СВЕТА ПАШТРОВСКА ГОРА

Манастир Спиридон, цркве у срцу планине
Ако дођемо на Црногорско приморје, и духовно ожеднимо, напојићемо душу на изворима воде живе у манастирима у приморском залеђу и у црквама расутим широм Паштровске горе. Приљубљени уз море, засађени на узвишењима, као раскошни цветови, скривени у дубини планине, ушушкани оскудним планинским растињем, пркосе времену, олујама, освајачима древни паштровски храмови. Ако је постојао бар један траг постојања светиње, у далекој прошлости, бар један угаони камен, Паштровићи су засукали рукаве, оснажили душу и кренули у обнову. Тако су на најсветији начин вратили дуг далеким прецима, још дубље се укоренивши у праотачким коренима.

Од Манастира Прасквица, десно, одваја се пут који води у Паштровску гору. На почетку стазе која се успиње према планини, стражари древна маслина. Њено упредено стабло, још увек, одолева студеним ветровима са севера и хучним јужним ветровима са мора. Своје уморно постојање греје медитеранским Сунцем, пркосно опстајући као сведок бурних, историјских догађаја. Усамљена маслина је као верни чувар који одолева протоку времена, дарујући плодове и чувајући историју паштровског народа као летописац и хроничар. На њеном стаменом стаблу постављена је дашчица са натписом ,,Рустово”- путоказ за манастир. На првом километру, од почетка пута, стиже се на Челобрдо, зараван у близини Јегоровог пута, са које се пружа величанствен поглед на Свети Стефан, Краљеву и Краљичину плажу и на манастир Прасквицу. Призор који буди инспирацију, жељу да се тихује у простору очаравајуће лепоте, на домак спомен чесме која нуди капи реске воде из дубине планине. У даљини море и плави небески свод се сједињују у плаветном загрљају. Понеки зрикавац свира на свом раштиманом инструменту своју несавршену арију, којој се поклањају лептири својим шареним крилима. На падини раскошно процветали жбунови жукве, и понеки дивљи нар.Човек и природа, у таквом амбијенту, постају заљубљеници на први поглед. Чула се прикивају за тај чаробни простор, али треба кренути даље, освојити зацртани циљ, доживети нешто ново, величанствено и непоновљиво.

До манастира,, Рустово” се стиже непрекидним успоном, вијугавим, уским путем, аутом или пешачећи око шест километара. Посету ,, Рустову” остављамо за следећи пут. Овај дан је одређен за подвиг, за посету светињама Паштровске горе, ушушканим у срцу планине, до којих се стиже са великом упорношћу и љубављу, правим планинарским подвигом. Заправо, све што је вредно, задобија се великом упорношћу и напором. На почетку стазице, испод кроше храстовог дрвета стоји натпис,, Спиридон.” Ту смо, на домаку нашег подвига. Море, насеље и урбана средина остали су иза нас. Сами смо, са природом, знатижељом, жељни пустоловине и духовног напајања у храмовима до којих само упорни ходочасте.

До манастира Спиридон, просечен је макадамски пут, али ја сам се уз планину успињала старом стазицом, ко зна кад утабаном, каменитом, вијугавом, обележеном путоказом, у виду црвено обојених ознака на камену. Ниско медитеранско растиње, планинско цвеће, дивља жалфија, коморач, понека клека прекривали су простор оскудне земље. Пут је напоран, на моменте стаза се губила и морали смо ићи са стене на стену. Из срца планине извирала је вода која је у оскудном току, протицала између камења. Сиве стене, обрасле маховином, пружале су могућност за предах, да се прикупи снага и одморе уморна стопала. Поглед на панораму Будве и морске пучине био је величанствен. Са друге стране, као контраст приморској питомини, обрушавали су се врхови Голог врха, који су прелазили у блаже падине обрасле шумом. Као испод какве велике настрешнице,наткриљени су манастири Дуљево, Свети Ђорђе, Војнић и бројне паштровске цркве. Почетно одушевљење, усиљени темпо, полако замењује умеренији ход. Ситни каменчићи се котрљају испод стопала, враћајући корак уназад. Сунце све више пржи. У ниским, закржљалим грмовима, зашушти по неки гуштер. Само да не видим змију, да ми не загорча овај посебни дан.Поред пута се појављује велика стена, у виду плоче. Ето, прилике да се испружим на трен, одморим стопала, окрепим се по којим гутљајем воде. Е, да ми је неко рекао да камен може бити удобан. У природи су сва изнанађења могућа.

После једночасовног планинарења, стаза постаје лаганија, а радост неизмерна. На пропланку се уздиже црква посвећена Светом Спиридону. Са леве стране су камени конаци, испред црквице чесма. Први утисак је да је манастир празан. Благословени мир. Чује се само зујање пчела и одјек бронзи из дубине планине. Шкрипавим звуком отварам капију на манастирској порти. Тај звук је био знак да су дошли ретки посетиоци. Из конака излази необични монах, крупније грађе, благог израза лица, са монашком камилавком какву носи руско монаштво. Да, то је отац Агапит о коме сам слушала у манастиру Подмаине. Дошао је са још тројицом монаха са Кавказа, подвижник, који целе године строго пости, подвизавајући се у брдима Паштровске горе. Плени смиреношћу, побожношћу и човекољубљем. Помало је изненађен посетом. Веома ретки су посетиоци ових простора. Његова крупна појава је, у први мах, асоцијација, на снагу вере и упорности паштровског народа, који је накада насељававао ове просторе.Међутим, превладава ми осећај снажне припадности, љубави, посвећености заједничкој православној вери, која обједињује и спаја разне народе сабирајући их у вери, нади и љубави.Отац Агапит нам беседи на помешаном руском и српском језику, али моје познавање руског језика, му олакшава комуникацију. Причам му колико се дивим великом руском народу, његовој историји, култури, уметности, књижевности.

Изненађен је колико знам о житијима руских светитеља. На моменте ми ставља руку на главу и благослови ме, онако топло, као што је топла душа словенска.Води нас до узвишења са кога се виде цркве Светог Димитрија и Светог Николаја, које чекају обнову.Поверава нам да ће се повући још дубље у планину када се обнови неки од зарушених храмова. Дирнута сам сазнањем да пости строго преко целе године и да се свакодневно моли за наш страдални народ на Космету.

Невероватна је снага вере, духа и поштовања предака у паштровском народу који себе сматра старим српским племеном. Благослов је, када се походи планина, да се понесе комад грађевинског материјала, једна цигла, један цреп. На тај начин, сваки ходочасник постаје ктитор. Наше мале приносе Бог уписује у књигу добрих дела. Слушала сам казивања о обнови манастира Спиридона. Паштровска омладина је од манастира Рустова до зарушеног храма, правила живи ланац и тако из руке у руку додавала грађевински материјал.
Благословом оца Агапита, добијамо кључ од цркве Светог Илије, и крећемо окрепљени, дубље у планину.Изнад цркве се налази планинарски дом испред кога нас дочекује наш брат, познати угоститељ из Рафаиловића. Не познајемо се лично, али у планини сваки добронамерник је драг гост. Ненаметљивим гостотљубљем позива нас да свратимо, попијемо сок од дивљег нара, прозборимо по коју реч. Лако ли је бити брат брату, ако носимо чисто срце у грудима. Ми смо из Србије, Рафаиловићи су из Паштровића, али смо везани вером и националним геном тако чврсто као да смо се на истој ватри цео живот грејали. Осећамо се добродошлима, спонтано гостопримство и ненаметљива љубазност, баш како се треба односити према неком блиском и свом.На столу маслине, пршут, козји сир, црни хлеб и два нара. Нуде нас храном, али ја пружам руку према једном распуклом нару и не питајући могу ли да се послужим. Ако смо наши, наши смо…
-Има ли вукова у планини?-питам помало забринута.

-Нема…-рекоше ми неуверљиво. А шта се ти Златиборка плашиш вукова?Неће они напасти тебе. Види како си мршава, не би се баш почастили.
Сви из необичне дружине прснуше у смех. Само ја оборих главу, као уцвељено дете.
-Оставићемо вам кључ од дома, на одређеном месту. Кад вас пут доведе у планину, да уђете као у своју кућу, да се одморите и окрепите.
Ако сам нечим обогаћена, то су оваква даривања, из душе, која се не могу ни са чим мерити.Братски се поздрависмо и кренусмо даље.Пут у дубину планине је необично широк, оивичен каменом. Питам се чему је служио овај пут у беспућу. Одговор добијам у сусрету са групом планинара из Подгорице. Још један срдачан, непосредан сусрет. Пут је градила аустро-угарска војска док је владала овим крајевима. Био је то пут од стратешког значаја. У разговору с планинарима сазнајем многе податке из историје и географије овога краја. Добијам обећање да ће ми послати на кућну адресу планинарску карту. Наравно, обећање је испуњено.Са обе стране пута назиру се остаци камених зидова, мали комади искрчене земље и каскадно насута плодна земља. То су остаци паштровских домова. Породице су се спустиле до мора, наставиле трајање.Садашње покољење се бави угоститељством и туризмом. Моја знатижеља, како, су некада, битисали у планини, остаје, овај пут, без одговора. Понеко стабло маслине и дивљег нара још увек је живо. Из дубине горе чују се звуци бронзи и пастирски гласови. Ето, склопих мозаик. Бавили су се сточарством и помало земљорадњом.

На десној страни стазе спазих крст направљен од две грубо отесане гране. Ознака да је у близини црква Светог Илије. Заиста, у долини, назире се црвени кров. Откључасмо врата, помолисмо се Богу у цркви, далеко од урбане средине. А колико смо далеко од Будве, нашег полазишта, сазнајемо када смо наишли на натпис ,,Црмница.” Па ми смо недалеко од Старог Бара. Умор је ишчезао. Само се стопала, помало, буне, али идемо даље, још даље. Циљ је новоизграђени скит Светог Стефана Дечанског. Широки пут остаје иза нас. Следимо слабо утабану стазицу. Других путоказа немамо. На појединим етапама пута, упадамо у високу папрат, разгрћемо је рукама, па се успињемо на блага узвишења. Храм…Бели се на суседном брдошцету.Још један радосни сусрет…

…Посебна су ми сећања на одлазак у манастир Светог Спиридона, на дан манастирске славе, 25. децембра. Сваке године пратило нас је невреме, снажан северни ветар, киша и грмљавина. Када се природа тако разљути, не помажу кишобрани. За трен ветар их заковитла и поломи. Поред стазе остајали су поломљени кишобрани разних боја, а ми смо се успињали уз планину покисли, али радосни, знајући да се Свети Спиридон радује нашем подвигу и да моли Бога за нас. Дирљив је био призор мајки које носе своју децу и успињу се уз планину. Такву снагу вере нисам нигде видела.Топла сећања ми и сада греју душу. За манастирску славу смо се трудили да понесемо и по неко послужење. Испред манастира нас је сачекивао наш отац Бенедикт, брижан, као добри отац, благословио нас је и радосно говорио:,, Верни народ.”Упућивао нас је у манастирски конак у коме је у старом шпорету горела ватра, а изнад шпорета је био канап на коме смо ширили мокре јакне да се просуше. Једном сам од оца Агатона добила огромну војничку јакну и чизме за пет бројева веће, да обучем док се не просуши моја одећа и обућа. Тако одевена, сам била и на лутургији, и причестила се сва радосна.
По завршетку литургије, сабирали смо се у конаку за трпезом љубави. И у таквим условима, прослављали смо Светог Спиридона. Била су то узвишена радосна сабрања.

На столовима није недостајало ништа, док су се изнад наших глава сушиле мокре јакне. Оваква ходочашћа су уграђена у мојој души, живе у сваком удаху и откуцају срца.
…Једног летњег поподнева пожелех да посетим манастир Светог Спиридона. Моја вољена сестра из Будве и ја, успињемо се уз планину, делимо једну јабуку на пола.Ободрене сазнањем да ћемо провести неколико сати у тиховању, стигосмо испред храма. Нисмо слутиле да је у манастиру наш духовни отац Бенедикт.Стигле смо у тренутку када се, са младим брачним паром из Русије, спремао да крене у обилазак скита Светога Стефана Дечанског.
-Оче, благословите да пођем и ја.
-Ти остани…Брзо ћемо се ми вратити.
У манастиру је искушеник, Дарко добио послушање да спреми ручак. Поред њега и оца, ту су и гости. Окреће се нервозно. Не зна шта да ради. Шта да смисли…
-Секо Лело, помози ми…Шта да спремим? Лако ми је за нас двојицу. Ми живимо манастирским, подвижничким животом.Ето, данас су ту гости.
-И гости су верујући људи. Што се бринеш, брате Даре? Ми смо се угостили љубављу из ваших душа. А и за ручак ћемо се снаћи, некако.
Моја сапутница оде. Улазим у конак да видим шта има од намирница.Скоро ништа…Мало кромпира, неколико свенулих шаргарепа, велика лименка туњевине, две кесе макарона, у кеси мало пиринча, у једној корпици три јабуке.Шта да радим? Треба да нахраним седам душа.
-Брате Даре, има ли коприва доле испод конака?
-Сека Лело, има коприва.Шта ћеш с копривама, благо теби?
-Иди брзо, набери младих коприва…
Засуках рукаве.Од неколико кромпира, коприва, пиринча и једне шаргарепе скувала сам пун лонац посне чорбе. Од два-три струка младог лука, шаргарепе и туњевине направила сам сос за тестенину. Смежуране јабуке сам ољуштила, исецкала на танке кришчице. Из врта ,, стиже”још младог лука. Брзо постависмо трпезу.Осећам необичну радост.Гостољубље узвраћено гостољубљем, непрекинути ланац божанске љубави. Гледам на трпезу на рустичном дрвеном столу. Нека светлост зрачи из скромних судова из којих се извија мирис топле хране. Са иконе ме гледа топли поглед Светог Спиридона.Осетих чудесну радост у срцу. Да ли ме је светитељ задржао у свом дому, да

угостим његове поклонике?Још једном проверавам да ли је све на столу, да нисам заборавила со, неку виљушку или кашику.
Гласови испред конака наговестише долазак оца и његових гостију. Стидљиво приступих очевој руци.
-Оче, ја сам у међувремену мало кувала…
Топле монашке очи се осмехнуше. Па он ме је зато и оставио. Знао нас је у душу. Проверавао нас кроз послушање и милосрђе.
-Е, зато сам те и оставио, да не идеш с нама.Благослов Божји…
Био је то један од радоснијих тренутака на мојим ходочашћима. У молитвеној тишини звецкале су кашике у металним тањирима. Скоро да нисам јела. Благодарила сам Богу за овај мали принос мојих руку и моје љубави. Благодарила сам моме духовном оцу што ми је овај дан учинио радосним. Помолисмо се после ручка. Погледах млади брачни пар из Русије. У истом трнутку ми се дубоко наклонише… Заблагодарише за љубав. За мало не заплаках. Слава Богу за све!
Паштровска Гора се расцветава новим храмовима.Тихују далеко од урбане средине, жељно ишчекујући ретке посетиоце. Загрљај Бога и човека…Душе жедне воде живе са спасоносних источника. Жељно ишчекујем заграљај са планином, да се угнездим у њен раскошни бескрај.