и потребитима, него да имају своје циљеве, који су супротни свему човечном. Наставио је Жарко да кулучи кад се морало – рецимо, кад су грађени путеви, али је подржао сина кад је истеран из компартије. Кад син приповеда о томе како се мајка удала за оца, настаје прича „Рани пашче да т-уједе“. Приповедачева мајка била је из богате, а отац из сиромашне породице; он ју је чак и „отео“ из родитељске куће. Али, узајамна загледаност у циљ живота (по Егзиперију, они које се истински воле, не гледају једно у друго, него у истом правцу) победила је: Јула је дала све од себе да брачни живот успе, и да се приповедачев деда по мајци, који седам година није хтео да чује за ћерку, ипак помири и са њом и са зетом. У причи „Зидњак“, приповедачева мајка сведочи о свом „убојном раду“ – поред сеоског посла, научила је и шнајдерај, па је са својим супругом радила и борила се целог живота. Када јој је, већ одрастао, син донео таписерију за зид, била му је захвална; наш сеоски човек захвалан је за сваку трунку лепоте с којом се сретне на тегобном животном путу. А лепота је насушна, без ње нема живота. Поглавље „Аутогеографски записи“ дато је кроз низ слика са животног путовања самог приповедача. Прва прича, „Куд се ђеде ђедо“, говори о смрти деде, с којим је, као петогодишњи дечак, чувао благо, и који га је учио како никад не сме да лежи на влажној земљи. Деда се растаје са укућанима и унуцима, а кад оде, приповедач не схвата шта се десило: “Не знам што се баба прекрсти, па му свуче руку преко очију, наниже. И он зажмурје. Не знам ни што тајо и мама нако плачу. Ко да иг је неко изударо. Ма, каки. Још горе. Суза им сузу стиже. Не знам ни што запалише свјећу, а није слава. Није, брате, ни Бадње вече. Ни Божић. Не знам ни што ону свјећу не турише у чирак, но у лонац с-пшеницом. И што на столицу, крај ђедове главе, а јок на астал, ко што су стално радили. После баба, чим изиђе у авлију, поче да кука. Наглас. Не знам, човече, што нолико кука. Кука, горе но Радосија Младомирова кад јој се љетос удавила крава с јабуком. Ај добро, Радосија кука, крава јој бали, па се претури. Бапну о-ледину, нако, ко крушка кад се угнили на грани, па пљусне о-земљу. Ал шта би баби кад се наша крава, вала Богу, није удавила.“ Детињство је веома погодно за књижевни поступак који су руски формалисти звали „онеобичавање“ – то је, наиме, начин да се стварност гледа другачије но у свакодневици, и да се тиме читоацу обезбеди нова, свежа перцепција стварности. Сусрет малог детета са смрћу одличан је извор другачије перцептивности. Прича „Прво путовање у бијели свијет“ суочава нас са аутогеографским записом о првом сусрету са возом 1963. године, о растанку са мајком и братом приликом  одласка на школовање у Ужице, о снази сина уз кога је отац, о тежини сељачког живота после Другог светског рата, о гостољубљу тетке и теча коима се, деценијама касније, узвраћа посетом њиховим гробовима, и о једном гаравом шпорету теткином који личи на цокулу. У причи „Батина из раја изишла“ Цвето, сестрић локалних моћника, чији су родитељи запослени, има уље за косу, упаљач и табакеру. Приповедач, чији отац носи џак од сто три кила у воденицу, док он у школу облачи стари сигави џемпер, реши да опонаша Цвета, па облачи стајаће панталоне пред одлазак у школу, иако га мајка упозорава да то не чини. Од оца добија батине јер је мајци рекао НЕЋУ. „Што више знаш, више не знаш“ је прича о томе како се проверава морал у селу. Мијодраг, који има коња Врања, и пије у Козовој кафани, не марећи за фајронт, приповедачу је својевремено дао баканџе, да би дотични, у учитељској школи у Ужицу, вежбао скијање. Када се Мијодраг напио, нико од присутних неће да му помогне и одведе га кући (груби су сељаци, кажу – „натравило се дибидуз“). Само приповедач, учитељ у Горачићима, да се човек не смрзне, реши да га однесе на леђима до куће. Тај огромни напор, који превазилази сваки могући, окончава се сазнањем да нити је Мијодраг био пијан да не може да хода, нити су га сељаци оставили без помоћи – то је био драгачевски метод провере квалитета човека: да ли је Милоје учитељ прави човек или је само „педагошко наклапало“. Сељаци су, такви какви су, скоро непревариви.

Поглавље „Родбина и својта“ доноси две дуже прозне целине – „Чаша Обрадова“ и „Лисо“. „Чаша Обрадова“ је прича о приповедачевом тасту, чији је отац Драгутин рано остао сироче, па је, да би приштедео и постао домаћин, као жандар пешачио од Црне Горе до свог села. Обрада су мобилисали и послали на Сремски фронт, одакле је момак побегао у шуму, код свог стрица, краљевог официра Новице Цогољевића, кога су комунисти касније убили, док је Обрад заглавио на робији, где се зближио са доживотним поријатељима, Јовом и Мићом. Пошто више није могао да трпи положај изопштеника у комунистичком друштву, он је украо пасош и побегао у Америку, у којој Рака Фелер, Американцима познат као Рокфелер. Обрад је са својим оцем договорио да му старац све преда, али да га укућани гледају. И син се тога држао, и радио у дому и око дома, помало разочаран у свог сина Срећка, који је напустио село да би био професор клавира. Такав какав је био, вредни и радни, али свагда идеалистични, Обрад умире окружен љубављу својих ближњих, поневши патњу са собом, просветљен и умивен трпљењем које је живот сам. Циклус прича „Лисо“ говори о шаљивцу Томиславу, ујаку приповедачевом, кога су укућани звали Мишо, а сусељани Лисо, и који је, још у основној школи, засмејавао ближње и даљње. Сада је он сетан јер село је, због турбо – урбанизације, умирало пред његовим очима. „Ко нас је клео, није дангубијо“ наслов је приче о Лису из које се види да антејска снага земље више никоме није потребна. Удаљили смо се од свега, бежећи од изворнога. Лисово сведочење о страдању села под комунистима („Мањи од макова зрна“ ) казује како се брат убијеног четничког команданта, Новице Цогољевића, Драгиша, стално налазио на удару комуниста, који му нису праштали семе и племе. Када су му једном разрезали огромну количину жита, која је значила да се кућа потпуно празни и да ће укућани гладовати, Драгиша им је, уз пшеницу, пред општинску зграду дотерао и кола и волове: нека их они хране, јер он више нема од чега: све су узели, па нека узму и највредније у једном сеоском домаћинству. После тога, комунисти су му вратили волове и, барем делимично, престали да га тлаче.

Јер – „што посијасмо оно жњемо“ – оде село, а одосмо и ми са њим. Данас је у селу живети теже него икада, па вредни сељак Марко Радовановић поручује мудрацима који траже да се вратимо на село: “Живети у селу има својих предности као што су производња здраве хране, увек доступни ресурси (дрва за огрев, свежа вода…), независност од индустрије и предузећа, слобода у доношењу одлука… АЛИ. Да би човек могао да опстане у селу мора бити свестан многих ствари. Земља, кућа и окућница налазе се у привременом власништву појединаца, јер ако не платите порез, таксе одводњавање, легализујете објекте и остале намете од стране државе бићете правно гоњени до испуњења истих, односно биће вам одузето власништво над истим и практично нећете имати где главу да сакријете.У последње време, велики маркетинг је усмерен ка јавности како би се приказало да пољопривредници зарађују огроман новац обрађујући велике површине земље… АЛИ

Како би обезбедили средства за одржавање и развијање сеоског домаћинства морате имати месечне приходе тј. трудом уз помоћ Божију, обезбедити новац за плаћање. То се стиче продајом производа из самог домаћинства или се запослити као најамник. Јер, ако радимо без икаквог циља и чекамо помоћ од Бога, није ли то искушавање воље Божије? Ако сте најамник (запослен у некој фирми, или код неког газде), нећете имати довољно времена да се потпуно посветите развоју свог домаћинства. Дакле, само пуко преживљавање. Уколико обрађујете земљу, будите свесни да без правовремене помоћи државе, нећете много дуго опстати, јер ако земља подбаци род, падну цене откупа, одакле ћете платити трошкове производње? Из кредита? Па зар живот на селу није ослобађање од зависти банкара и лихвара?! Тренутна истраживања показују да је за трочлану породицу, на месечном нивоу потребно 104.315,00 рсд, како би могли да преживе месец и то у граду. На селу, оно што сам мерио у последње време та цифра, на месечном нивоу, за четворочлану породицу износи 168.300,00 динара. Сеоско домаћинство је мало предузеће у ком би требали да имамо своју производњу и на тај начин обезбедити себи егзистенцију и независност од државе… АЛИ

Трошкови производње хране, и остали потрепштина су у многоме скупљи него што је тако представљено. Наша села у већини случајева немају водовод, канализацију, путну инфраструктуру, нека чак ни довољно струје а живимо у 21. веку. Опустела су јер у основне људске потребе није улагано ништа од краја другог светског рата, а оно што се тренутно улаже није ни 1% стварних потреба.

Сеоска домаћинства у већини случајева плаћају струју у плавој и црвеној зони, чиме се додатно оптерећује будџет домаћинства./…/ Да би сте имали оруђе за рад (трактор и прикључну механизацију) морате то да купите. Одакле паре?

Како би имали пијаћу воду, бунар мора да се избуши, струја, пумпа, одржавање истих.

Како, у већини села нема канализације, морате сами да се сналазите за пражњење отпадних вода (а то је око 4.000 динара месечно).

Ако вам треба огрев, морате имати механизацију и гориво за механизацију. И овде ћу стати јер је списак бесконачан.“

Бесконачан је списак наше пропасти. Да имамо своју државу, село би било брзо оживљено, и млади би се вратили својим исконима. Остаје нам, сада и овде, да читамо приче попут Стевановићевих, и да се надамо. „Надо моја, ниси пена ваљда?“ рекао би песник.

„Некад другачије бијаше“ нуди опис Лисовог доласка на славу код Жарка и Јуле. Никољданско доба, кад „пуца церић, реко – би се заратило“, и кад се мирис ракије меша са мирисом тамјана. У чудесним тренуцима празника, док се мезети сарага и пије бањичко вино (ни једног, ни другог више нема на нашој трпези), измили, однекуд, у мразни час, и нека мува. А празник је продор вечности у време: можеш ти, ако имаш пара, да мезетиш сарагу и пијеш бањичко вино и другим данима, али то је обично, досадно уобичајено, лишено благодатне вертикале, кад „оно одозго“ саходи на земљу и подиже нас међу родбину и својту на небесима.

У „Млиноваровим згодама и незгодама“ сазнајемо да је прави домаћин увек „потегалац“ – онај који потегне највише кад ради, а у „Севапу“ видимо да је милосрдник у воденици онај који је додавао брашно сиротињи „од гроте“. Ту је и опис вредног сиромаха и његове супруге, који бејаху поштени „у дукате да их пустиш“. И знамо какви су часни и честити: “Нико од њиг није изразан, нит је ко икад чуо да они галате, ил` да нешто шолапе“.

Народна мудрост дата је у причи „Гобеља у блато, гобеља из блата“, у којој разговарају два угледна старца – домаћина. Приповедач у њиховим разговорима налази светописамску мудрост, из које видимо да је љубав оца вреднија од синовљеве науке, а мајчино срце лепше од девојачког лица, како је говорио Владика Николај.

У „Чувару покојника“ видимо како мушкарци чувају мртваца, а жене раде у кујни и повремено излете да кукају у дворишту. Синовац је тако чувао стрица, који му је био добар за живота, па је попио мало више и легао у постељу поред мртваца, чија се снаја уплашила, мислећи да јој се свекар повампирио.

У причи „Ни кучета, ни мачета“ сазнајемо да срећа прати сваког ко помогне сиротицу Здравку Плазинску, која је била из богате куће, али је та кућа пропала.

Извесни шаљиви грубијан, Милисав Ружичић, спасав свог сина из базена са осоком („Спашавање дављеника у Милатовићима“), али и изговори реченицу која засмеје народ што се скупио и препао. Том реченицом, грубом шалом какве су често шале на селу, напетост нестаје, а живот се наставља – јер је живот увек неки наставак, од прапочела.

У причи „Испит“, већ поменути Ружичић својој ћерки, која иде на завршни испит, даје паре само за аутобуску карту. Њој се прошупљила ципела, и она га моли да купи пар нових; али, вели отац, ако је није срамота да пред професором носи мини – сукњу, не треба да је буде срамота ни прста који јој вири из обуће.

У „Рвању“ сазнајемо како се нека крупна Перса рвала са мушкарцима, углавном младићима, за време Првог светског рата, и све их „обаљивала“, док се није ухватиила у коштац са Милорадом, дедом Мирка Ковачевића. Ту сазнајемо да човек који нема образа мора да се стиди од задњице, али и како је све то са рвањем изгледало, пре завршног мегдана. Јер Перса „зграби Драгољуба, врд тамо, врд вамо, дрм, дрм, дрм, и баци га о ледину ко торбицу“. А Милорад: “Ми, остали, још више се смањисмо. Згодно нас срамота. Виримо у Персу ко мишови из сплачињаре“. Па ипак, Милорад осоколи, и врати част мушком роду.

У причи „Скрожњак“ сазнајемо да је реч о великом ексеру који повезује спољњи и унутарњи зид. А прича је то и о мајстору: “Јанпут дошо човек који је бијо познат ко камени мајстор. И звали га Камени. Најљепше куће с подрумима зидане тесаним каменом у време његовог мајсторлука он је измајсторисо“.

Приповедачев таст Обрад прегањао се, идеолошки, с комунистом Милетом Кучком („Не липши, магарче, до зелене траве“), и подсетио га да су комунисти управо они који, кад једу, не штеде, него највише воле „срце од лубенице и кору од млијека“. Друштво које воде такви мора пропасти, закључује Лисо.

Договор је некад био јачи од сваког уговора: тако су се договорили мајстор Љубинко Давидовић и Милорад Стевановић („Оћу бетон“ ): “Руковаше се. То ти је као да су оверили уговор у суду. Још чвршће. Кад поштени људи нешто договоре, то ти је све и свја. Закон“.

У причи „Жалос за срамоту“ бивши ученик се свети учитељу (приповедачу приче) зато што га је једном избио због неучења. Док је учитељу правио викендицу назове га, пред пролазницима, „простак“ (физички радник), јер је учитељ њега, у време оно, обрукао пред девојчицама.

Жарко је свом сину упутио оштре прекоре кад је решио да се жени Обрадовом ћерком, а њој каже да је боље што се удала за приповедача него да је скочила у Мораву; испада, на крају, да је и Морава боља – бар би испливала. Тако прича Лисо, у запису „Гори нема, бољег наћи не мош“.

У поглављу „Под комунизмом“ даје се поглед на доба у коме су Тито и партија држали поробљеним многе умове. Прича „У име народа“ говори о Мијодрагу, коме суд хоће да суди јер је, без дозволе шумара, одсекао храст чућњак у свом забрану. Мученички живот сељака је такав да, како год окренеш, сеоска ђумара живи лакше од њега, каже Мијодраг, и наставља да носи свој крст.

У причи „Ни ексер ти не ваља“ Милинко Пјевац, човек са пуном кућом деце, има, поред осталих, синове Добросава и Момира који не дочекују радо Божић, јер су ишли на кружоке, па од куће, пред крај рата, отишли са дивизијом Пека Дапчевића. Пјевац, наравно, не подноси „данашњицу“, али ипак, да се не свађа са синовима који су „скренули у лево“, обећава да им више неће псовати Тита. И то траје, све док, при раду, не упропасти три ексера, јер су крти (а купљени у државној продавници). Онда поново сочно опсује Броза, коме, у држави коју је направио, ни обични ексери не ваљају.

„Име оца“ је, на први поглед шаљива, али суштински потресна прича, како су се и рођена брата, због лажног ауторитета комунистичке власти, сукобљавала око најосновнијег, као што је заједничко порекло. Сељак је спреман да плати казну, и то подебелу, само да свом брату, судији за прекршаје, не каже име оца у записник на суду. А брат је полудео чак и од своје ситне и ситничарске власти, па тражи да се сељак, који је остао на њиви и веран суштини, потчини. Брат сељак и брат судија: обојица на тасу ваге за тачно мерење, која се, у Брозово, доба, пречесто скривала од лица народа.

У поглављу „Лековити смех“ пред нама је хумор драгачевског села. Како се живело, види се из приче „Кад нагна орла зла година“, чији је главни јунак Ратомир, који је остао сироче без мајке, и који је добио посао у београдском водоводу, али нема доњи веш. Да га будуће колеге не би исмевале, он краде комишијске гаће са жице са сушење – такозване „ленке“, претходно умиривши сланином њиховог опасног пса. Хамлетовска борба са савешћу око крађе гаћа разрешава се каснијим повратком „покраденој кући“, са мноштвом дарова и молбом за опроштај због поступка учињеног у крајњој невољи. Комшије лако праштају и све разумеју – само кад нису биле враџбине.

У причи „Погазијо адет“ срећу се два стара друга, Живко и Крстомир, од којих је овај први престао да пије ракију, па га Крстомир натера да пије млеко: мора да се пије, шта било. Ипак, прича има и свој „озбиљни остатак“: Крстомир се, за разлику од Живка, није оженио, па је крај живота дочекао као „пришљамчен“ уз неку удовицу. Тако се излаже како су нежењени и неудати наша тужна судбина.

„Мачак бомбаш“ је анегдота о Младомировом мачку који краде сланину комшије Станише. Решење је донето – о мачка вежу динамит, али он побегне кући свог газде, и, срећом, експлодира пре но што у кућу улети.

„Комишање“ почиње сведочењем о кукурузу који је родио без иједног „ћелетка“, па као да сам позива на мобу. Током комишања људи се највише шале, гледајући једно другом у очи. И свашта се ту чује – почев од приче о детету које се покрива репушином да га Бого не види кад једе сир петком, преко одмахивања на помен имена онога на кога се сељак намерачио („Неће ми доћи на обетину“), до тренутка кад се „повоза коло“ јер је „ред да се момци препоставе ђевојкама“. Тако се из човека изгони „страст“ (страх), а душевно богатство надилази оно сиромаштво које, у Драгачеву, носи кондуре од ауто – гума, тзв. „аутњаке“.

„Џигарица“ је шаљива прича о трудбенику на њиви, који се са оближњим кафеџијом кладио да ће појести цело јагње само да не би морао да плати, јер је у раду огладнео, а није понео новац са собом.  Наравно, поштено ће платити сутрадан, и поштено ће признати да не би ни појео цело јагње – била је то симулација зарад решења тренутног проблема празног стомака. Кафеџија је изгубио опкладу јер је поверовао да, поред јагњета, гладни ратар може појести и јагњећу џигерицу.

„Згоде и незгоде по Надомиру“ су низ записа о Надомиру са Каблара, електричару који је уводи струју широм Драгачева и среће се са згодним и незгодним наравима својих сусретника.

У „Ван Гогу у Драгачеву“ госпођа Ирина, потомак руске емиграције, дошла је да упозна баба Миланку, своју прију. Два света, два различита говора, два неспоразума која постају велики споразум са животом. Док је Ирина, светска дама, путовала светом, Миланка је, са својим мужем, ишла на њиву поред Мораве. Па ипак, и за једну и за другу има места под Божјим сунцем, а њихово споразумевање обавља се на нивоу основног човештва.

Потоње поглавље, „Животом кроз смрт“, има де прозне целине –  „Крстинин потоњи дан“, која је о умирању једне сељанке, ближње приповедачеве. Она је права наша сељанка – мученица, која се пред упокојење исповеда: “Знаш како ти је у сељачкој кући, мораш сто јада да знаш. И да помузеш, и д-узвариш и д-усириш, скидај плјесан, рибај чабрице и карлице. Па д-идеш у чобанију, ђе мимогред предеш ил плетеш. Па да задајаш јагњад и телад, да намириш пиљеж, да свињама скуваш меће. Да помогнеш кад се дае дистол овцама, ил кад се свињама ударају брњушке. Па потрчи у шталу. Д-очистиш, да положиш, простреш. Да нацјепаш дрва, да наложиш ватру. Да зготовиш јело за чељад и раднике кад иг има. Д-умјесиш, д-испечеш, зачиниш, запржиш. Да ти не причам о пољскијем радовима. Не знаш ку-ш прије. Па земајле, чупај и кисели конопље, па трли, па преди и препредај, па ткај, па бјели платно. Те шишај овце, препирај вуну, носи у дрндару… Сто јада. Па балучи ћилиме, вези, штрикај, нецај. Не знаш да л прије д-уватиш за оклагију, за варјачу, за бућкалицу, за тучак и ступу. Ил вамо за мотовило, вретено ил дружлицу, преслицу, гребене. Ил да ćеднеш за разбој. Не знаш да л ти је потребнија куђеља ил повјесмо.“

Причајући о Крстини, Милоје Стевановић се не мири са смрћу – а то и јесте смисао православног хришћанства. Владимир Варава вели: “Човекова особеност је у томе што не прихвата смрт, пре свега морално. Никаквог закона, никакве неизбежности, никаквог помирења са природном бесмислицом нема и не може бити. Управо је човек позван да види и распозна највећу неправду смртоносног кружења, да сагледа сав његов ужас и апсурд. Човекова антрополошка особина је морално протестовање, а не обично констатовање чињенице смрти. Ако су смрт и дивљаштво закон, онда човек нема шта да тражи у свету. Он остаје без свог етичког задатка, који оправдава његов живот. Човек препознаје смрт као безакоње, и управо зато јесте човек.“

Приповедач се зато са безакоњем смрти није помирио. И његове приче су доказ за то. Његови људи живе – молитвено у Богу, уметнички у причама. Тако мајка Јула живи у цвећу којим ју је син – приповедач у причи „Зидњак“ окитио: “Тако сам ти и ја запатила цвјећа до миле воље. Нема шта нема. Све се живо чудило. И пркоса и разниг перена, божура и перуника, драгољупчића и лепог јова, далија и анђелскиг трубица, невена и карамфила, ноћурка и фрајли, зумбула и лала, ајдучке траве и мајчине душице, хрезентема и кортензија, кадифица и каменика, љиљана и ириса, нарциса и љубичица, па рузмарина и удовичица, виола и жедњака, звездана и звончића, ђурђевка… Потље вамо ева и адам, мушкатле свијуг боја, и оне ледене, минђушице, бомбонице и оркидеје, бегоније и розетле… не знам шта све нисам запатила. Имала би да ти бројим ваздан. Пуна авлија, прозори, тараса. А у великим судовима кактуси, лијандери, лимунови и коешта. Нећу криво да кам, вољо и Жарко цвјеће. Има људи што ипсују жене на пасја уста што дангубе око цвјећа. Он јок. Заградио авлију у летву да не мож д-увиђе ни јагње, ни прасе, ни кокоши. Да ми не науде цвјећу. Догно ми пуне канате облутака из рјеке и помого да иг поређамо според башчице кроз целу авлију. Од капије до бунара.“

И Јула је душом отишла Богу, али је у цветној причи остала и опстала.

„Поглед ш Черговишта“, поред антропогеографије сеоског дворишта, слика са прела, комишања, печења ракије, одјекује здравим народним смехом и зари се старачком благошћу и мудростима, да би се, на крају, све преселило у Черговиште, „шарено село“, како су наши стари звали гробље. Из тог села којекуда – ко у Небески Јерусалим, ко у вечну таму. По милости Божјој и својој слободној вољи.

О ПРИПОВЕДАЧЕВОМ КОНЗЕРВАТИВИЗМУ

Наравно да Драгачево има славну прошлост, али је далеко од идеалног. Довољно је сетити се хајдучије која је крајем 19. и почетком 20. века доводила до крвавих последица. Многи, споља угледни, драгачевски домаћини били су хајдучки јатаци, о чему наша историчарка Оливера Милосављевић каже: “Највећу материјалну корист од хајдучије имали су управо јатаци, који су због својих односа са хајдуцима стицали и веома исплативо страхопоштовање околине. Своје штићенике су обавештавали ко су најбогатији људи у селу и наводили их на убиства личних и политичких противника, па се савременицима чинило да су јатаци праве газде и разбојници, а да су хајдуци само њихови извршиоци.“ Није све било идеално. Зна то и Стевановић, али стреми идеалу. Он је у свом причању конзервативан, то јест – чуваран. Такво му је опредељење. Зато он брани село као његов јунак Лисо.[11]

У свом огледу о Јовану Скерлићу, „Последњи бард националног романтизма“, у књизи „Стваралац и политика“, Предраг Протић нас подсећа: “Вуков рат за српски језик и правопис представљао је известан језички преврат, али је он, у исто време, био и поклик за повратак аутентичном Српству, које је српска грађанска класа, по осећању националних романтичара, заборавила. Други велики реформатор, коме је Скерлић поклонио највише својих симпатија, био је у основи један конзервативац. У игри коју историја често уме да игра,   један од највећих конзервативаца деветнаестог века постао је творац социјализма у Србији. Читаво књижевно дело Светозара Марковића прожето је једним „жалом за старим“ временима. Постојао је један миран, спокојан свет, окупљен и везан за задругу, а онда је дошао сурови капитализам, тај свет разорио и железницом још га и даље разара. Треба зауставити ту локомотиву која ће уништити тај свет, и тај конзервирани свет пренети једнога дана у социјализам. Ако се овако интерпретира идеологија Светозара Марковића, онда између њега и Лазе Лазаревића нема неких великих разлика. И код Јакова Игњатовића, коме је Скерлић вратио један део књижевног угледа, постоји нека врста изгубљеног раја.  Постојали су стари и нови мајстори, један спокојни свет у којем су живели господар Софра Кирић и преци Васе Решпекта, а онда се нешто десило, банула је катастрофа и стари добри свет отишао је у неповрат. Сеоски зеленаши код Милована Глишића срушили су онај свет у коме су мирно живеле удовица Миона и тетка Деса. Па и модерна српска књижевност у том истом смислу је конзервативна. И код Кочића и код Ћипика, постоји један изгубљени рај. Сви маштају о изгубљеном рају, нико не говори о обећаној земљи“. И Стевановић је у потрази за изгубљеним рајем нашег сеоског живота.

НАСТАВЉАЧ РЕАЛИСТА

Српска реалистичка књижевност 19. века настајала је у тренутку када је српска патријархална задруга већ почела да изумире, опкољена са свих страна капиталистичким системом који је долазио са Запада, и наши писци су настојали да прикажу какве ће све последице настати због тога. У доба када је, како видесмо, баш Светозар Марковић покушао да сачува патријархалну задругу као наш аутентични „социјализам“, Милован Глишић пише „Главу шећера“ и сличне приче, чији је циљ да одбране традиционални морал и спрече тријумф новца над људском душом. У сличном правцу се креће и Лаза Лазаревић, који причама „Школска икона“ и „На бунару“ иде Глишићевим путем, а у „Први пут с оцем на јутрење“ показује да је српски хришћански морал могућ и у граду, само ако је онај ко је изневерио себе и претке истински спреман да се покаје. Јанко Веселиновић је опевао традиционалну Мачву, устанички борбену али и питому у свом стајању на стражи душе, а Стеван Сремац је, поезијом наших „пречанских“ крајева, али и српског Југа, заувек запечатио напор да се традиционалне координате сачувају као путоказнице за будућност.

Пишући о Сремцу, Владимир Вујић открива и тајну свих писаца који се окрећу пошлости: “То је онај Сремац што сам вели: „Савремени живот изобилује ружним примерима, а прошлост… пружа дивне слике… дирљиве и лепе, пуне светлости и трагизма… у њима налазим оно што садашњица нема.“ И још (у Владимиру Дукљанину): „…Јер су старе пјесме слатке као мед и миле као славујево пјевање… а душа наша жељна је пјесме као жедна њива кише, као цвјетна пољана росе јутарње, као мразно дрво топлих зрака сунчаних.“ Када се тако настањивао у зрачну прошлост, Сремац се осећао код куће, било му је добро, осећао је Бога и судбину у народним догађајима, био је у етици народној и православној, духовно удомљен у ономе што је права суштина његовог бића. Ту је он, бегунац из „худе садашњости“, био лично срећан. Ту је он био – он. – Друго бежање из стварности, друго ограђивање од људи, испољава се у ономе што се широким именом назива хумором. Повучен и стидљив дух, коме не годи сирова стварност са лицем бола, страсти и мржње, у људском и животном сплету види и одабира смешну страну, неофанзивну, ону која са једне стране даје смех, а са друге сету. Над људским животом наднесен, хуморист се смеје и тужан је. Сваки прави хумор је трагикомичан. То није она сатира која је увек диктована страшћу и тенденцијом, у ствари злобом: хумор је дар Божји осетљивим душама. И у смеху хумористе увек има призвук туге.“

Тако је и код Милоја Стевановића – светла је наша прошлост, а ово данас је издаја оног најбољег. Тужан због расцепа између идеала и стварности, Стевановић се, поред узвишеног, окреће „шали и комендијању“: “Сви се радују комишању. Таки ти је наш иксан. Воли да комендија. А на комишању ти је комендијање главни посо. Туј ти онај исприча догодовштињу, смјешну, која е стварно била. А било е и оније кои мено нафилују. Ал тако испричају да и сами мисле да е жива, живцијата истина. Јопет, има и онијег што тучу, нако, што би рекла нана Славка, ко ован у криву шљиву. Вамо, јопет, понеко слаже, да неког пецне, нако изокола, што вико неки. Неће баш да иментуе о ком се ради, ал вамо га ошајдари да не мож бити горе. Само што му слику није турио. Снаоди се како ко умије. Пођеко увико да комендија, па му приличи. Ко умије њему двије. А вамо понеко незграпно ргне, па му стоји коно пилету сиса. Боље би му кока пјевала да е шућо.“

Хумор није сатира. Он се не руга, он човечно мери нашу стварност. И зато га Стевановић радо и обилато користи, као што је том чинио Стеван Сремац, шаљиви меланхоличар српске књижевности, спреман да брани старо од новог, али само зато што ново престаје да бива човечно.

КЊИЖЕВНА МЕТОДА

Милоје Стевановић обилато користи животну грађу, али је пресаздава, у складу са идеалном сликом села какву ствара иконичност нашег завичајног сећања (иако је, како рекосмо, и тамо било свега – и хајдучије, и убиства, и враџбина, и блуда, и неподопштина од сваке врсте, мада, наравно, не као данас; јер, да је било као данас, одавно бисмо биолошки нестали). Он види као борбу у којој се човек не сме предавати, чак и кад му је најтеже – „сламу једи, чифте бацај“, каже наш народ. Саборна мудрост предака, сматра Стевановић, доступна нам је и можемо је узети као штит и мач, али и као ралицу и преслицу: да нас храни и од зла брани.

Стевановић је изабрао приповедање „сказног“ типа. По руском теоретичару Борису Ејхенбауму, реч је о стилизацији усменог говора у оквиру писаног текста, при чему се текст у таквом случају не само чита, него и слуша, па се приповедач преображава у казивача. Стевановић изврсно представља формулативност народног говора, који, остајући колективан, одјекује у сваком од говорника на нарочит начин. Довољно је погледати како се Мијодраг, у причи  „У име народа“, обраћа својој жени која га стишава да не говори против власти, јер може опет да „награише“:“ Шуде, море. Немој ми и ти стајати на муку и немој ми арчити живце. И нако ми е свега, еве, довле. Виш да сам на три ћошка. Немо ме макар ти уједати. Не мож човек на својој очевини д-има ни лјечка вајде ни да бидне нако сербез. Свој на свом. Направили таки закон по ком испада да сам ја неки копилан на њиној, а јок домаћин на мојој очевини. Треба ја да камчим од кое-какијег дандара и вуњара, пошушњара и џабаљебароша да они одобре мене д-оćечем ја мој лужњак, мојом ćекиром, у мом имању. Они ће ваљда  ваљатније од мене да воде рачун о мојој шуми. Ал шта ћеш. Немош д-имаш неке асне од њиг. Јок. Но само јад и чемер. Тавориш, вако, дан и комад. Да може и душу би ти узело. Цели живот ринтачим за њиг. Оставили нам само огризине. Дође ми д-узмем тољагу…“

Све је ту – „арчење живаца“, „стајање на муку“, „уједање“, „дандаре и вуњаре“, „пошушњаре и џабаљебароши“, „дан и комад“, „душу би узело“: ето нашег Мијодрага, излази из народног говора драгачевског краја, и ми га видимо, јер га чујемо.

Стевановић изражава свој лични став, на свим нивоима књижевне структуре, од композиције до језика. То су питања Бога, душе, морала, истине, слободе, науке, живота и смрти. Има ли смисла тај мученички сеоски живот? Има ли смисла живот уопште? Руски философ Сергеј Трубецкој је јасан: “Онај ко је у човечијој личности видео „лик Божји“, тај не верује у њено уништење, не верује смрти, и сама физичка смрт га доводи до схватања да је човекова духовна личност бесмртна.“[12]

Стевановић је и граматичку и језику норму прилагодио својим порукама. Иако у основи романтичног погледа на наше село, Стевановић је и реалиста, који уме да одмерено и без грча приповеда о ономе што је видео и чега се сећа.

Веран традицији, Стевановић је и савремен – управо као човек свог доба, он у сећање читалаца призива оно трајно, оно што, како би рекао Настасијевић, „веје неком непропадљивошћу“.

 

МОЈИ РАЗЛОЗИ, ДРУГИ ПУТ

Пишући овај поговор, нисам одолео искушењу (пре)обимности. А један од разлога је крајње личан. Из Кулиноваца ми је покојна мајка, па сам код деде Радомира проводио детиње дане. Много сам, во времја оно, волео да слушам и гледам старије људе. С дедом и осталима из куће ишао сам да пластим, купим шљиве, берем кукуруз. И памтио сам последње светле тренутке нашег села, хранио се речима које сам слушао и призорима који су, као благодетни дажд, обливали детиње очи.            Данашња деца, авај, не знају често ни за значење речи „смок“, ни за „међу“, а камоли за „трап“. А ја се сећам кад је деда износио јабуке из трапа. И сећам се његовог винограда у Которцу, и кад је плавим каменом, из канте на леђима, кропио грожђе. Жао ми је данашње деце без села и без сеоске речи. И још више ми је жао села које је, заувек, нестало.  Много сам, понављам, волео да слушам и гледам старије људе. Њихове приче су биле занимљиве и важне, а њихове руке жуљевите, и очи помало сузне, и лица са нежним борама – били су напаћени, али постојани, одани себи и своме. Седео сам и поред лампека кад се ракија пекла. И хватао, у лету, реченице које су стари изговарали. Они предратни стари, мудри стари. (Ови послератни, које данас срећем, често су, авај, дементно одани Титу и титоизму, ваљда зато што им је у то доба цветала младост, уз песму: “Ала волим овај режим, плата иде, а ја лежим“.)

Књига приповедака Милоја Стевановића вратила ми је многе слике из детињства, а нарочито покренула моја сећања запретана у језику. И зато сам био преобиман. И не жалим, макар ме оптужили за старачку сентименталност, и да, како би рекао Стеван Раичковић Ногу, „плачем и на рекламе“.

Стевановић је, као и Радичевић, заступник отишавших са овог света, који, за неког од описаних, може попут Бранка В. рећи овако: „Свеједно је шта је стео, шта је смео, / шта је тужан, у свом срцу, брате мијо, заробијо, / шта је бијо, војаклијо, снијо, пијо, најволијо, / шта је стео, он је кријо, и тајијо и спалијо, / волео те, Наталијо“.

И са Раичковићем, из „Црног Владимира“: ”Ако ти жита погазе/Или растуре живице/То можда крче богазе
Неки са оне ивице.//Ако се станеш будити/Од росе усред атара/Немој се чудом чудити/То је зној бивших ратара.”

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Радован М. Маринковић у својој књизи „Драгачевски занати и занимања“ подсећа нас на поштовање хлеба у драгачевском крају. Тако је Борика Главоњић из Горачића причала: “Пшеницу су наши стари поштовали. Говорили су: “Када нестане пшенице и оваца, доћи ће последње вријеме. Нико их није питао шта то значи, али смо се сви плашили те опомене“. Највиша женска заклетва била је у децу и пшеницу.

Кад роди пшеница, деца се могу прехранити –  и то је будућност.

Нема шта ту да се пита – сви, као и Борика Главоњић, знамо шта то значи.

Милоје Стевановић је писао о прошлости, али је његова књига оставштина за будућност. Пшеницу завичајних речи он је пресаздао у хлеб живог и животворног језика, којим се чува оно што треба предати, и чиме се, етички и метафизички, могу хранити и будућа поколења.

Стевановић се овом књигом враћао праневиности детињства јер смо, како рече Егзипери, писац „Малог принца“, сви ми пореклом из детињства. Завичајни писац Душко Јевтовић нас подсећа: “Незнање је облик невиности, извор радости и стваралаштва, јер је израз непоколебљиве доброте која је пуна поверења према свету у коме је игра садржина времена а неисквареност – извор заједништва и другарства. Околна брда и шумарци учествовали су у разиграности као плећати пријатељи на које се ослањамо, по којима се веремо и провлачимо, прескачемо и скривамо, са којих видимо звоник цркве окружен кућама између којих се улице спуштају, као потоци, ка реци. Са безбедне даљине град нам је изгледао као створен за нас, пун кутака и дворишта, дрвећа и шупа, људи и птица који су пролазили и пролетали, одрастајући заједно с нама.

У детињству ништа не стари. Оно што је старо постоји одвајкада, од првих дана који су остали у сећању, дочекало нас је и пожелело нам добродошлицу, попут неба и дрвећа, а људи и куће се постепено смањују, јер их растом достижемо. Пролазност не постоји јер је садашњост бескрајни дан који повремено прекида сан.“

У неостаривости детињства, која нам даје снаге да издржимо свакидашњицу у коју се каткад тоне као у живо блато, кључ је нашег човештва. Милоје Стевановић је тим кључем откључао своју браву, али је и нас позвао да крочимо у саборност и сабраћеност завичаја.

[1] Може се о уништењу села, као светском процесу, мислити веома начелно, као што то чини Ненад Ћурковић у огледу о урбанизацији и масовном друштву: “До недавно, били смо сељаци. Наша култура била је сељачка. Становништво у градовима малобројно. Урбана средина се споро разавијала. Са индустриjском револуцијом дошло је до велике промене. Сељаци су се, из економских разлога, масовно селили у градове. Ова миграција је у потпуности променила изглед градова. Изменила је функцију и динамику урбаног начина живота. На почетку XX века, ово је још увек био свет сељака. Али прошли век је био и век настанака масовног друштва. Огроман број људи се селио из села у градове и променио изглед света, изменио његову структуру. Село и град више нису били исти.  Човечанство је у XX век ушло као сељачко, а напустило га као урбано. Тај процес се најпре одвијао у “развијеним земљама”, а затим су и оне преостале – после Другог светског рата – укључене у тај процес, као „земље у развоју”, а данас  као “земље у транзицији” Сада више од половине становника света живи у градовима и од градске привреде. Половином XX века било их је нешто више од трећине, а очекује се да ће половином XXI века, у градовима, живети две трећине светског становништва.  Главна карактеристика развијеног друштва и савременог светског тржишта је, пре свега, ликвидација сељаштва као класе и сеоског начина живота.  У “развијеном друштву” нема више од три до пет процената сељака који живе од пољопривреде. Пољопривредна производња, у “развијеним земљама”, је толико машинизована, па су сељаци – као масовна производна снага – постали непотребни.  Они су класа у распаду. Један број индивидидуализованих појединца још увек живи на селу, али више не у некадашњим сеоским заједницама, и ни о чему не одлучују. Данас се све одлуке доносе у градовима, а технократи су закључили да је пољопривреда продуктивнија што је у њој мање сељака. Земље с највећом продуктивношћу у пољопривреди су земље са најнижим процентом сељаштва. Сељаци су, у “развијеном свету” – анахронизам. У Сједињеним Државама, на универзитетима ради више људи него у пољопривреди. XX век је период постепене ликвидације сељаштва као класе, али и традиционалне “радничке класе”, коју су у највећој мери образовали људи са села. У класичном значењу, “радничка класа” више не постоји. Сада се може говорити само о најамним радницима, који раде за надницу и преживљавају од плате до плате. Маркс је тврдио  да ће капитализам једног дана нестати, тако што ће га ликвидирати “радничка класа”. У Комунистичком манифесту је написао: “Буржоазија ствара, пре свега, сопствене гробаре – раднике”. Међутим, у стварности, капитализам је постепено ликвидирао радничку класу. А пре тога класу сељака. Најпре је ликвидирано сељаштво. Оно је у “развијеним земљама” готово нестало. Што је земља “савременија”, све мање људи ради у пољопривреди, тако да је и сељака све мање. Сеоско становиштво се, силом прилика, грађанизовало. Од сељака су постали индустријски радници. Оно мало што их је остало на селу, на најгори начин “грађанизују” електронски медији. Телевизија и интеренет урбанизују њихову свест. Преостале сеоске заједнице постају део глобалног масовног друштва. Сељаци, које су околности натерале да постану радници, били су неутемељени у градској култури. Лебдели су у лимбу урбаног начина живота. Да би се укоренили, прихватали су утопистичке идеје и били подложни манипулацијама политичких демагога. Били су основни “ресурс” свих тоталитарних система, а пре свега либерално-демократског (назив је ту само да завара), “хранљива подлога” деструктивном популизму.“

 

[2] У причи „Прво путовање у бјели свјет“, у којој описује свој одлазак на школoвање у Ужице, приповедач описује свог оца као домаћина и извор снаге, који је, у очима детета, јачи од свега сем од Бога: “Јачи и од златуље што јој је бастало да роговима узмане на иксана. Јачи од Милићевића бика што буче по путу и копајући  предњом ногом баца земљу на плећке. Јачи и од Ћурановијех пастува, кад се оно једне прилике подрјешише и у невиђеном галопу, чифтајући се, стуштише низ Бубан според наше авлије. Јачи и од Манојловог овна што натрк јури д-убије. Јачи од Даринкиног гусана што шиштећи штипа за бутку. Јачи од Гишиног Гарија кад искези зубе и режећи кидише кроз прошће. Јачи и од поскока што засикта из удута под Ридовима… И кад загрми и удари гром у Гају, ако је тајо ту, нема опасности. И кад почне да бабњи град крупан ко мисиреће јајце, кад кроз прозор гламо како разбија ћерамиду на качари – ако је тајо ту: није то ништа: Господ дао, Господ узо! Јопет ћемо све то чеклеисати и уђерезити, уз Божју помоћ. Јел, не мож да ти бидне све потаман. Мора мено и д-ујми. Знаш како ти дође: колко узбрдица нолко и низбрдица. И кад ти је све потаман, ваља д-убациш камичак у кондуру, да те жуљи. Да се не осилиш.“

 

[3] У књизи „Српска прича“ познатог шумадијског равногорског команданта Александра Милошевића, коју је приредио историчар Немања Девић, налази се једно његово писмо из емиграције у коју је, чудом Божјим, успео да избегне пред Титовим џелатима. Милошевић се сећа жетве у родном крају и тугује за добом и народом који је нестао. Ево потресних речи његових које су, у исти мах, и химна раду селских трудбеника: „Баш некако у време жетве и вршаја, али код вас тамо, не овде, седео сам једне вечери позади куће у нашој малој авлији. Било је дивно и тихо вече. Месечина пуна и јасна, а небо звездано. Ваздух без влаге, што је овде реткост, па звезде лебде некако близу и сијају као драго камење. У то се у даљини чуо лет неког путничког авиона. Звук је био равномеран, тих. Баш исти онакав, као када дреш ’пева’ храњен вештом руком и дивним чистим, златоликим класјем… У тренутку, био сам ту са вама. Можда сте и врли баш тада? Жетву и вршај сам много волео. Како онда када сам као мали гледао да узберем оно неколико ретких плодова на оној високој белошљиви усред воћњака (ти се ње, Драгославе, свакако сећаш), као и прве, махом црвљиве црвењаче, па да их, не појевши ниједну, однесем знојним жетеоцима и уживам у радости што сам им донео шљиве, тако и онда када сам и ја жњео, па се једва исправљао од болова у леђима. Или при самом вршају: било да сам се топио од милине радећи као дечак на слами, било да сам једва успевао да бацим снопље на дреш, или се упињао да џакове пуне пшенице, са рескиром да ме збаце преко оног високог прага качаре, изручим у амбар. Увек сам осећао радост. Нарочиту радост и нигде такву. Али ја сам запажао да су и други осећали ту радост. И покојна Мајка, коју су њена мирноћа и покорност просто били осудили да, и код нас и код других, увек ради на плеви. На оној ситној и прашњавој плеви, од које се ни зенице на очима нису виделе. Али је и она била весела, па би се и песма отимала кроз повезачу која је штитила уста од силне прашине. А сирота Мајка је волела да пева, нарочито при жетви. Па и покојни Оцика, при свој његовој неодољивости да све наједном зграби и сврши, осећао је нарочиту радост. Само је то чувао за себе, крио просто и ретко када показивао. А ти се, Драгославе, свакако мораш сећати како ти је било мило да идеш по машину и дреш. Било је то просто као нека свечаност. Сви радосни, па и стока у неком нарочитом расположењу, а машина искићена и цвећем… Од куда та таква силна радост при једном ипак тешком послу? Због успеха, а сваки успех изазива осећање задовољства, а ово радост. А жетва и вршај су успех. Хлеб у кућу. Свој хлеб! После силног рада да се пооре, посеје и одгаји; и страха да невреме не убије, жетва и вршај су и силно душевно смирење, благотворно спокојство. Сећам се, као сада да је, како сутрадан по вршају, док се са гувна уздиже онај пријатан мирис сламе помешан са оним од машинског мазива, влада нека нарочита, свечана тишина, па изгледа као да се све у задовољству одмара… Само је Лека Рашић увек изгледао исти. Шајкаче нахерене, пун прашине и плеве, срозаних чакшира до на кукове (…), лица подбула од неспавања, замора и многе искапљене чаше. И, док му је са доње усне увек висила прилепљена цигарета, цео израз његова лица био је доброћудно пријатељски, а у сенама очију лола. И био је то! Је ли жив? Ако је, поздравите ми га много и реците му да ми је сећање на њега пријатно као ретко шта. (…) Јесу ли и данас жетва и вршај исти овоме из прошлог доба? Или је време донело олакшицу у раду, а однело радост? А човек се ни у чему тако не осећа задовољним, као у тешком послу који значи нарочити успех. Можда сте врли комбајном. Велика олакшица и брзина такође, но све је некако осамљено, тихо, невесело… Комбајни су властодршцима ко зна како велика хвала, само неоснована. Без њих било би их и пре. Вршача је потисла коња и ветрењачу, коса срп, а жетварица косу. Комбајн све. (…) А властодршци и радост, јер човек више не ради за себе… Чују ли се сада песме код чобана и које се песме певају? Нека их нам Цица и Славко испишу. Сећање на црквену славу, Вел. Госпојину, свакако вам је исувише свеже. Слави ли је црква и је ли било весеља и ове године…“ Тако се сећао Милошевић, који се, у Другом светском рату, борио за село, али се није изборио: дошли комунисти, па порушили. Сметало пролетаризацији, то јест претварању Срба у урбано робље. Ова химна заједичком сеоском раду доказ је да смо били други и другачији.

[4] Бранко Ћопић о томе пише у својој причи „Раде с Брдара“: “Поче најменик залазити и у дједов собичак, иако је то био кутак гдје је малоко имао посла и гдје се без велике потребе није завиривало. Старац је од неко доба све чешће побољевао и свог имењака дочекивао је с блиједим смијешком, као да му неко од рода долази у походе.“

[5] „Док је тета ломкала потпалу и распретала затуљену ватру, рођаке ме послужише, нако, све редно. Споља се чу како крекну пијевац. А онда течо добро разблажену себицу запржи коцком шећера која се топила на усијаном  кукачу и  претварала у крупне, густе,  смеђе капи које варбају кључајућу ракију у боју дуката, док се над шпоретом ширијо облачић миришљавог дима. Течо насу мене и њему у чаше с репељком злаћану течнос, а у моју додаде кашику меда. Пружи ми чашу, говорећи:

– Јој, Мике! Волим што си ми дошо, на-шта, и

! ( Прво путовање у бијели свјет)

[6] Оне јесени, кад се женијо Милорад Сретенов, стиже берба. Родило грожђе, на-љепоту. Слађе од меда. Доватила  га  мено  и  слана, па се згодно лјепи за-прсте. Реко би си уватио за смолу.

( Од оца е остануло сину )

[7] “Најгоре смо се смијале Стојанци Миломировој кад је испричала за Олгу Обрадову и репушину. Каже, није дао њен отац, кад су били ђеца, да мрсе срједом и петком. И у време поста. Нипошто. Још им реко, све то види Бого озго. А она једне прилике, кад је пошла да пушти овце, улети у мекар и из чабра извади кришку сира. Кријући. Бијо петак. Кад је поодмакла от-куће, она појми да изеде ону кришку. Ал не смије. Јопет је принесе устима, јок. Не смије. И мајка е, вели, говорила да ће за неваљалук да кара Бого. И тако, вамо гладна. А вамо, јопет па, не смије да зубне. Док се, каже, не доćети. Откине репушину. Знаш колики је лис од репушине. Ко амрел. Она ти тури више главе ону репушину. Да е не види Бого. Те тако појде ону кришку сира.“ ( Комишање)

[8] Један од највећих био је славни Будимир Давидовић. Носилац Албанске споменице и многобројних високих одликовања (две Карађорђеве звезде са мачевима, орден Француске легије части, златне Обилићеве за храброст, носилац двоструког Витеза слободе), рођен је 1890. године у Горачићима, а преминуо је 1980. године у Чачку. Он је прошао сва страдања српске војске од 1912. до 1918. године, био седамдесет пута рањаван и у пробоју Солунског фронта остао је без десне руке. Регент Александар Карађорђевић је био задивљен храброшћу Будимира Давидовића, тако да му је лично уручио своју Карађорђеву звезду, а француски генерал Гијома је са својих груди скинуо орден Француске легије части и уручио Будимиру речима: „Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово одликовање. Хиљадили се такви јунаци”. Ево једног одломка из његових записа који показују херојство овог човека: “Десети пешадијски пук, управо моја друга чета, у којој сам ја био редов, била је 12. 10. 1914. у Завлаци близу Колубаре. Била је ноћ када сам са два војника кренуо у извидницу. Био сам, као већ искусан ратник, у 24. години, вођа извиђачке патроле. Шуњамо се ми тако, кад на двадесетак карака испред нас, приметих седам аустроугарских војника. Они лешкаре, митраљез испред њих, а пушке стоје прислоњене уз пласт. Заобиђемо их, па са леђа, прво нечујно извадисмо затвараче из митраљеза и пушака, а затим их и заробисмо. Тресли су се од страха. Моји другови ми предлажу да их вежем, али ја нисам хтео везане да их водим командиру, осим тога ко би нам носио оружје. Стигосмо међу наше и ја рапортирам командиру: ’Имамо седам живих језика, један митраљез и пушке’. Мој командир ме грли и љуби а затим зове команду батаљона. Вест о томе је стигла и до Степе Степановића. Оне заробљене војнике одведоше некуд, а мени пред четом на груди окачише Карађорђеву звезду… …У Балканским ратовима зарадио сам једно одликовање и 16 рана, а те 1914. изрешеташе ме на Колубари (31 рана). Спасише ме некако лекари. Следеће године у одбрани Београда, на моје очи, у јединици мајора Гавриловића, погибе ми брат Владимир. Био је потпоручник. Од тада сам се јављао добровољно на све опасне задатке. Горео сам од жеље за осветом мог брата и нашег народа… …А после, то се већ зна: Албанија, Крф, Видо, па опоравак и Солунски фронт. Десети пук формирао је јуришну чету. Нису ме заобишли, хвала им. У међувремену да бих стекао рутину, ноћу упаднем у бугарски ров и донесем једног војника. Описао је сваки педаљ положаја код Соколца. Био је кукавица, а такве нисам волео. Наш пук је био на западном делу фронта: Ветерник– Кравица–Јеж. Нас 14 војника 18. априла 1918. године одабраше да бомбама уништимо 7 бугарских земуница. Кренусмо нечујно, после поноћи. До мене је Милун Петровић, Драгачевац, срце му је велико као планина, добричина, али је Бугаре мрзео изнад свега. Бауљамо ми, провукосмо се некако испод бодљикаве жице, али Милун застаде. Руком ми даје знак да ту стамен. Удаљи се он десетак метара и врати се са крвавим бајонетом. Елиминисао је стражара. Настависмо даље и дођосмо до земуница. Кроз отвор убацисмо бомбе. Земља се претвори у пакао, све се тресло. Бугари добијају појачања, морамо на нож. Ускочисмо у ров и направисмо покољ, али мене избодоше на 17 места. Моји другови већ се повлаче а ја се заплетох у бодљикаву жицу. Шикља крв али хоћу да живим, не дам се. Бугарски војник креће на мене бајонетом ја тргох пиштољ и оборих га. Други баци бомбу поред моје главе. Зграбим је хитро, али она ми експлодира и однесе ми десну руку. Бугари ме хоће живог, трче према мени тројица и то ме освести. Тргнем левом руком последњу бомбу, зубима извадим детонатор и бацим је пред Бугаре, више их нисам видео. Наши ме тада некако извукоше и нађох се у болници. Ту су ми, седам дана касније на израњаване груди, окачили ордење, регент Карађорђевић и генерал Гијома”…Такви су били синови Драгачева у борбама за слободу.

 

[9] У  књизи „Дани и године“, о том поносу слободних сељака који знају своје, писао је, поводом одбране Србије 1914, српски ратник и дипломата Радоје Јанковић: „Зар наша мирисна поља и наши кићени брегови да постану тевтонски?/…/ Зар да се сневеселе прела и обетине, да умукну гајде и двојнице и да се у колу никад више ватрено не поскочи? Да нам се снужде уштап и младина, да планинска врела буду без састанка, и да се уместо народне песме зацари притајени ропот?…Зар наши крепки људи да постану излишни у свету и животу? Никад!…Жетелац да се јада у своје руковети; љубав да се изопачи у разблуду, и да погну главе наше богомоље. Нас да гурну странпутицом, да нам уоброче школовање, да живот пуштају да капи тамо где би могао реком тећи?…Несрећници, нису и појмили на шта су подигли руку!…У гробље из сахрањених држава хтели су да унесу младу и свежу Србију; орлу да даду неба кроз решетку!…Народу, који је ускрсао о својој жилавости, о својем круху и својим храпавим песницама!… Идемо кроз Шумадију, кроз освештано огњиште народних слобода. Не водите странца на другу страну. Проведите га зеленом Шумадијом недељом око литургије. Дајте му млека са павлаком, и нека разговара са нашим сељанима. Ништа му не показујте. Лепоте говоре саме. Мирише земља, као мајчино недро. Отавом биркају задовољна стада. Пољима опојно дише нана, и жути се волујско око, а по баштама упорно гледа у сунце верни сунцокрет. Младеж вас стидљиво погледа, а девојке обарају очи. Старци вас смирено поздрављају и прилазе да чују вести са бојишта, а на вратницама оних задругарских шумадијских домова стоји старица чиста као нафора. /…/ Исто као и наши стари, са раздељком у коси и зулуфима спреда, шири се госпоствена Шумадија, умивена и очешљана. Најлепша и најслободнија земља! Груда, где се зародила снага и слобода!…/…/Видокруг се непрестано мења. Шири се преко благих увала; онда настају косе, брегови, најзад осамљени ћубасти грмови; а у сивој даљини шумовита планина, мистично позађе где живи расни мит, или се сањиво проткива бајка…А насред Шумадије, као крин на уснама, као круна на челу, стоји величанствена црква на Опленцу/…/ Као света страћара бди краљева задужбина над народом који ратује за слободу и за словенство. Бди, теши га и куражи са оне светле висине, по којим је уждио слободу Карађорђе…Још мало па ћемо прећи Колубару. /…/ Настаје делокруг војске и захват далеког топовског звука/…/Аустрија је једном засвагда хтела да уништи независност Србије. Једина земља која се томе одупирала братски и заштитнички била је Русија, иста она Русија којој је владика Стратимировић писао, поводом првог српског устанка у Шумадији: „Да нема народа у поднебљу који би толико волео и ако био расположен према Русији и њеним владарима као Срби!”Са том словенском, радосном надом на души растајемо се са Шумадијом и приближујемо се Ваљеву.” Слободни сељаци, које је Никола Пашић укључио у политички живот и учинио их свеснима државе Србије, постали су браниоци својих и свога. Они су извојевали победе у ратовима 1912-1918.

 

[10]Покојни отац Сава из манастира Вазнесење под Овчаром јасно је рекао шта нам се и зашто десило: “Навикло се сад да се живи без обавезе. Да се ради како му драго. А некад је то све пажљиво рађено. Кад су косачи косили ливаде, косили су тако да не остане ништа иза њих. Кад су жели пшеницу рукама, жели су да ништа не остане, да се не врља, но да се чува. Да се чува хлеб. Радан је био народ некада. Ни једна шљива није остала непокупљена. А сад народ неће да ради. Изгледа му да може да живи а да не ради.   Е, то се тако мислило. А шта ћемо сад? Фирме не раде, фабрике не раде, шта ћемо сад? Где ћеш сад? Многи хоће да живе, а да не запну. Нема леба без будака, без мотике. То је паметан народ казао. Сад је дошло то време да немаш где да радиш. У село да се враћаш не можеш сам. Неће нико да иде са тобом. Ни деца која су навикла на улицу, на град, и која су раслабљена, не могу она сада да чисте шталу и сличне послове да раде. И тако ми не можемо да изађемо из тешке ситуације. А чека нас још тежа ситуација.        Човек може да опстане само ако се Богу моли. И ако добро трпи. И ако добро штеди, ако чува све. Пре је народ веома водио рачуна о одећи и чувао. Зато што то није било лако имати. Прало се и израђивало уз велики напор. Сваки део одеће је био ручни рад. И постељина и покућство. По целу ноћ женска чељад су везла, прела, ткала, крпила уз светлост зидних лампи. Везле су, шиле и надметале и у лепоти и у вештини. Лепо су кувале, све су лепо радиле. Мајка је морала добро да научи кћер женским пословима да не би будућа свекрва рекла: “Потиче из лоше куће у којој ништа не научи.“ Свака је знала да музе, сири, вари, да чисти шталу. Било је велико богатство, имало је и резерве. А данас? Где је данас резерва? Данас су плате мале. То потрошимо, па немамо могућност да штедимо. Људи више немају ни где да раде. Наш народ је много погрешио што је слушао безбожнике. Не знаш ни ко је ни шта је, а ти идеш за њим и сматраш га ваљаним човеком. Јеси ли шашав? Не поштујеш оца и мајку, а да поштујеш мене. Некада је свукуде владао ред, био је народ опрезан и ваљан. А сада је без вере и побожности. Али врати ти то сад. Ето докле се дошло недисциплином. Човек мора да има обавезу. Мораш да будеш прави радник, и да поштујеш хијерархију. Каже један: “Ја никад не устајем пре осам. “Е, спавај сад! Сад више не мораш да устајеш. Немаш где да радиш, нити да одеш у фабрику. Све се упропастило. Све је у хаосу и нереду. Безбожје и непослушност, су све то изазвали. Ето последица. Свет не поштује правила, ред.

Отуда и оволики хаос. Погледај само болести. Страшне болести које свет не виде још. Откуда то? Све се пореметило. А све је некад био диван поредак. Све чисто, корисно створено. Људи безбожни и без вере, све су испрљали. “Ко се испрља, мора да се чисти. А једино очишћење је покајање пред Богом за грехе и узимање на себе крста Христовог, којим дође радост целом свету. Ако буде века, биће и лека; ако нам Бог прими покајање, обновићемо се, и село и град. Али, како рече отац Сава, мора да се запне.

 

[11] Лисо поручује: “Оћеју да живе крај онијег канти за ђубре што ш њима тандрљају ђубретари, а нећеју у овој љепоти ђе се тице натпјевавају, трава умива росом, ђе мирише цвјеће, жуборе потоци, небо се плави ко лан кад уцвета, ђе се гране свијају под теретом воћки кое нема ко д-обере,  ђе челе зуе и прелјећу с цвјета на цвјет, ђе би се, да е среће коно што није, утрине бјељеле од стада, ђе би бикови букали, краве рикале, а коњи рзали, ђе би воденице чекетале, а ђермови шкрипутали, ђе би се чуле пракљаче како пљешту и трлице како лају… Ђе би било моби и комишања, прела и посела, сабора и светковања, просидби и женидби, удадби и бабина, испраћаја у-војску и кое-какијег љепота, коно што е бивало одвајкад. Од кад је гавран поцрњо. И од кад је крмача реп искривила.“

 

[12] Драгачевски тумач наших надгробника, Радојко Николић, сведочи веру наших старих: “Покојнику се жели да га Бог прими у рај, у рајско насеље. Записи се обично завршавају оваквим жељама: „Нека га Бог у рај насели, где je вечито весеље“; „Бог му дао у рају насеље“; „Бог да му душу опрости у рајском насељу“ итд. Уместо раја понекад се помиње Небеско царство. A жеље родбине су исте: „Насели га, Боже, у блаженство небеснаго царства гди ће вечна уживати блага!“ Један домаћин, у уверењу да су му у рају осигурана „вечна блага“, при самрти се обраћа потомцима: „Одок радосан на небеско царство“ (1886). По надгробним записима, овај свет je привремен и пролазан, a онај – ванвременски и вечан. Човек, умирући, само меша светове. Прелазак из једног у други свет најједноставније je речено изразом који се среће половином прошлог века, нарочито на Чикиризовим споменицима: „Временост ca вечностју променио.“ У новије време среће се иста мисао само мало друкчије речена: „Пресели се из временог у вечни живот.“ /…/ Како се замишљао рај и „онај живот“ у њему најбоље казују стихови којим умрла девојка теши своје родитеље: „О цару вселене, утехе им даруј и гласе oд мене: дa млађана душа моја има у рају покоја, дa се у њему с браћом и сестрама шеће, јер je у њему увек слатко премалеће. Да житељи његови немају горчина, дa je живот у њему вечита милина. Благо свакој души безгрешној и чистој, у рају с налази задовољство истој.“ (Ивањица) Помен раја je умиривао родбину умрлих и тугу утихивао. A уколико je туга била већа, рај je постајао лепши и сновидовнији. Отуда се рај готово увек јавља на споменицима младих: младенаца, девојака и младића. Родбина упокојених je у постојању раја, несвесно, видела средство за умањење бола и жалости. A рај je имао изванредну средствену вредност – био je лек за срца тугом поражена. Покојнике, нарочито млађе, у рају прима раније помрла родбина: дедови, бабе, очеви, мајке, браћа, сестре. Живот се, тако, наставља. Исто онакав како je и на земљи трајао. Ca својим најближим, најмилијим, у породичном кругу. Зато не треба умрле жалити и за њих бринути. Десетогодишња девојчица из Краварице поручује мајци: „He брини се, не плачи, моја мила мајка, у рају ме загрлила моја мила бака.“ /…/ Рај je представљен као шеталишге, перивој у који je душа умрлих отпутовала на вечити излет. У пољима раја покојници или шетају или снивају. Чести су записи који се завршавају ca: „Душа моја сад пo рају шеће“ и „Душа моја сад у рају снива.“ У рају се млади покојници придружују анђелима и сами постају анђели. Нарочито младенци, момци и девојке, постају другари анђела и сa њима песме певају. To се понекад казивало у поетским сликама. Двадесетдвогодишњи младић „остави овај земни свет и прну небесном плаветнилу у круг добрих серафима дa песмом својом весели сен родитеља својих.“ (Гуча) Седамнаестогодишња девојка, која je увенула „као мирисна мајска ружа“, јавља се ca вечитог боравишта пролазницима: „Винук се у небесне висине да тамо анђеоским животом цватим.“ /…/ У једним записима Бог се приказује као снага, моћ. Са бока споменика понекад се упише: „Бог je сила.“ Једино je Бог јакостан, неуништив, свемоћан. И он једини зна укупност и смисао светског збивања. Зато je на споменику у Новопазарском гробљу уписано: „Бог створитељ знаде све шта се светом збива.“ Други записи говоре да je Бог неопозива величина са судијским и спасилачким моћима коме се само треба молити за опроштај грехова и спас душе. Покојник поручује читаоцима: „He чуди се, читаоцу, гробу моме, нo се моли творцу небесноме за опроштај твои гриекова, јер знај дa ћеш мене доћи.“ Покојници моле: „Помјани, Господи, во царству твоем!“; „Боже, упокоји и помилуј раба твојега“; „Боже, насели ме у блаженство небеснаго твојего царства у наручиа своиг праотаца.“ Сестра моли за брата: „Боже, спаси душу мом брату Рисиму.“ Овакве молбе указују и на догму да je Бог бесконачно добар и да му се, стога, и вреди молити. У ствари, Бог je приказан као велики избавитељ од ништавила, као свемоћно „оно“ што штити душе од коначног посмртног угаснућа. Али, Бог je виновник смрги. Он узима животе пo свом нахођењу. Он узима а буне нема. Покојници скрушено, плашљиво, помирљиво, дошаптавају: „Овако рече господ бог“; „Бог je хтео, тако наредио“; „Ово je само његова воља“; „Па пошто je тако бог смислио“ итд. /…/Вратимо се поново оном свету. Да би се у њега доспело, веровало се да треба имати чисту душу. Без чисте душе и праведних дела пред Господара раја не треба ни излазити. Ваљда су зато на споменике и стигли стихови из народне „сљепачке“ песме „Шта да чини ко мисли Бижиј бити“: „Kaд човека самрт нађе, ништа с собом не понесе, већ скрштене беле руке и праведна дела своја.““