Свети Јустин Нови (Ћелијски): Достојевски о тајни Европе и тајни Русије

Пред крај свога живота Достојевски је писао: „Држава је хришћанско друштво и тежи да постане Црква. У Европи је супротно томе. У томе се састоји једна од најглавнијих разлика између нас и Европе“

Из књиге „Достојевски о Европи и Словенству“ (1940) светог аве Јустина Поповића преносимо поглавља „Тајна Европе“ и „Тајна Русије“

Тајна Европе

Све људске мисли, сва људска осећања, сва људска дела, ако се продуже до краја, имају само два завршетка: један је – човекобог, а други – Богочовек. Између тога креће се целокупна стваралачка делатност рода људског, и на духовном и на материјалном плану. Хтео или не, сваки човек служи или човекобогу или Богочовеку, доприноси напретку или човекобоштва или богочовештва. Не само главне него и једине детерминанте свеколиког људског живота на земљи јесу: човекобоштво и богочовештво. Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека.

Ово су увек осећали снажно и схватали јасно само челници људске мисли. Међу њима, на првом месту, Достојевски. Свеколике проблеме духа људског он је свео на два главна проблема: на проблем Бога и проблем човека. Па и ова два проблема претстављају у ствари само један проблем: „проклети проблем“ човечије личности. Ко реши овај проблем, решио је њиме и све остале проблеме, – то је основно убеђење Достојевскога. Човек је хиљадама година решавао „проклети проблем“ човечије личности, и није га решио. Завршно и потпуно решио га је само Богочовек. И то решио својим богочовештвом, а не човек својим човекобоштвом.

Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у римокатолицизму.

Зашто, зашто у римокатолицизму? Узнегодоваће многи. Зар римокатолицизам не проповеда Христа? – Да, проповеда, одговара Достојевски, али унакаженог Христа, Христа поевропљеног, Христа пресазданог по слици и прилици европског човека. У безмерној гордости европски човек није хтео да себе прилагоди Богочовеку, већ је Богочовека прилагодио себи. На разне начине европски човек је дуго и систематски прецењивао човека на рачун Богочовека, док у своме самољубљу није дошао до врха безумља: до гордог догмата о непогрешивости човека. А овај догмат синтезира дух Европе, све њене вредности, све њене идеале, сва њена стремљења. Човек је најзад потиснуо и готово сасвим заменио Богочовека. Дуго и напорно европски човек је обоготваривао себе кроз философију, и кроз науку, и кроз религију (папизам), и кроз културу, и кроз цивилизацију. Али у свему томе и кроза све то дела један и исти дух – дух римокатолицизма. Пошто је догматом о непогрешивости човека – обоготворио човека и прогласио га за врховно мерило у свету човечанских вредности, римокатолицизам је посредно и непосредно, постао узрок атеизма, социјализма, анархизма и свеколике европске културе, човекобошке и човекопоклоничке. Европски човекобог потиснуо је Богочовека. Догматом о непогрешивости човека римокатолицизам је санкционисао човекобоштво у свима његовим функцијама и манифестацијама. Европа се свим силама труди да то човекобоштво зацари у свима областима људске делатности и стваралаштва. Отуда све њене муке, све њене трагедије, све њене смрти.

Проблем Европе је уствари проблем римокатолицизма, – то је закључак до кога је видовити Достојевски дошао изучавајући Европу. У многим својим делима он се бави тим проблемом. Али да бисмо добили што потпунију слику његових схватања у овом погледу, ми ћемо се држати хронолошког реда. Достојевски се први пут опширније бави овим проблемом у своме роману Идиот (1868 год.). За експонента своје идеје он узима свог омиљеног јунака кнеза Мишкина.

„Римокатолицизам је исто што и нехришћанска вера, вели кнез Мишкин. Пре свега – нехришћанска! То прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма… Атеизам проповеда само нулу, док римокатолицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали су му се, – изопаченог Христа! Они проповедају антихриста, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично и давнашње убеђење и оно ме је много наљутило… Римокатолицизам верује да се без свесветске државне власти Црква не може одржати на земљи, па виче: Non possumus! По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште вера, него непосредан, одлучан наставак Западне Римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере. Папа је заузео земље, земаљско царство, и узео мач. И од тога доба непрестано све тако иде, само су мачу додали још лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се, најсветијим, праведним, простодушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство! Па зар то није антихристова наука?! Зар је могло да то не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог самог римокатолицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати сами себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према римокатолицизму; оно је производ језуитске лажи и слабости духовне! Атеизам! Код нас, не верују само извесни, искључиви сталежи; они што су изгубили везу са нашим народним кореном. Али тамо, у Европи, тамо већ страшне масе самог народа почињу да не верују – некада због римокатоличког мрачњаштва и лажи, а сад већ из фанатизма, из мржње према Цркви и хришћанству.

– Ви много претерујете, примећује кнезу Мишкину Иван Петровић; и њихова Црква има својих претставника, достојних сваког поштовања, и пуних врлина.

– Ја никада ни говорио нисам о појединим претставницима Цркве. Говорио сам о римокатолицизму у његовој суштини, говорио сам о Риму. Зар може Цркве сасвим нестати са света? Ја то никада нисам рекао!

– Слажем се, али све је то познато, па, па и – непотребно и … спада у богословље…

– А, не! А, не! Не само у богословље, уверавам вас да је тако! То се свију нас тиче, много више него што ви мислите. У томе баш сви ми и грешимо, што још никако не увиђамо да то није само, и искључиво, богословска ствар! Јер и социјализам је пород римокатолицизма и римокатоличког порекла! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морални отпор римокатолицизму да собом замени изгубљену власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не помоћу Христа, него насиљем! И то је слобода преко насиља, то је уједињење помоћу мача и крви. „Не смеш веровати у Бога, не смеш имати својине, не смеш имати личност, и, fraternite ou la mort, – два милиона глава!“ „По делима њиховим познаћете их“ – тако је речено у Еванђељу“.

Са извесним допунама Достојевски понавља ту исту идеју у свом роману Бјаси (1871 год.). Он пише: „Римокатолицизам више није хришћанство; Рим је прогласио Христа који је подлегао трећем ђаволовом искушењу; и објавивши целоме свету да Христос без земаљског царства не може опстати на земљи, римокатолицизам је тим самим прогласио Антихриста, и тако упропастио цео западни свет“.

Нема у Европи политичког и социјалног питања, које на посредан или непосредан начин не би било у вези са римокатоличким питањем. По мишљењу Достојевског, у Европи је римокатоличко питање – најважније питање. Све негативне, христоборне силе европског духа састале су се у догми о папској непогрешивости као у жижи, и добиле своју незаменљиву религиозну санкцију. У своме Дневнику Достојевски пише 1873 године: „Римска Црква, у оваквом виду у каквом је сада, постојати не може. Она је то сама громко објавила, када је изјавила да је њено царство од овога света и да њен Христос „не може опстати у свету без земаљског царства“. Идеју римске световне владавине римокатоличка Црква је подигла изнад правде и Бога. Са тим циљем је она прогласила и непогрешивост свога вођа, и то прогласила онда када је у Рим – већ куцала и улазила световна власт: подударност значајна и сведочи о „крају крајева“. До самог пада Наполеона III римска се Црква још могла надати на покровитељство царева, помоћу којих се држала (наиме: помоћу Француске) већ толико векова. Чим ју је Француска напустила – пала је световна власт Цркве. Међутим, ту своју власт римокатоличка Црква неће нипошто, никада и никоме уступити, и пре ће пристати да хришћанство пропадне сасвим, него да световно царство Цркве пропадне. Ми знамо да ће многи мудраци овога света срести нашу идеју с осмехом и махањем главе. Али ми чврсто стојимо за њу, и још једаред изјављујемо: да сада нема у Европи питања које је теже решити него римокатоличко питање; и да нема, нити ће од сада у будућности Европе бити политичког и „социјалног“ заплета, уз који се не би прилепило и са којим се не би везало римокатоличко питање. Једном речју, за Европу, у будућности, нема ништа теже од решења тога питања, иако 99% Европљана у датом тренутку, можда, и не мисле о томе“.

Све мале и велике тајне европског духа састале су се и слиле у једну огромну и незаменљиву догму: догму о непогрешивости човека. Тиме су остварене главне тежње свеколиког европског хуманизма: и световног и религиозног. Човек је проглашен за човекобога. У самој ствари, догма о непогрешивости човека открила је главну тајну европског човека. Кроз њу, европски се човек јавно и искрено исповедио и земаљском и небеском свету, и казао шта је, шта хоће, чему стреми. Том догмом, он је одлучио и потпуно протерао из Европе Богочовека а зацарио човекобога. Тиме је заувек предодредио будућност Европе: она се неминовно мора кретати по начелима и смерницама непогрешивог човека – европског човекобога.

Достојевски с болом и ужасом осећа све то и пише 1876 године: „Римокатолицизам давно себе сматра над свим човечанством. Он се досада проводио само са моћнима на земљи, и надао се у њих до последњег часа. Тај час је, изгледа, сад коначно дошао, и римокатолицизам ће сигурно напустити властодршце овога света, који су га уосталом сами издали, и давно већ започели свеопшту хајку у Европи против римокатолицизма, који се сад, у наше време, коначно организује. Римокатолицизам је и горе наступао некад, кад му је требало; он је не размишљајући много, продао Христа за земаљску власт. Прогласивши као догму: „да хришћанство не може опстати на земљи без световне папске власти“, самим тим је прогласио новог Христа, нимало сличног ранијем; који се полакомио на треће ђаволово искушење, на земаљско царство. „Све ћу ти ово дати, поклони ми се!“ О, слушао сам многе жарке изјаве поводом ове мисли; говорили су ми да вера и лик Христов и сад још живе у срцу многих римокатолика са свом пређашњом истином и свом чистотом. Несумњиво је тако, али се главни извор помутио и заувек затровао. Рим је, ту недавно, дао свој пристанак на треће ђаволово искушење у облику тврде догме; и отуд праве последице те огромне одлуке не можемо ни да приметимо. Занимљиво је да се проглас те догме, откриће „целе тајне“ десило баш оног часа када је уједињена Италија већ куцала на врата Рима. Код нас су се многи тада смејали папи: „љут, али немоћан“… Само, да ли немоћан? Не, такви људи, способни за сличну превртљивост, не могу умрети без отпора. Веле да је одувек тако било у римокатолицизму, бар се подразумевало, да дакле уствари нема никакве промене. Да, али је увек било тајне у томе: папа се много векова претварао да је задовољан са својим мајушним имањем, са папском облашћу, а све то само у алегорији. Важно је да се у тој алегорији скривало зрно главне мисли, пуне, неоспорне, вечите наде папства: да ће се у будућности зрно развити у гранато дрво и прекрити целу земљу. И гле, у задњем часу, кад су му отимали последњу десетину његове земаљске државе, господар римокатолицизма, видећи своју смрт, наједном устаје и признаје праву истину о себи целом свету. „Зар сте збиља мислили да ћу се задовољити само титулом господара папске области? Знајте, дакле, увек сам себе сматрао владарем целог света и свих земаљских царева, и не само да сам се сматрао духовним господарем, него и земаљским! Ја сам – цар царева и господар господара, ја једини на земљи делим судбине, времена и судње дане, и зато то широм целог света објављујем у догми о својој непогрешивости“. – Нека се каже шта се хоће – али ово је моћ! Ово је величанствено, а не смешно! ово је – васкрс старе римске идеје о свесветској владавини и јединству, које није никад ни умирало у римокатолицизму; то је Рим Јулијана Отступника, али не кога је Христос победио, него који је победио Христа у новој, последњој битци. На тај начин се збила продаја истинитог Христа за царство земаљско“.

Догмом о својој непогрешивости, пише Достојевски, папа је уједно с тим прогласио и тезу: да без световне власти хришћанство не може опстати на земљи – то јест, у ствари, прогласио се владарем света, а римокатолицизам наметнуо, сасвим догматски, као прави циљ: свесветску монархију, којој је препоручио да тежи слави Божјој и Христовој на земљи. Та идеја о свесветској монархији, једна је од највећих идеја света, идеја која је поникла од ђавола за време Христовог кушања у пустињи, та идеја не може и неће лако умрети.

Када се човек, ма који човек, прогласи за непогрешивог, онда он даје себи права да може чинити све што му је по вољи. То је сасвим природно и логично. Јер, кад сам непогрешив, онда све што урадим – најбоље је. Непогрешивом човеку све је допуштено, зато што је непогрешив. Ако му је потребно да за остварење извесних циљева санкционише грех, он ће то и учинити. На његовим путевима нема моралних препона и препрека. Његова „непогрешива“ савест дела самостално, аутаркично и независно од свију, свакога и свачега. Ако је „непогрешивом“ човеку потребно да, ма из којих разлога, уклони или прода и највећу вредност наше планете – Богочовека Христа, он ће то и учинити, ношен охолим човекобошким заносом.

У царству непогрешивог човека, у Европи, довршиће се продаја Христа, која је почета, ради земаљске власти. Достојевски то силно предосећа. Оствариоци земаљског царства непогрешивог човека поћи ће на све уступке и компромисе, јер им је, са благословом „непогрешивог“, све допуштено. Страшна црна армија „непогрешивог“ зна када се на кога има ослонити. Достојевски пише: „Продаја истинитог Христа за царство земаљско у ствари ће се збити и довршити у римокатолицизму. Страшна војска има одвећ проницљиве очи, да не би видела ко сад има ону праву моћ на коју се може ослонити. Изгубивши савезнике цареве, римокатолицизам ће се сигурно окренути народу. Он има десетину хиљада саблазнитеља, премудрих, вештих заводника срдаца и психолога, дијалектичара и исповедника – а народ је увек и свуда био простодушан и добар… Сви ти срцезаводници и психолози нагрнуће у народ и донеће му новог Христа, Христа који на све пристаје, Христа проглашеног на последњем римском нечастивом сабору. „Да, другови и браћо наша – рећи ће они – све о чему ви сад бринете, све ми то имамо у овој књизи за вас, већ одавно, и ваши су вођи све то од нас украли. Ако смо вам досада говорили помало друкчије, то је само зато што сте досад били још као мала деца, и било је рано да сазнате истину, али је сад стигло време и ваше истине. Знајте дакле, папа има кључеве светог Петра, а вера у Бога није ништа друго до вера у папу, кога је сами Бог поставио да на земљи буде уместо Бога. Непогрешив је, и дана му је божанска власт, и он је владар времена и судњих дана; и сад је одлучио да је куцнуо час. Раније се главна моћ вере састојала у смерности, али је сад дошао крај смерности, и папа има право да је укине, јер он има сва права. Да, сви сте ви браћа, и Христос вам је свима заповедио да то будете. Ако ваша старија браћа неће да вас приме себи као браћу, узмите мотке и уђите сами у њихову кућу, па их силом натерајте да вам буду браћа. Христос је дуго чекао да се ваша покварена старија браћа покају, а сад вам он сам допушта да објавите: „Fraternite ou la mort!“ (Братство или смрт). Ако твој брат неће да подели своју имовину на пола, узми од њега све, јер је Христос дуго чекао његово покајање, а сад је куцнуо час гнева и одмазде. Знајте и то, да нисте криви ни за своје пређашње ни будуће грехе, јер сви ваши греси произилазе из вашег сиромаштва. А ако су вам говорили о томе и раније ваши бивши вођи и учитељи, знајте, баш да су вам и истину говорили, нису имали власти да вам о томе говоре пре времена, јер ту је власт добио једини папа од самога Бога; а доказ је тај, што вас ти ваши учитељи нису довели ни до чега доброг, сем казни и још тежег сиромаштва; сваки њихов покрет пропадао је сам од себе; при том су вас сви они и варали: да би ослањајући се на вас, постали моћни, и потом се продали скупље вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер од њега нема нико моћнији; он је први међу првима. Само верујте, дакле, па ма и не у Бога већ само у папу, и у то, да је једини он земаљски цар, и да други треба да нестану, јер им је час куцнуо. Радујте се сад и веселите се, јер је настао рај земаљски, сви ћете постати богати, а помоћу богатства и праведни, јер ће вам све жеље бити испуњене и од вас ће се одузети и сваки узрок за зло.

Ове речи су лицемерне, наставља Достојевски, али ће народ несумњиво примити предлог: он ће наћи у свом неочекиваном савезнику моћ која уједињује, која на све пристаје и ничему не смета, силу стварну и историјску, у место вођа сањалица и спекуланата, у чије практичне способности, а каткад и у часност, ни сада, дакако, не верује. Сад вам се пружа и моћ, и даје вам се оруђе у руке; само треба нагрнути свом масом и успети. А зар народ неће успети, зар он није маса? И поврх свега дају му и веру, и тиме умирују и срца многих и многих, јер су се многи међу њима већ осећали тужни без Бога… Нека ми се опрости моја самоувереност, али ја верујем да ће се све ово остварити у Западној Европи, у ком било облику, то јест римокатолицизам ће прићи демократији, народу, и напустити земаљске цареве, зато што су и они њега напустили“.

Главне идеје и покрети у Западној Европи, посредно или непосредно, у битној су зависности од римокатоличке идеје. Она је у њима невидљиво присутна, као душа у телу, али је и силна као душа. Ма којим путевима ишла мисао европског човека, она свесно и несвесно изграђује све на човеку као темељу, а избегава Богочовека и његово Еванђеље. Из свега провирује или чежња за непогрешивошћу и аутаркичношћу човека, или самозвана непогрешивост и охола самодовољност. На срцу свега је печат римокатолицизма. Говорећи о римокатолицизму, Достојевски не говори само о римокатоличкој религији, већ о целој римокатоличкој идеји, о судби нација, које су се сложиле под том идејом у току хиљадугодишњице, које су њоме прожете скроз. „У томе смислу, вели Достојевски, Француска је, на пример, најпотпуније оваплоћење римокатоличке идеје у току векова; она је глава те идеје, наслеђене, наравно, још од Римљана, и у њиховом духу. Та Француска, која је сада безмало изгубила скоро сваку религију, (језуити и атеисти су тамо једно исто), која је затворила не једанпут своје цркве, и која је, једном чак и самога Бога подвргла гласању збора, та Француска, која је из идеја 1789 године развила свој нарочити француски социјализам, то јест умирење и уређење људског друштва без Христа и мимо Христа, као што је хтео, па није умео да изведе то уређење у Христу, римокатолицизам – та иста Француска, и у револуционарима конвента, и у својим атеистима, и у својим социјалистима, и у садашњим комунарима својим – још једнако, и у највишем степену, и јесте, и наставља бити нација римокатоличка потпуно и сасвим, сва заражена римокатоличким духом и словом његовим. На уста својих најнеоспорнијих атеиста она проглашује: Liberte, Egalite, Fraternite – ou la mort, баш тако како би проглашавао то сам папа ако би био принуђен да прогласи и да формулише: liberte, egalite, fraternite римокатоличко – сасвим његовим стилом, његовим духом, правим стилом и духом папа средњега века. Чак и садашњи социјализам француски – вероватно ватрени и кобни протест идеје римокатоличке од стране свију људи и нација које је римокатоличка идеја гушила, и који би желели пошто-пото да живе и продуже живети без римокатолицизма и без његових богова – и тај протест, који је фактички почео крајем прошлог столећа, (али у ствари много раније), није ништа друго до верно и недоступно продужење римокатоличке идеје, најпотпунији и коначан њен завршетак, њена кобна последица која се стварала вековима! Јер социјализам француски није ништа друго до насилно сједињавање људи – идеја која потиче још од старог Рима, и која се потом у римокатолицизму потпуно сачувала. На тај начин, идеја ослобођења људског духа од римокатолицизма, ушла је ту баш у најтесније форме римокатоличке, узете из саме сржи римокатоличког духа, од слова његовог, из материјализма његовог, из деспотизма његовог, од морала његовог“.

Човек је најмање механичко биће међу земаљским бићима. Главне особине и основне функције његовог бића немају у себи ничег механичког. Само непознавање психофизичког устројства човечијег бића или свесно порицање слободе човекова духа, сврстава човека у механизме и хоће да га подвргне механичким законима развића и делатности. А када је реч о уједињењу људи, оно се ни на који начин не може извести механички. Људи су, пре свега, много више духовна него физичка бића, зато је проблем уједињења људи – духовни проблем. Док се не пронађу, и не усвоје, и не спроведу начела и силе које ће духовно ујединити људе, сваки покушај да се људи уједине на неки други начин, обично се остварује мачем и огњем. Идеја о уједињењу људи у свесветску империју ма којим путем – идеја је старог, паганског Рима. Насупрот њој стоји хришћанска идеја о духовном уједињењу људи као деце једног небеског Оца и браће међу собом, и то уједињење путем еванђелских средстава. Идеју старога Рима усвојио је римокатолицизам са извесним, не битним, изменама.

То је за Достојевског јасно и несумњиво, јер као ретко ко он уме да чита најзагонетније јероглифе људске историје. Он пише: „Стари Рим је први дао идеју свеопштег уједињења људи, и први је мислио (чврсто веровао) да ће је практично остварити у облику светске монархије. Али је та формула пред хришћанством пала – само формула, а не и идеја. Јер та идеја је идеја европског човечанства, од ње се створила европска цивилизација, због ње Европа само и живи. Срушила се једино идеја светске римске монархије, а место ње дошао нови идеал светског уједињења у Христу. Тај се нови идеал разделио на источни, то јест идеал потпуног духовног уједињења људи; и на западно-европски римокатолички, папски, потпуно супротан источноме. То западно римокатоличко оваплоћење идеје испунило се на свој начин, али је изгубило хришћанство, духовно начело, јер се везало са староримским наследством. Римско папство је објавило да се хришћанство и његова идеја без владања над свима земљама и народима, не може остварити; али не у духовном смислу, него државном – другим речима без остварења на земљи нове светске римске монархије, на челу које не би био римски император, већ папа. И зато је опет почео покушај са светском монархијом, потпуно у духу староримског света, само у другом облику. Док у источном идеалу имамо – прво, духовно уједињење човечанства у Христу, а тек после, због тог духовног уједињења свих у Христу, несумњиво има да проистекне и правилно државно и социјално јединство – дотле по римском тумачењу имамо: прво спајање државе чврстим јединством у облику светске монархије, па тек после духовно јединство под воћством папе, као владара овог света.

„Отада, наставља Достојевски, тај покушај римског света напредовао је и стално се мењао. Развијањем тог покушаја, језгро хришћанског начела се скоро сасвим изгубило. Одбацивши најзад хришћанско духовно, наследници старо-римског света су одбацили и папство. Пламен страшне француске револуције у суштини није ништа друго до последњи облик, промена и ново оваплоћење исте старо-римске формуле светског уједињења. Али се нова формула показала недовољна; нова идеја се није завршила. Био је тренутак када је међу свима нацијама које су наследиле старо-римски позив, наступило скоро очајање. О, разуме се, тај део друштва који је извојевао за себе политичко воћство 1789 године, то јест буржоазија – ликовао је и објавио: да даље не треба ићи. Али су зато сви они умови, који су по вечним законима природе осуђени на вечито неспокојство, тражење нових формула за идеале, и нових речи, што је неопходно за развитак организма човечанства – сви су се они окренули пониженима и увређенима, свима који нису добили ништа по новој формули свечовечанског уједињења, који је прогласила француска револуција 1789 године. Ови сада објавише своју нову реч, а та је: неопходност свеопштег уједињења људи, не у смислу раздеобе равноправности и права на живот међу отприлике четвртином човечанства, остављајући пак остале да буду само сиров материјал и средство за експлоатисање ради среће те четвртине човечанства – већ неопходност уједињења људи на основу опште равноправности, да би сви и свако учествовао у искоришћавању благодати овога света, па ма ко они били. И прегнули су свима средствима да остваре то решење; то јест, не само средствима хришћанске цивилизације – него не заустављајући се ни пред чим“.

Када је у западној Европи непогрешивост човека у принципу догматски санкционисана, зашто да се њоме не користи сваки Европљанин? Главно је да је човек у начелу непогрешиво биће, и има права да све проблеме и све муке свога духа решава по своме нахођењу. То у толико пре, што је лик Богочовека Христа, то једино истински непогрешиво руководство за људско биће кроз чудесне тајне светова, унакажен римокатолицизмом. У томе је баш извор свих недаћа и заблуда европског човечанства. У замену за Христа, европски човек је понаизмишљао себи безброј теорија, идеја, хипотеза, илузија, утеха. Међу њима: материјализам, атеизам и социјализам. У праву је Достојевски када каже: „Римокатолицизам, који је већ одавно продао Христа за земаљско господство, који је тиме принудио људе да се одрекну њега, и, на тај начин био главни узрок материјализма и атеизма у Европи – тај римокатолицизам, природно, зачео је у Европи социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се дакле природно зачео у Европи као замена за хришћанско начело које је у њој пало; и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у римокатоличкој цркви“.

Када људи замене Богочовека „непогрешивим“ човеком, онда они, природно, замене и његово Еванђеље разним другим учењима. „Непогрешиви“ има право на све. Он је поставио циљ: основати свесветску монархију, на челу са њим – „непогрешивим“. За остварење тога циља „непогрешиви“ допушта сва средства, дајући им своју „непогрешиву“ санкцију. Све је допуштено, допуштени су сви компромиси, само ако воде остварењу постављеног циља. Савезник и држилац царева и владара, „непогрешиви“ ће, кад му устреба, прићи социјалистима. Пророчка истина бруји из Достојевскових речи: „Ако све светске владе оставе и одбаце једном папство, онда ће се више него вероватно догодити да ће се папство бацити у загрљај социјалистима и сјединити са њим. Папа ће изаћи пешке, и бос, пред све убоге, и рећи ће им: све што они уче, и што траже, давно већ постоји у Еванђељу, да досада само још није било наступило време да они то сазнаду, а сад је наступило, и да стога, он, папа, жртвује Христа, и верује, као и они, у мравињак људски! Римокатолицизму (то је одвећ јасно) није потребан Христос него светска власт: „Вама треба да се уједините против непријатеља – уједините се под мојом влашћу, јер сам само ја међу свима владарима и властима универзалан – и пођимо заједно“.

Када изгуби подршку владара, папизам ће се обратити демосу, народу. Достојевски пише: „Римокатолицизам ће се обратити народу, који је толико векова презирао удварајући се раније земаљским краљевима и царевима. Али тада ће се он обратити народу зато што неће имати куда; и обратиће се баш вођама највише покретљивог и немирног елемента у народу – социјалистима. Народу ће римокатолицизам рећи: све што проповедају социјалисти, проповедао је и Христос. Он ће дакле изопачити, и продати им Христа још једанпут, као што га је продавао раније толико пута, за земаљско господство, бранећи права инквизиције, која је мучила људе за слободу савести у име оног Христа који је волео и ценио само оног ученика који Му је прилазио слободно, не ученика купљеног или заплашеног. Римокатолицизам је продавао Христа благосиљајући језуите и одобравајући оправданост девизе: „свако средство, ради Христовог дела“. Цело Христово учење је одискони преобраћао једино у бригу о земаљском господству и о будућем државном поседовању целога света.

„Када се римокатоличко човечанство окренуло од тог чудовишног образа у којем су му претставили Христа, онда, после читавог низа векова пуних протеста, реформација, итд. – појавили се, почетком овог столећа, покушаји да се свет уреди и мимо Бога и мимо Христа. Немајући инстинкт пчеле или мрава, који без погрешке и правилно граде кошницу и мравињак, људи су зажелели да створе нешто слично људском правилном мравињаку. Одбацили су једино формулу човечијег спасења, која је произашла од Бога, и објављена човеку Откривењем: „Љуби ближњег као себе самог“, и заменили су је практичним поставкама, као: Chacun pour soi et Dieu pour tous“ (Свако за себе, а Бог ће за све), или научним аксиомама, као: „Борба за опстанак“. Немајући инстинкт животиња, по којем оне живе и уређују свој живот без погрешке, људи су се гордо уздали у науку, заборавивши да је за посао какав је: створити на основу једнакости друштво – наука још у пеленама. Појавила се дакле маштања. Будућа Вавилонска кула постала је, с једне стране, идеал, а с друге стране, страх целога човечанства. Али се за занесењацима, појавили ускоро други учитељи и учења, проста и разумљива свима, као: „Опљачкати богате, запалити свет крвљу, а онда ће се све некако само по себи уредити“. Отишли су још даље; појавило се учење о анархији. Ако би се она могла остварити, за њом би сигурно отпочео поново период људождерства, и људи би били принуђени опет све испочетка да почињу, као пре једно десет хиљада година. Римокатолицизам разуме све то одлично, и умеће да саблазни вође подземног рата. Он ће им рећи: „Ви немате центра, ни реда у вођењу посла, ви сте сила која је раскомадана по целоме свету, а сада, с падом Француске, и сила пригњечена. Ја ћу бити ваше једињење, и привући ћу међу вама све оне који у мене још верују“. Овако или онако, уједињење ће се догодити. Римокатолицизам умрети неће; социјална револуција пак, и нов социјални период у Европи, такође је несумњив: те две силе се несумњиво морају сагласити, та два тока спојити се. Разуме се, римокатолицизму би добро дошао покољ, крв, грабеж, чак и људождерство. Јер се тако најпре може надати да ће моћи још једном, у мутној води да лови рибу, да ће то бити моменат када ће се човечанство, измучено хаосом и неправичношћу, бацити опет њему у загрљај, и он ће постати, поново, у целини и на јави, самовласно и ни с ким не делећи силу, „земаљски господар и ауторитет овога света“, и тиме ће коначно постићи свој циљ“.

Последњу тајну у односима „непогрешивог“ европског човека према Богочовеку Достојевски је пророчком видовитошћу открио и неподражљиво проанализирао у Великом инквизитору. Генијални идеолог и прагматичар римокатолицизма, Велики инквизитор говори Христу: „Ми смо исправили подвиг Твој и засновали га на чуду, на тајни и на ауторитету. Разљути се! ја нећу твоје љубави, стога што и ја тебе не волим! И шта имам да кријем од Тебе? Зар не знам с ким говорим? Оно што имам да Ти кажем, све Ти је већ познато, ја то читам у очима твојим. И зар ћу ја сакрити од Тебе тајну нашу? Можда Ти баш хоћеш да је чујеш из мојих уста? Е па ево Ти, чуј је: ми нисмо с Тобом, него с њим, – ето ти наше тајне! Ми већ одавно нисмо с Тобом, него с њим; већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо ми од њега оно што си Ти с негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је он нудио кад Ти је оно показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач ћесаров, и објавили смо себе за цареве земаљске, за цареве једине, премда нам све досад није пошло за руком да доведемо наше дело до потпуног завршетка… Дуго ће се још чекати на довршетак тог дела, и много ће земља за то време препатити, али ми ћемо свој циљ постићи и бићемо ћесари, и онда ћемо мислити о свеопштој срећи људској… Ми смо узели мач ћесаров! А узевши га, наравно, ми смо одбацили Тебе, и пошли за њим“.

По Великом инквизитору, тајна социјализма сачињава део тајне римокатолицизма. Инквизитор говори Христу: „О, проћи ће још читави векови лутања и лудовања слободног ума, људске науке и људождерства; – јер зато што су почели дизати своју Вавилонску кулу без нас, они ће свршити људождерством… Знаш ли Ти, проћи ће векови, и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке: да злочина нема, па дакле нема ни греха, него има само – гладних. „Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину и честитост!“ – ето шта ће бити написано на застави која ће се подићи против Тебе, и којом ће се разрушити храм твој. На месту храма твога подићи ће се нова зграда, подићи ће се наново страшна Вавилонска кула; и премда се ни она неће довршити, као ни некадашња, али Ти би ипак могао избећи ту нову кулу, и за хиљаду година смањити патње људске; – јер они ће и тако доћи к нама, пошто се најпре хиљаду година напате и намуче са својом кулом! Они ће нас тада опет пронаћи под земљом, у катакомбама, где се скривамо, (јер ћемо наново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: „Нахраните нас, јер они што нам обећаше огањ с неба, не дадоше нам га“. И тада ћемо ми дозидати њихову кулу, јер ће је дозидати онај, ко њих нахрани, а нахранићемо их ми у твоје име, а слагаћемо им да је у твоје име“. Али, да би их заувек придобили, „ми ћемо им дати тиху смирену срећу, срећу слабачких створова – онаквих како их је Бог створио… О, ми ћемо им допустити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен и опроштен, ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше стога, што их волимо… Најмучније тајне њихове савести, све, све ће то пред нас доносити, а ми ћемо им све одобрити“…

Једна иста тајанствена мрачна сила дела и у творцима човекобога и у идеолозима европског „непогрешивог“ човека. На последњем њиховом дну таји се мрачни дух зла и уништења, чији је крајњи циљ: уклонити Богочовека и заменити га „непогрешивим“ човеком, човекобогом. То је за Достојевског очигледна и непобитна аксиома. Он се држи тога и пред крај свога живота када у своме „исповедању вере“ (profession de foi) изриче свој завршни суд о римокатолицизму. Он вели: „На Западу се Христос помрачио, кад је западна црква унаказила Христов лик претворивши се у Римско царство, и оваплотивши га поново у облику папства. Доиста, на Западу не постоји више ни хришћанство ни Црква, ма да има још много хришћана, који никад неће нестати. Римокатолицизам већ није више хришћанство, него прелази у идолопоклонство; а протестантизам се гигантским корацима приближује атеизму и колебљивој, несталној (не вечитој) науци о моралу“.

У човечанском свету ни издалека не постоји вредност која би бар донекле могла заменити Богочовека Христа. У свима областима људског живота Он је апсолутно незаменљив. Све праве вредности од Њега долазе и на Њега се своде. Када људска мисао хоће да без Њега и мимо Њега реши ма које питање, она се стрмоглави у понор нихилизма или у хаос анархије. Пошто је у западној Европи Богочовек замењен човеком, то је европско човечанство ушло у хаос, из кога су природни излази: револуције, анархије, тираније, покољи, људождерства, уморства. Што је зидано не на Богочовеку, мора се срушити само од себе. Испуњено гордим духом човекобошке грандоманије, минирано разорним елементима самозване „непогрешивости“, тело Европе мора експлодирати и расути се у прах и пепео.

То је Достојевски својом пророчком душом снажно предосећао, и 1880 године писао: „Европа се налази уочи пада, уочи пада свеопштег и ужасног! Мравињак који се у њој саздао без Цркве и Христа, (јер се црква тамо, помутивши свој идеал, свуда претворила у државу) са из основе пољуљаним моралним начелима, начелима која су погубила све опште и све апсолутно – тај је мравињак, велим, сав поткопан. Наилази четврти сталеж, лупа, наваљује на врата, и ако му се не отвори, разбиће врата. Он неће старе идеале, и одбацује сваки дотад постојећи закон. На компромисе, на уступке, неће пристати; подупирачима зграду нећете спасти. Уступци само распаљују, а он жели све. Настаће нешто што се не да ни замислити. Сви ти парламентаризми, све грађанске теорије које се сад исповедају, сва сакупљена богатства, банке, науке, Јевреји, све ће се то срушити за један тренутак, и отићи бестрага… Све је то „близу, пред вратима“. Ви се смејете? Блажени они који се смеју. Дај, Боже, здравља, видећете сами. Тада ћете се само чудити… Одговорићете ми, смејући се: „Лепо ви волите Европу кад јој то проричете“. А зар се ја радујем? Ја само предосећам: да је рачун готов. Крајње разрачунавање, плаћање рачуна може се догодити и много пре но што ни најјача машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам стародревни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити као почетак свему. А како би могао бити природан, кад се неприродност находи у основима, и сакупљала се вековима? Не може један мали део човечанства владати свим осталим човечанством као робом, – а једино са тим циљем формирала су се досад сва грађанска (одавно нехришћанска) уређења у Европи – која је данас потпуно незнабожачка. Та неприродност, и та „нерешива“ политичка питања (уосталом свима позната) морају на сваки начин довести великом, крајњем, расправљачком политичком рату, у који ће сви бити умешани, и који ће букнути још овога столећа, можда већ следеће деценије… У Европи, у тој Европи где је сакупљено толико богатство – сав грађански основ тих европских нација, сав је поткопан и може се сутра срушити без трага, на веки веков, а на место њега да наступи нешто нечувено-ново, што нимало неће личити на пређашње. Све богатство што је Европа сакупила, неће је спасти од пада, јер ће „у трен ока нестати и богатства“… Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом, и само чека прву варницу“. Са бескрајном тугом и дирљивим саучешћем Достојевски пише 1871 год. из Дрездена своме пријатељу Страхову: „Људи пишу и пишу, а превиђају оно што је најглавније. У западној Европи народи су изгубили Христа (римокатолицизам је крив), и зато је западна Европа близу пада“.

Пророштва Достојевског о Европи испуњује се постепено на наше очи. Европско човечанство, вођено духом хуманистичке охоле „непогрешивости“ срља из мрака у мрак, из ноћи у ноћ, док се не стропошта у мрклу, вечну поноћ, иза које нема зоре. А тамо човек у човеку не распознаје свога бесмртног брата, јер се то збива једино у светлости сетног и чудесног Богочовека Христа…

Тајна Русије

Према „непогрешивом“ човекобогу Европе стоји безгрешни Богочовек Христос. Уображена непогрешивост човекова ствара језиве и људождерске светове, у којима се све завршава хаосом и анархијом. А благи Богочовек успоставља потпуну хармонију између човека и Бога, између човека и човечанства, између човека и свих Божјих светова. Зато Он једини претставља и јесте оправдање Бога пред људима, што је створио овакав свет и овакав живот. Зато је и бурни дух Достојевскога нашао у његовој чудесној Личности и све утехе за све своје муке и сва решења за све своје проблеме. Зато је дивном лику Христовом испевао химне и извајао похвале, какве свет чуо није.

Преко Богочовека напаћени Достојевски је примио и Бога и свет, измирио се и са Богом и са светом, и пронашао вечни смисао и вечну вредност свему што постоји. Зато је за њега лик Богочовека Христа све и сва. А пошто се тај Лик једино у православљу чува у своме неокрњеном савршенству и чистоти, то је за њега – православље све и сва. Зато он неустрашиво исповеда православље и смело стоји за њега. А при крају свога живота он поставља формулу целокупне своје идеологије, као и формулу призвања руског народа у историји света. Та формула гласи: „Православље је све“. Ево шта Достојевски изјављује: „Руски народ живи сасвим у православљу и његовим идејама; сем православља, нема у њему ничега и ништа – а и не треба му, јер је православље све; православље је Црква, Црква је круна свега, и то за вечност“.

По род људски ништа није опасније од обоготворене непогрешивости европског човека. Наша планета није видела одвратнијег бога од европског човекобога. Зато гордом човекобогу Европе треба противставити православног Богочовека Христа. „Насупрот Западу, вели Достојевски, треба да засија наш Христос, кога смо ми сачували, а кога они никада ни знали нису“. Најдивније чудо наше планете, њен вечни смисао, њена вечна радост, њена вечна утеха – лик Христов, изгубљен је на Западу, али се у свој светлости своје чистоте сачувао у православљу, зато измученом човеку и човечанству ништа друго није ни потребно, јер је православље – све. Тајне, како људи да доведу себе до савршенства и братства, и како да реше личне и друштвене проблеме, а да се не саблазне ни о човека ни о Бога, садрже се у православљу. При томе метод је један: лично самоусавршавање по Христу и Христом.

По убеђењу Достојевскога, непролазу вредност руског народа сачињава једино православље. То је оно што је највеће, најсветије и најбоље у њему. Русија је велика тиме што има драгоценост изнад свих драгоцености: православље. И у њему сву Истину, довољну и вечну за све Божје светове. „Русија носи у себи драгоценост које нема више нигде: православље. Она је чувар Христове истине, и то праве истине, правог лика Христовог, који је потамнео у другим верама и код других народа“. Тим Ликом је предодређена сва судбина Русије. Достојевски изјављује: „Можда се главно призвање руског народа у судбини васколиког човечанства састоји само у томе, да сачува у себи тај божански лик Христов у свој чистоти, и када дође време да тај лик покаже свету, који је изгубио пут свој“. Јер је једино у православљу и истина и спасење народа руског, а у будућности и целога човечанства.

Европски запад све истине и све правде своди на човека, и хвали се човеком; Достојевски све своди на Богочовека, и хвали се Богочовеком. Он вели: „Зар није дух Христов у нашем народу, – непросвећеном али добром, неспретном и збуњеном, али не варварском. Да, Христос је његова сила! Наша руска сила!“. „У народу се, нема спора, образовало и учврстило убеђење, да сва Русија зато само и живи, да служи Христу и брани од неверних свеколико васељенско православље“. „Срж руског призвања састоји се у откривању руског Христа пред светом, Христа који је непознат свету, али који је сачуван у нашој Православној Цркви. По моме мишљењу, у томе је сва суштина наше моћне будуће цивилизације и васкрсења из мртвих целе Европе; у томе – сва суштина нашег моћног живота у будућности“. „Лик Христов чувајмо, па ће засијати као драгоцени дијамант целоме свету“. „Ми носимо свету једино што ми можемо дати, а уједно с тим једино што је потребно: Православље, истинско и силно, вечно исповедање Христа, и потпуно обновљење морално… Од нас ће изићи Илија и Енох, да се боре с Антихристом, с духом Запада, који се оваплотио на Западу“. „Народ је руски у огромној већини својој православни, и живи идејом православља у потпуности, ма да не разуме ту идеју јасно и научно. У ствари, народ наш и нема никакве друге „идеје“ сем те; и све из ње једне произилази – тако хоће наш народ свим срцем својим и дубоким убеђењем својим. Он баш хоће да све што има, и што му се даје, из те једне једине идеје произилази; без обзира на то, што се много штошта у народу појављује не из те идеје, него из нагона злочиначких, варварских, грешних. Али и сами преступници, и варвари, премда греше, ипак Бога моле у вишим тренуцима свог духовног живота: да престане њихов грех и смрад, и да све излази само из оне омиљене „идеје“ њихове“. „Сва народна начела код нас, у суштини, изашла су сва до једног из православља“. „Руска вера, руско православље јесте све што руски народ сматра за своју светињу: у њему су његови идеали, сва правда и истина живота“.

Руководна је истина у православљу: у свету земаљских стварности постоји само једна категорија људског живота, људске мисли и људске делатности, која осигурава потпун развитак човечије личности и човечанске заједнице до божанског савршенства; то је – Богочовек Христос. Он је идеални, но конкретни, образац за све људско, али и божанска сила која све човечије преображава у богочовечије и све човечанско у богочовечанско. По себи, човек је недовршено и незавршено биће. Све што је у њему, завршава се, довршава и усавршава једино Богочовеком. У суштини своје природе, човек је христочежњиво биће, јер је Богочовек једини прави циљ човека. Са својом онтологијом и феноменологијом православље извире из Богочовека. У ствари, православље је православље само Богочовеком. Све што није од Богочовека и по Богочовеку, није православно. Може се поставити мерило: православно је само оно што је богочовечанско. И обратно: богочовечанско је само оно што је православно. А све што бива по човеку, по „чистом“ човеку, или по „непогрешивом“ човеку, разара људско биће и сурвава га у небиће.

Само духовно општење човека са Богочовеком обескрајњује човека божанским бескрајностима. Мислећи богочовечанску мисао, доживљујући богочовечански живот, човек савлађује људске релативности, површности, коначности, и креће се по божанским висинама, дубинама и бескрајностима. Практиковањем богочовечанских врлина, све што је Божје постаје човеку своје. Или боље: Бог постаје човеку прва и најнепосреднија стварност. И човек суди о свету и људима Богом и по Богу. А кроз цело биће човеково струји вечна богочовечанска љубав, и радост, и молитва, и истина, и правда, и кротост, и милостивост. Пут православља је пут богочовечански, насупрот путу хуманистичком, европском, римокатоличко-протестантском, човечанском. За православље, вечно жива личност Богочовека Христа је највиша вредност и врховно мерило свих вредности у свима световима, зато се оно не саблажњава ни о Бога ни о човека. Зато оно има на свему свом печат и лик Богочовека, не човека, не ни човекобога.

Овладати човеком и човечанством помоћу ма каквих средстава – циљ је римокатолицизма; овладати човеком и човечанством искључиво помоћу богочовечанских средстава – циљ је православља. Достојевски то зна пророчки видалачким знањем, јер је до дна сагледао и трагику римокатолицизма и драматику православља. Зато у православљу он и види једини пут за правилно решење свих проблема, личних и друштвених. Пут „непогрешивог“ човека је у гордом и насилном овлађивању свима; пут православни је у смерном и кротком служењу свима… Достојевски благовести: „Праву суштину православља сачињава – служење свему човечанству. Оно је на то предодређено“. Сви други народи, више или мање, живе једино за себе и ради себе, а ми ћемо, вели Достојевски, почети управо тиме што ћемо свима постати слуге, ради свеопштег помирења. И то није никаква наша срамота; напротив, у томе је наша величина, пошто то води коначном уједињењу човечанства. Ко хоће да буде изнад свију у царству Божијем – нека постане слуга свима. Тако ја схватам руски позив у његовом идеалу. „Постанимо слуге, да бисмо били старешине“, вели кнез Мишкин, који заиста смирено и кротко служи свима и свакоме.

Еванђелски, православни, „источни идеал је идеал потпуно духовног уједињења људи у Христу“. Њему се иде путевима чисто еванђелским, богочовечанским, православним. По непоколебљивом убеђењу Достојевског, православље има све што је потребно за остварење тог идеала. Достојевски зна да ово тврђење може код неких изазвати недоумицу, а код неких и потсмех. И желећи да на то одговори, он вели: „Што се играте речима? – рећи ће неко: шта је то „православље“? И каква је ту нарочита идеја, и нарочито право на уједињење народа? Не би ли то био политички савез, као сви остали, слични њему, па ма и на најширим основима, по примеру Сједињених Америчких Држава, или можда и још ширим? На то питање, које ми је доиста могло бити постављено, ја ћу одговорити. Не, ово неће бити то исто, нити је овде игра речима; него ће то заиста бити нешто нарочито и досад нечувено; то неће бити само политичко уједињење, и много мање још политичка освајања и насиља – иако Европа друкчије не може то да замисли; и неће ту бити неког погађања, личне користи, и ни осталих већ обоготворених порока под маском званичног хришћанства, у што уствари нико осим гомиле и не верује. Не; ово ће бити право уздизање Христове истине, која се чува на Истоку; прави нови Крстовдан и закључна реч православља, на чијем челу већ поодавно стоји Русија. Ово ће бити у неку руку саблазан за све силне овоземаљског света, који су досада господарили, и који су на сва томе слична „очекивања“ гледали са потсмехом и заједљивошћу, премда нису могли да схвате ни то да се може озбиљно веровати у братство људи, у свеизмирење народа, у савез који је заснован на темељу служења свему човечанству, и најзад у сам препород човечанства по истинским начелима Христовим. А ако је веровање овој „новој речи“, коју ће Русија на челу уједињеног православља рећи свету – ако је то „утопија“ достојна само потсмеха, онда нека и мене ставе у ред тих утописта, а смешно од тога ћу ја поднети“.

Православље, носилац и чувар пресветлог лика Христовог и свих богочовечанских сила, и јесте „нова реч“, коју Русија на челу православног Словенства има да каже свету. За Достојевског, формула и гесло руске и словенске будућности јесте православље и „православно дело“. А шта је то православље и „православно дело“? „То ни у ком случају није некаква само обредна црквеност, нити чак, с друге стране, неки fanatisme religieux (како се већ и почињу изражавати у Европи о томе свеопштем садашњем руском покрету), него је то управо: људски прогрес и свеочовечење човечанства. Тако православље и православно дело схвата руски народ који све изводи из Христа, који своју будућност оваплоћује у Христа и у Христову истину, и који не може ни замислити себе без Христа“. „Највећи међу највећим позивима, кога су Руси свесни у својој будућности, то је општечовечански позив, служење целоме човечанству – не само Русији, не само целоме Словенству – већ целоме човечанству, свечовечанству“.

Свечовечанску улогу Достојевски приписује руском народу, не зато што је руски већ што је православни. Јер као православни, он свето и побожно чува лик Христов, који му даје богочовечанске љубави и силе за духовно уједињење са свима народима и за радосно еванђелско служење свима људима. За Достојевског је главно: не народ него Црква; народ утолико уколико припада Цркви и живи Христом и ради Христа. Црква је савест народа; она треба да влада народном душом помоћу „чудесног и чудотворног лика Христовог“. За Достојевског, Православна Црква је она „социјална реч“ коју руски народ има да каже свету, јер је она савршен и незаменљив идеал. „Ако желимо да једном речју изразимо социјални идеал Достојевскога, онда ће та реч бити не – народ, него – Црква“, с правом вели интимни пријатељ Достојевскога, Владимир Соловјев, философ.

Достојевски никада није идеализирао руски народ, а још мање идолатризирао. Он је увек непристрасно истицао и његове негативне особине. Мудро објективан, он не преувеличава његове позитивне особине на рачун негативних, него их верно разликује и раздваја. У руском човеку из простог народа, вели он, треба умети одвојити красоту његову од надовезаног варварства. Околностима које прате скоро читаву руску историју, наш народ је толико био предат разврату, и толико је био развраћан, саблажњаван и непрестано мучен, да је управо за чуђење: како је уопште остао жив, сачувавши људски образ, па чак и красоту његову. Али ето он је сачувао и красоту свога образа. Ко је истинит друг човечанства, кога је бар једанпут тиштало срце због страдања народа, тај ће разумети и извинити све непролазно, нанесено блато у које је утонуо наш народ, и умеће да нађе у том блату дијаманте. Судите руски народ не по оним мрским поступцима које он тако често чини, већ по оним великим и светим стварима за којима он и у пакости својој непрестано уздише. Најзад, нису баш сви у народу – ниткови! Има баш светаца у народу, и још каквих! Светле они, и свима нам пут осветљавају!… Судите наш народ не по ономе шта он јесте, већ по ономе шта би желео да постане. Јер идеали су његови снажни и свети, и они су га и спасавали кроз векове мучења; они су срасли с душом његовом одискони, и наградили ту душу, заувек, простодушношћу, и честитошћу, искреношћу и широком за све отвореном памећу – а све то у ретко привлачном хармоничном једињењу. Ако пак уза све то иде и тако много блата, руски човек тугује због тога пре свега сам, и највише, и верује да је све то – само надошло и привремено, искушење ђаволско, да ће престати тама и да ће једном неизоставно засијати вечита светлост.

Народ је сачувао красоту свога духовног лика, имајући као своје историјске идеале: св. Сергија Радонешког, св. Теодосија Печерског, св. Тихона Задонског, и њима сличне светитеље. Осим тога, дубоко у народној души усађено је пламено осећање личне свегрешности и свеодговорности, које се извија у непрекидни подвиг покајања и христочежњивог израђивања себе по лику Христовом. Све за чим народ чежњиво уздише, сву истину, правду и спасење он налази у православљу, и зато му ништа друго није ни потребно.

Овакво народољубље Достојевског изазвало је бурну реакцију код оног дела руске интелигенције која се духовно формирала по начелима западно-европског хуманизма који величину човека зида на ниподаштавању Бога. У томе се нарочито истакао Градовски, који је подвргнуо оштрој критици чувени Достојевсков „Говор о Пушкину“. Достојевски му је одговорио својим „исповедањем вере“ (profession de foi) у последњој свесци свога Дневника. О томе он пише у једном свом писму: „Решио сам да напишем једну главу за Дневник у облику моје profession de foi за Градовског. Сву сам душу унео у тај чланак; он се разрастао у тва табака“.

Ово Достојевсково „исповедање вере“ има пресудни значај за правилну оцену његовог схватања Европе и Русије. Ту је он казао „сву душу своју“, коју је иначе прикривено изражавао кроз разне личности у својим романима. Ово Достојевсково „исповедање вере“ заслужује да се подробније изложи и доведе у везу са његовим ранијим идејама о томе.

На првом месту, Градовски тврди да „сваки Рус који жели да се просвети, може ту просвету добити једино из западно-европског извора, јер руских извора апсолутно нема“. – То је врло лакомислено речено, одговара Достојевски Градовском. Али ви сте ту изговорили и једну врло важну реч: „просвећење“. Дозволите да вас упитам шта ви под том речју разумете? Да ли западне науке, корисна знања, занатство, или просвећивање духа? Оно прво, то јест науке и занатство, заиста не треба да нас мимоиђу, и ми збиља нити можемо, нити треба да то избегавамо. Исто тако се потпуно слажем са мишљењем: да то можемо добити једино из западно-европских извора, и зато нека је вечита слава и хвала Европи. Али, под речју просвећивање ја разумем (а мислим да нико друкчије не може разумети) оно што се буквално подразумева под речју „просвећивање“, то јест духовну светлост, која озарава душу, просвећује срце, упућује ум показујући му животни пут. Ако је тако, дозволите онда да приметим: да ми такво просвећивање не морамо захватати из западно-европских извора, јер постоје (а не „не постоје“) руски извори.

Нема сумње, Христос је истинита Светлост, а у Светлости је просветљење – просвећење. Он Собом осветљује, и тиме просвећује. Где је Он, тамо је Светлост, тамо просвета. Светлост која осветљује све таме живота и смрти; Светлост која просвећује и ум, и срце, и душу вечном божанском просветљеношћу. И зато Христов човек зна и има вечни смисао живота и света: зна зашто је створен, ради чега живи у овом свету и због чега прелази из овог у онај свет. „Ја тврдим, вели Достојевски, да се наш народ одавно просветио, од онда кад је у своје биће примио Христа и његову науку. Рећи ће ми неко: народ не зна учење Христово, и проповеди му се не држе – али то је празна замерка. Народ зна све што треба да зна, иако не би можда могао да положи испит из катихизиса. А оно што зна научио је у храмовима, где је вековима слушао молитве и песме, које су боље но проповеди. Народ је понављао и певао те молитве још у шумама, бежећи испред својих непријатеља, још у доба татарске најезде, још онда је можда певао: „Господе сила, буди са нама!“ још онда је можда утувио ту песму, јер онда сем Христа ништа друго није имао – а ту, у тој песми налази се сва истина Христова. И шта мари што народу држе мало проповеди?… Не мари ништа, јер свештеник и отпева: „Господе, Владико живота мога“ – а у тој је молитви сва суштина хришћанства, сав његов катихизис; а ту молитву народ зна напамет! Исто тако он зна напамет многа житија Светих, препричава их, и слуша разнежено. Главна школа хришћанства коју је народ прошао – то су векови безбројних и бескрајних мука које је поднео кроз своју историју, кад је, напуштен од свију, гажен од свију, радио за све и свакога, и остао само са Христом као јединим утешитељем, кога је тада примио у своју душу за вечита времена, и који му је зато спасао душу од очајања!

„Уосталом, зашто ја вама све то причам? Обраћа се Достојевски Градовском. Зар зато што желим да вас убедим? Вама моје речи, наравно, изгледају детињасте, готово неумесне. Понављам зато по трећи пут: не пишем за вас! Тема је врло важна, о њој треба разно и много говорити, и ја ћу говорити све док могу да држим перо у рукама. А сад ћу изложити своју мисао у основи: ако је наш народ већ одавно просвећен тиме што је примио Христа и његову науку, онда је он тим самим с Њим, са Христом, примио и истинску просвету“.

Године 1873 Достојевски је писао: „Каже се да руски народ слабо зна Еванђеље; да не зна основна правила своје вере. Можда је то истина; али зато он зна Христа, и одискона га носи у срцу своме. О том нема сумње. А како је право схватање Христа могуће без претходног учења о вери – то је друго питање. Но несумњиво је да душевно познавање Христа, и права претстава о њему, постоје у руском народу, и преносе се са покољења на покољење, и слили се у људским срцима. Можда је Христос једина љубав рускога народа: он воли његов лик на свој начин, то јест до патње. Зато се руски народ и поноси нада све називом православни, то јест онај који најправилније исповеда Христа“.

Људи хуманистичког погледа на свет и живот, никако не могу да дубље зароне у психологију и онтологију руског православног народа. Бојећи се непознатог и свега што улази у категорије рационалног и логичног по схватању „непогрешивог“ Европејца, они сваку дубљу манифестацију вере сматрају или за непросвећеност или за притворство. Они у руском народу виде грубу, црну масу, која је увек називала себе хришћанском, али нема појма ни о религији, ни о Христу, па чак не зна ни најобичније молитве. На овакво тврђење поевропљиве руске интелигенције Достојевски одговара: „Они и не слуте да наш народ, ако и не зна молитве, али је суштину хришћанства, дух и истину његову сачувао, сачувао и оснажио у себи толико колико можда ни један други народ на свету. Уосталом, атеист, или према стварима вере равнодушни Рус Европљанин, веру друкчије и не разуме него као формализам и идолопоклонство; и како у народу не види ништа до идолопоклонство, закључује, да народ о вери ништа не зна, моли се кад му треба – дасци, а у ствари је равнодушан, дух му је убијен формалистиком. Хришћански дух у народу нису ти Руси опазили можда зато, што су тај дух они сами давно већ изгубили. Тај „развратни“ и непросвећени наш народ, међутим, воли смиреног, нишчег и побожног; у свима својим предањима и причама сачувао је веру: да ће се слаби и понижени човек, који ради Христа трпи неправедно и узалудно, узнети изнад силних и знатних, када се зачује глас суда и воље Божје. Наш народ воли да прича о славном и великом животу свога великог, мудрог и скрушеног хришћанског витеза Иље Муромца, усташа за истину, ослободитеља бедних и нејаких, покорног и смерног, верног и срцем чистог. А имајући, поштујући и волећи таквог витеза – зар тај наш народ у исти мах не верује и у победу сада понижених народа и браће наше на истоку? Наш народ поштује успомену на своје велике и смерне испоснике и богоугоднике; воли да прича својој деци историје о великим хришћанским мученицима. Те историје народ добро зна; и ја сам их прво од народа чуо; и то је причање било тако проницљиво и умилно, да ми је у срцу остало. Сем тога, народ свакога дана даје из своје средине велике покајнике, који ходају с умилношћу, пошто су раздали све своје имање за тихи и велики подвиг истине, рада и сиромаштва“.

„Народ зна Христа Бога свог, иако се није учио у школи, вели Достојевски. Зна, јер је вековима поднео многа страдања, и у невољи својој свагда, од почетка па све до наших дана, слушао о свом Христу Богу од Светитеља својих, који су радили за народ и стајали за руску земљу до самопрегора, од оних самих Светитеља, које народ дандањи поштује, сећа се њихових имена и моли се на њиховим гробовима. Верујте, у том смислу су чак и најтамнији слојеви нашег народа далеко образованији но што ви, у своме културном незнању, претпостављате о њима, а можда образованији чак и од вас самих“.

Окренут према Градовском и осталим руским Европејцима, Достојевски одлучно тврди да он зна народну душу, њене стварности и њене идеале, и да у руском народу „хришћанство мора остати заувек најглавнији и животни основ његовог просвећења“. „Ја сам видео наш народ и познајем га, вели Достојевски. Дуго година сам живео с њим, јео сам с њим, спавао, сам сам „био увршћен међу злочинце“, радио сам с њим најжуљевитије послове у време док су други, „они што су прали руке у крви“ водећи либералну политику и потсмевајући се народу на предавањима и у часописним фељтонима – закључивали: да је наш народ „зверске слике и прилике“. Не говорите дакле мени да не познајем народ! Ја га познајем: од њега сам поново примио у своју душу Христа, кога сам познао као дете у очинском дому, и кога сам изгубио онда кад сам се и сам преобразио у „европског либерала“.

Изгледа ми, међу руским мислиоцима и мудрацима, нема човека који тако свестрано познаје душу руског народа као Достојевски. Њему су познати и њени најидеалнији узлети и њени најдемонскији падови. Боље него ико он зна и пакао и рај руске душе. Јер је и у њен пакао силазио, и у њен рај улазио. Ако се може говорити о стилу душе, онда је Достојевски пронашао стил руске душе. По њему, у главноме постоје „два народна типа, који нам до краја претстављају цео руски народ. Пре свега, то је: заборав и губитак вере у свему (обратите пажњу, то се јавља с времена на време, и пролази као каква поплава). То значи потребу да се пређе граница, са замирућим срцем да се дође до провалије, да се наднесе над њу, погледа у њено дно, и – у појединим случајевима, доста честим – избезумљено, главачке да се баци у њу. То је потреба одрицања у човеку, понекад у најпозитивнијем и најдобродушнијем човеку; потреба одрицања свега, највеће светиње срца свога, највећег свог идеала, целокупне народне светиње пред којом је још малочас стајао са страхопоштовањем и која као да му је одједном постала несносно бреме. Нарочито поражава ужурбаност и плаховитост којом руски човек жури понекад да се истакне у понеким тренуцима свога или народног живота, да се истакне у добром или рђавом смислу. Бива да просто не може да се уздржи. Тиче ли се љубави, вина, бекријања, самољубља, зависти – ту се руски човек понекад сав и потпуно даје тренутку, готов да кида са свим, да се одрекне свега: породице, обичаја, Бога. Понеки крајње добар човек може тад одједном постати нитков, развратник, злочинац – само ако западне у тај вихор, судбоносни за нас вртлог грчевитог и тренутног самоодрицања и самоуништења, који је тако својствен руском народном карактеру у понеким судбоносним тренуцима његова живота. Али се зато исто тако снажно и плахо, са исто таквом жудњом самоодбране и кајања – и спасава руски човек, као и сав народ, кад достигне крајњу границу, кад већ нема даље куд. Нарочито је карактеристично: да је обратни импулс, импулс обнове и самоспасења увек озбиљнији него порив одрицања и самоуништења“.

Достојевски зна да руски народ нема ни жеље ни расположења да обоготворава свој грех или да га путем казуистичке дијалектике претвори у нешто допуштено и препоручљиво. Напротив, за њега грех увек остаје грехом, јер је над његовом душом Христос увек остаје Богом. А где је Христос, ту се увек има правилно сазнање о греху и правди. У своме „исповедању вере“ Достојевски пише: „У нашем народу, нека је и зверство и грех, али је у њему неоспорно и то: да он, узевши га у целини, никада неће сматрати (и то не само идеално, него баш стварно), нити сматра, нити ће икада хтети да сматра свој грех као право и правду! Он ће згрешити, али ће увек, пре или после, рећи: учинио сам неправду. Ако то неће да каже онај који је згрешио, рећи ће за њега други, и правда ће бити извршена. Грех је смрад, а смрада нестаје кад сунце гране потпуно. Грех је пролазан, а Христос вечан. Народ греши и чини зла свакодневно, али у бољим тренуцима, у Христовим тренуцима, никад се неће преварити у правди. То и јесте важно: у шта народ верује као у своју правду, у шта полаже веру, како је претставља себи, шта држи за своју најлепшу жељу, шта је заволео и шта моли од Бога, за чим у молитви плаче. А идеал народа је Христос, а са Христом је, наравно, и просвећивање. У својим најузвишенијим и најсудбоноснијим тренуцима, дакле, наш народ решава, и решавао је сваку општу, општенародну ствар по хришћански“.

На све ово, руски Европљани могу одговорити иронијом и потсмехом. Достојевски сусреће и то њихово расположење, и упућује им ове речи: Ви ћете с потсмехом рећи: „Мало је плакати и уздисати, треба радити и остваривати“. А међу вама, господо, руски просвећени Европљани, има ли много праведника? Покажите ми своје праведнике, којима бисте заменили Христа? У народу пак, знајте, има праведника! Постоје позитивни карактери неисказане лепоте и снаге, којих се није дотакло ваше гледање на ствари. Има тих праведника и мученика за правду – без обзира да ли их ми видимо или не видимо. Мислим, коме је дато да их види, он ће их, наравно, видети и схватити; а ко само зверски лик види, тај, свакако, ништа неће видети. Народ добро зна да тих праведника има, верује да они постоје, та га мисао крепи и даје му наде да ће га они у потребном тренутку спасти. Све су то за мене аксиоме, тврди Достојевски, и ја нећу престати да их разлажем и доказујем, докле год будем писао и говорио.

У своме „исповедању вере“ Достојевски врло убедљиво развија мисао руску и православну: да друштвене и грађанске идеје и идеали могу постојати само уколико су органски сједињени са моралним идејама и идеалима. Механичко калемљење европских форми, које су руском народу туђе и не одговарају његовој вољи, јесте главна реч и мисао руског европеизма. Али тиме се ништа стварно не постиже. „Чиме ћете, пита Достојевски руске Европејце, сјединити људе у сврху постигнућа ваших грађанских циљева, ако немате основу у првобитној моралној идеји? А моралне су идеје у једном исте: све се оснивају на идеји личног апсолутног самоусавршавања, на идеалу, јер идеал носи у себи све, сва стремљења, све тежње, и према томе из њега истичу и сви виши грађански идеали“. Грађански су идеали увек право и органски везани са моралним идеалима; и несумњиво је да из њих потичу. сами од себе никада се не јављају; јер појавивши се, имају за циљ задовољавање моралне тежње дотичне народности, у оноликој мери у коликој се у тој националности та морална тежња јавила. Према томе самоусавршавање у религиозном духу јесте у животу народа основа свему; јер лично усавршавање јесте исповедање добивене религије; а „грађански идеали“ сами, без те тежње ка личном усавршавању, никада не долазе, нити се могу зачети. Баш у томе и лежи снага велике моралне мисли – тиме она сједињује људе у чврст савез – што се она не мери користима које одмах доноси, него само тежи у будућност вечним циљевима и апсолутној радости. Тек кад се ослободи идејног робовања Европи, Русија ће моћи свом силом радити на остварењу својих друштвених идеала. А наши друштвени идеали, тврди Достојевски, неминовно потичу од Христа и личног самоусавршавања.

Своју тезу Достојевски наслања на појаву и успех стародревне хришћанске Цркве. Сетите се, вели он, шта је била и чему је тежила стародревна хришћанска Црква? Она је започела одмах после Христа, са свега неколико људи, и одмах, првих дана после Христа, полетела је да тражи своју „грађанску формулу“, која је сва била основана на моралној нади да утоли дух по начелима личнога самоусавршавања. Започеле су хришћанске црквене општине; затим се убрзо почела стварати нова, дотад нечувена националност – свебратска, свечовечанска, у облику опште васељенске Цркве. Али та је Црква била гањана, идеал се стварао под земљом, а над њим, на земљи подизала се огромна зграда, огромни мравињак – стара Римска Империја, која је такође била идеал, и исход моралних тежњи целог античког света. Али мравињак није био приведен крају – Црква га је поткопала. Догодио се судар двеју најсупротнијих идеја какве су могле постојати на земљи: човекобог је срео Богочовека, Аполон Белведерски Христа. Јавио се компромис: Империја је примила хришћанство, а Црква римско право и римску државу. Један мали део Цркве отишао је у пустињу и наставио некадашњи рад: опет су се појавиле хришћанске општине, затим манастири – истина само покушаји, чак и до данас. Остали огромни део Цркве, доцније се разделио, као што је познато, на две половине. У западној половини држава је најзад потпуно победила Цркву. Црква је била уништена и најзад се потпуно претворила у државу. Појавио се папизам – наставак старе Римске Империје у новом облику. У источној половини, државу је покорио и срушио мач Мухамедов – , остао је само Христос, одвојен од државе. А она држава која је примила, и наново уздигла Христа, претрпела је страшне вековне патње од непријатеља, од Татара, због неуређености, због крепосног права, од Европе и европеизма, и још данас трпи што праву друштвену формулу у смислу љубави и хришћанског личног усавршавања заиста није могла да изгради. Али ви не бисте требали да је корите за то, г. Градовски! Наш је народ засад једини носилац Христа, и само се у њега јединог нада. Он себе зове крестјанином, то јест хришћанином; није то само проста реч, то је идеја целе његове будућности.

Христа Богочовека носити у свима мислима, у свима осећањима, у свима стремљењима; Христом решавати све, – то је, по Достојевском, мисија руског православног народа. На тим путевима многе ће силе зла нападати руски народ, сметати му, копати му провалије и поноре, е да би га одвратиле од остварења узвишеног циља. Али Достојевски чврсто верује, у свима тим недаћама Русију ће спасавати Господ. Он изјављује са пророчком убедљивошћу: „Русију ће Господ спасти, као што ју је спасавао већ много пута. Из народа ће спасење изићи, из вере и смирености његове“. „Народ верује на наш начин, каже свети старац Зосима; јавни радник, који у Бога не верује, код нас у Русији ништа не може учинити, макар био искрен у срцу, и умом генијалан. То знајте. Народ ће дочекати атеиста, и подићи ће се на њега и савладати га, и остаће једина православна Русија… Од народа је спасење Русији, јер је овај народ богоносац“.

Но ако се деси, да у огромно тело Русије уђе еванђелски легион, шта ће се онда догодити? Онда ће се, чврсто верује Достојевски, поновити Исусово еванђелско чудо. Оно чудо које је Достојевски ставио на чело свога романа Зли дуси (Бјаси), и учинио га центром свих збивања наводећи га поново при крају романа. Чудо гласи: „А онде пасијаше по гори велики чопор свиња, и мољаху Га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. Тада изиђоше ђаволи из човека и уђоше у свиње; и навали чопор с брега у језеро и утопи се. А кад видеше свињари шта би, побегоше и јавише у граду и по селима. И изиђоше људи да виде шта је било, и дођоше к Исусу, и нађоше човека из кога беху изишли ђаволи, где седи обучен и паметан крај ногу Исусових; и уплашише се. А они што су видели, казаше им како се исцели бесомучни“ (Лк. 8, 32-36)

„Пријатељу мој, – узвикује Степан Трофимовић коме читају овај еванђелски догађај, – видите, то је од речи до речи тако као с нашом Русијом. Ти зли духови, те нечисте силе, што су изишле из болесника и ушле у свиње – то су отрови, мијазме, сва нечистота, све нечисте силе, сатане и дрекавци, намножени у нашем великом и драгом болеснику, у нашој Русији, вековима намножени… Али велика мисао и велика воља благосиља је са висине, исто онако као и онога лудога бесомучника, и изићи ће сви ти нечастиви, сва нечистота, сва та гадост, која се на површини нагнојила… и нечисте силе ће саме молити да уђу у свиње. А и ушле су већ, може бити! То смо ми, ми и они, и Петрушка… и други с њим, а ја можда први од свију… и полудели и побеснели, ми ћемо поскакати у море, и подавити се, сви; тамо нам је пут, и само нам то и остаје. Али болесник ће се излечити, и „сести крај ногу Исусових“… и сви ће гледати са чуђењем и дивљењем“.

Русија – исцељена од легиона; Русија – крај ногу Исусових; Русија – христочежњива и христоносна; Русија – чувар и проповедник правог еванђелског Христа, – то је животни идеал Достојевскога, идеал лични, друштвени, народни, свечовечански. Ако се може говорити о свеидеалу, онда је то свеидеал Достојевскога. Христос је и сила, и логос, и логика, и смисао, и циљ свега људског у свима световима.

Христос је руска сила и руска вредност, вечна сила и вечна вредност, – то је еванђеље Достојевскога. Европска цивилизација је, у суштини, цивилизација без Христа, јер је заснована и развијена на саможивим и човекоманијским начелима „непогрешивог“ човекобога европског. Такву цивилизацију Достојевски не може да прими. „Врлина без Христа, вели Достојевски, то је идеја целе данашње цивилизације“. Такву европску цивилизацију Достојевски одбацује, јер она није за руску душу која носи у себи општечовечанске идеале.

Руској интелигенцији, која жели да европску цивилизацију без Христа, пренесе у Русију, Достојевски вели да народ духовно није с њом и да јој је туђ, јер је народ у огромној већини својој православни и живи идејом православља у потпуности. Дубока грешка руских интелигената је у томе, вели Достојевски, што они не признају у руском народу Цркву. Не говорим сада о црквеним зградама и о клиру, већ говорим о нашем руском „социјализму“, (ову супротну реч Цркви узимам баш ради разјашњења моје мисли, ма како чудновато се то чинило;) – чији је циљ и излаз свенародна и васељенска Црква, остварена на земљи, уколико земља може да је смести. Ја говорим о неутољивој жудњи у руском народу за великим, свеопштим, свенародним, свебратским уједињењем у име Христово. И ако тог уједињења још нема, ако се није још саградила Црква потпуно, већ је засада само у молитви – ипак, инстинкт за ту Цркву, и неуморна жудња за њом, некипут можда скоро несвесна, постоји несумњиво у срцу нашег многомилионог народа. Социјализам руског народа се садржи не у комунизму; не у механичким формулама: народ верује да ће се, на крају крајева, спасти једино свесветлим уједињењем у име Христово. То је наш руски социјализам. А тој „црквеној“ идеји у руском народу, ви се смејете, господо Европејци наши! Наравно, има много и других „идеја“ у народу са којима се ви никад нећете зближити, и држаћете их за татарске, са вашег европског гледишта. Те остале идеје сад нећу спомињати. Него постављам формулу у вези са главном идејом: ко не разуме у нашем народу његово православље и коначне циљеве његове, тај никад неће разумети ни сам наш народ. Осим тога: тај не може ни волети руски народ.

Због овакве своје историософије, по којој је православље највиша вредност и највећа сила руског народа, Достојевски је проглашен за реакционара од неких западњака, јер су у томе видели апологију аутократског облика руске државе. Но колико је Достојевски далеко од тога, може се лако видети, када се објективно и синтетички размотри његово схватање Цркве и државе.

Прва мисао Достојевскога о Цркви и држави је ова: Цркву и државу је немогућно мешати; Петар Велики је заробио Цркву; од његовог времена „Црква је у парализи“. У питању суда над преступницима, Црква и држава имају посебна гледишта, али је гледиште Цркве несравњено човечније и савршеније од државног. Поводом осуде извесних личности од стране државе, Достојевски вели: „Држава као држава није могла помиловати ни М. ни Н. (изузимајући вољом монарха). Јер, шта је погубљење? – У држави: жртва за идеју. Али када би наместо државе стајала Црква – тада не би било погубљења. Цркву и државу не треба мешати. А што их још увек мешају, то је добар знак – то значи да код нас постоји склоност за Цркву“.

Компромис између државе и Цркве, пише Достојевски, у таквим питањима, као, на пример, о суду, у потпуној и чистој суштини својој немогућан је… Црква треба сама у себи да садржи целу државу, а не да добије у њој тек некакав угао; а ако је то данас због нечега немогуће, онда то, у суштини, несумњиво мора бити постављено као непосредна и најглавнија сврха свега даљег развитка хришћанскога друштва. Господ наш Исус Христос зато је нарочито и долазио, да установи Цркву на земљи. Царство небеско, наравно, није од овога света, него на небу, али у њега се не улази друкчије него кроз Цркву, која је основана и установљена на земљи… Црква је ваистину царство, и одређена је да царује, и на крају свом она се несумњиво и мора појавити као царство на свој земљи – за што имамо и обећање.

У древна времена прва три столећа хришћанства, вели Достојевски, хришћанство се јављало само као Црква и било је само Црква. Не може Црква себи тражити одређено место у држави, (као сваки други „друштвени савез“ или као „савез људи ради религиозних сврха“), него, напротив, свака земаљска држава требало би доцније да се претвори у Цркву потпуно, и да постане ништа друго него Црква, да просто одбаци све своје циљеве који се не слажу са Црквом. Све то њу ни најмање неће понизити, неће јој одузети ни част ни славу велике државе, нити славу њених управитеља, – него ће је само преместити са лажног, још незнабожачког и погрешног пута, на правилан и истинит пут који једино води ја вечним циљевима.

По неким теоријама, развија своју мисао Достојевски, које су се и сувише разјасниле и исказале у деветнаестом веку, Црква треба да се препорађа у државу, као из нижег рода у виши, да затим у држави ишчезне, уступивши место науци, духу времена и цивилизацији. А ако неће то, и ако се противи, њој се у држави одваја тек као неки незнатан угао, и то под надзором, – и то је већ свуда и остварено, у наше време, у сувременим европским земљама. Но по руском схватању у уздању, требало би – не да се Црква препорађа у државу, као из нижег типа у виши, него, напротив, држава треба да сврши тиме да се удостоји да постане само Црква, и ништа друго.

Да се ово гледиште не би схватило као ултрамонтанство, Достојевски га допуњује еванђелским мишљењем: „Црква се не претвара у државу. То је Рим и његова машта. То је треће ђаволово искушење! Него напротив, држава се претвара у Цркву; она се уздиже до Цркве и постаје Црква по читавој земљи, – а то је сасвим противно ултрамонтанству, и Риму… и није ништа друго него велика улога православља на земљи. Од истока ће ова звезда засијати“.

Пред крај свога живота Достојевски је писао о овој омиљеној теми: „Држава је, првенствено, хришћанско друштво и тежи да постане Црква. У Европи је супротно томе. У томе се састоји једна од најглавнијих разлика између нас и Европе“.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Растко)