СВЕТА ПЕТКА, БОЖЈА УГОДНИЦА, СВАГДАШЊА ЧУДОТВОРКА

ЧУДЕСНА СУ ДЕЛА БОЖЈА

Чудесна је вера православна.

Марта месеца 2016. године грузијски археолози су, истражујући остатке православног храма у граду Кварели ( Кахетија ), пронашли огромни, у земљу закопан, сасуд са светом богојављенском водом, освештаном у осмом веку. Вода из сасуда ( званог квеври ), који запрема тону, била је свежа и питка као из најживљег источника. Храм су разрушили Арапи, а водица је, неукварена, остала да сачека археолога Нодара Бахадзеа и његову екипу. Лабораторијска анализа је показала да је вода добра за пиће.

Ово чудо је дело Творчево у природи, али над природом. Песма црквена каже да тамо, где Бог хоће, побеђује се природни поредак.

Али, дивна су дела Божја кроз његове свеце, међу којима као сунце блиста Света Петка, коју данас славимо.

ЧУДО СВЕТЕ ПЕТКЕ ИЗВОРСКЕ

Девојка Даница Грљановић, ћерка Ђорђа Грљановића из Бигренице, имала је 17 година када се навелико спремала за удају. Неуморно је радила на спремању ствари за удају, шила, везла и штрикала сваког дана, не гледајући на празнике и недеље.

– Не само она, него ни ми остали укућани нисмо знали ни за пост, ни за православну веру, ни за цркву; трудили смо се само за оно што се види, а оно што се не види и што је најпотребније за душу то нисмо знали, – прича отац Даничин, Ђорђе.

Даница је била вредна девојка, али без вере у Бога, као и њен отац и мајка, деда и баба и сви остали.

У мају 1962. год., Даница оде код своје комшинице Руже на седељку, ради плетења девојачке спреме. Ту су радиле до неког доба, а касно ноћу Даница се врати кући и легне потпуно здрава да спава. Ујутро, кад се пробудила, имала је шта да види: на левој руци су јој се прсти савили у длан и не може да их исправи.

Даница је постала неизмерно тужна, али и сви ми укућани, и њен момак Стево. А она своју руку не осећа, целу, од рамена до шаке, као да и није њена. Сви смо се нашли у ужасу. Ја, отац Даничин, као и сви укућани, почели смо да смирујемо Даницу говорећи јој да се не секира, јер ће лекар, кажемо, да излечи руку, па ће бити као што је и била.

Када смо је одвели лекару, он гледа руку и каже да је то парализа, да прети опасност да пређе и на другу руку.

Почели су да је лече. Прође месец дана, а рука се све више суши, прође два месеца и рука поче да смрди, страшно је смрдела, прође три месеца, рука поче да губи боју и постаде сасвим тамна и сва трулежна. Лекари затим донеше одлуку да се рука сече до рамена и да јој се намести протеза. А ја, као отац, нисам хтео ни да чујем за то. После тога лекари су казали да они њу отпуштају, јер су све могуће лекове употребили, тако да је са њихове стране са лечењем завршено.

Саката Даница оста неизлечена. Једино је могла да чува свиње. Узме прут у десну руку, а леву сакрије да не виде људи како ружно изгледа, а и смрди неподношљиво. Тугује Даница за својом руком, јер види да остаде саката целог живота.

Прође доста времена, а лека ниоткуд. Многи су предлагали да иде у бању или да користи неке друге лековите воде и траве, али за мене су све то биле басне, које нисам прихватао.

Једна баба из наше фамилије препоручи нам да идемо у цркву и то у Раваницу, у Манасију и у Св. Петку. Да умесимо три колача и сваки колач да забележимо и наменимо за по један манастир, а Даница да изабере један од три колача. Па који изабере, у тај и да идемо. Пошто је Даница чувала свиње, мајка њена, пре него што је ујутро пустила свиње на пашу, рекла јој је да иде у кухињу и да узме један колач. Даница је тако и урадила, а кад је отишла, каже ми Ружа, њена мајка, да је наша ћерка узела колач од Св. Петке, што значи да ће Св. Петка да излечи нашу ћерку.

Ја, грешни отац Даничин, свим срцем сам прихватио да идемо у Св. Петку, иако нисам знао ни за Бога ни за Цркву.

Увече кажем ћерки да ћемо рано ујутро ићи у манастир Св. Петке да тамо лечи своју руку. Она, када је чула, толико се обрадовала, као да је предосећала да смо пронашли правог лекара.

Тако ћерка и ја одосмо у Св. Петку на јутарњу Литургију.

Кад смо стигли у зору, код црквених врата сретне нас свештеник, о. Лазар, а ми му кажемо зашто смо дошли и замолимо га да види њену руку. Кад је видео, пита нас да ли смо били код лекара? Ја кажем да смо били и да су лекари казали да нема вајде такву руку лечити, јер је прешла у распадање. Када сам од лекара то чуо, а будући да сам био убеђен сто посто да ће излечити моју ћерку, изгубио сам веру у све на овом свету, али, онда још нисам веровао у милога Бога истинитога.

Казао сам свештенику: „Ево сада сам дошао у цркву да тражим лек за своју ћерку”. А свештеник ми каже: „То су твоји греси пали на твоју ћерку”. Ја сам му одговорио: „Грешан сам од главе до пете”. Свештеник ми онда каже: „Ако се покајеш, добићеш од Бога шта желиш”, и оде у цркву да почне службу. Затим долазе две монахиње у цркву, а ја и њима покажем руку ћерке и испричам све. Оне нам рекоше да уђемо и ми у цркву и да лепо станемо: мушкарци са десне, а жене са леве стране. Напоменуле су нам и нагласиле да не излазимо из цркве за време службе: без обзира шта нас снађе морамо да претрпимо, јер није добро да се излази за време службе. Чим сам ушао у цркву, осетих мучнину, и немоћ и неки терет, не могу да дишем, боле ме леђа, ноге, раме, врат, стомак ми се надуо, душа да ми изађе, хоћу да умрем, али сам чврсто одлучио да не излазим из цркве за време службе, па ако умрем, нека умрем у цркви.

Кад се завршила служба, изашао је свештеник са крстом у руци и почео да дели неки хлеб – ја не знам ни шта је то. И каже, ко није ништа јео нека изволи да узме. Како нисам ништа јео, једва сам чекао да узмем тај хлеб, да би ми било мало лакше, али једва сам се померио с места, пришао и с напором узео, ставио у уста и једва, једва прогутао. Душа хоће да ми изађе, и кад сам напокон прогутао, осетих као да ми се неки терет, попут воденичног камена, скиде с леђа. Одједном постадох весео као што никад раније нисам био.

После тога, о. Лазар нам је казао да идемо на бунар Св. Петке и да се тамо умијемо, а када се вратимо, да дођемо на ручак код њих. И ми смо прихватили са радошћу и ручали посни ручак: црни хлеб, пасуљ и салату, јер је био петак.

И ћерка и ја смо тада добили неко изванредно расположење и олакшање од те наше туге и невоље. Када смо стигли кући, сви нас укућани питају – како смо се провели у манастиру? Ми им испричамо све по реду. Ја и ћерка Даница смо и даље остали расположени, а остали укућани, мој отац и мајка, жена Ружа, син Драгољуб, који је тада имао 15 година, остали су тужни као што су и били. У томе паде и ноћ и дође време за спавање.

Ујутру, када је Даница устала имала је шта и да види. Рука јој је потпуно оздравила као што је била и пре, само је на длану остало удубљење где су били притисли скупљени прсти. Сада Даница има две руке и сви смо сада весели.

Ја, грешник, посебно сам весео, јер видим да је Црква наша помоћница и да Бога има. И тако почнем из дана у дан да трагам за вером православном, да купујем побожне књиге и да читам. Затим сам купио Житија Светих и сва сам их прочитао. Хвала Господу Исусу Христу што је дао да остало време живота довршим у манастиру. За мене је овај свет као ђубре, пепео и паучина. Никаква земаљска лепота и богатство не привлаче ме, нити нешто материјално, само духовно, ништа земаљско, само небеско, где треба душа да иде. Амин.

Чудо се догодило 1962, а ово је писао о. Георгије из ман. Раванице, некада Ђорђе Грљановић из Бигренице, Даничин отац

СВЕТА ПЕТКА МИРИ РОДИТЕЉЕ

А ево шта се десило пре неку годину у Београду.

Американка Мери Масилас, по окончању Универзитета Бафало, дошла је са групом колега у Београд у оквиру стручне екскурзије која се тицала спољне политике балканских држава. Док је екскурзија ишла Калемегданом, нашли су се пред црквом Ружицом. Иако није верница, Мери је ушла у храм и, одушевљена њиме, решила да се помоли Богу јер су њени родитељи били пред разводом, што ју је много болело, иако није хтела да им се меша у живот. Док се молила, плакала је. Једна жена јој је пришла и објаснила јој да је заштитница храма Света Петка, и да треба њој да се моли. Мери се умила светом водицом и понела је у флашици са собом. У хотелској соби се опет молила Мајци Божјој. Узела је из новчаника слику својих родитеља и, ни сама не знајући зашто, покропила је том истом водицом. Око три ујутру, пробудио ју је неки звук. На прозору је био голуб, коме је она понудила мрвице кекса. Голуб је на кратко ушао у собу и излетео, ни не окусивши кекс. Тада је Мери чула звук компјутера: неко ју је звао преко скајпа. Били су то њени родитељи, који су јој јавили да су се помирили, да се неће развести нити продати породичну кућу.

МОЛИТВА, ТРОПАР И КОНДАК ДИВНОЈ УГОДНИЦИ ГОСПОДЊОЈ

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас. Удостојила си се гледања лица Божјег, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спасење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрости и радости, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци, измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.

Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројици, навек века. Амин.

Тропар, глас 4.

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима угасила си угљевље страсти, Параскева, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у небеском дворцу: моли се за нас који поштујемо твоју часну успомену.

Кондак, глас 6.

Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она, оставивши пропадљиви живот, прими вечни, непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу и благодат да чини чуда.