СВЕТА БЕСЕДА ИЗ 1943: ОТАЦ ЈУСТИН О НАСУШНОЈ РЕФОРМИ СРПСКЕ ПРОСВЕТЕ

Свети авва Јустин Поповић

УМЕСТО УВОДА

Уочи Другог светског рата, отац Јустин је имао виђење Распетог Христа: знао је шта долази из Европе, Беле Демоније ( то је израз Владике Николаја ) на његов народ.

За време рата, изабран је за члана Завода за српску православну културу, скупа са, између осталих, свештеницима и професорима Богословског факултета, Радославом Грујићем, Лазаром Мирковићем, Филаретом Гранићем, Димитријем Најдановићем, итд.  Српска просветна власт му је омогућила да се, на Коларчевом народном универзитету, обраћа омладини. Од тога је касније настала књига „Светосавље као философија живота“.

Године 1942, на захтев СА Синода СПЦ, отац Јустин пише текст о Павелићевој лажној творевини, тзв. „Хрватској Православној Цркви“, чији је циљ био похрваћење непоубијаних православних Срба у страшној Ендехазији. У тексту он пише:“По својој циничној безобзирности покушај оснивања „Хрватске православне цркве“ представља наказни историјски уникум. Јер неправославни државни „поглавник“ оснива „православну цркву“! јер „проведбу“ своје законске одредбе „повјерава министруправосуђа и богоштовља“ који је такође неправославан! Јер законска одредба „задобија правну моћ“ од самог „поглавника“, а не од канона и њихове еванђелске суштине – догмата“. Учествовао је и у писању Меморандума СПЦ о папистичко – усташким злочинима у НДХ.

За време Другог светског рата, отац Јустин је подржавао ђенерала Дражу Михаиловића и Равногорски покрет. Учествовао је у припремама за Светосавски конгрес у селу Ба, када је написао текст о односу Цркве и Државе, чије су основне тезе биле сличне онима касније изнетим у меморандуму „Истина о Српској Православној Цркви у комунистчкој Југославији“:“„Богу Божије – цару царево“. То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним свезнајућим Господом и Спаситељем Христом (Мт. 22, 21). Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна.Цару: харач, новац, на њему лик царев. А Богу? – и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер оно живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Зато и једно и друго припадају Богу = вечности, вечном животу = Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.У Богочовеку и Његовом делу и телу – Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она – тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком, и онда: човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када је то у питању, онда се и првоврховном апостолу Петру – „у очи противстаје“. Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (Д. Ап. 15, 28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим“.

Извесним грађанским политичарима, блиским Дражи, али који су се уздали у Запад, ово се није свиђало – сматрали су да треба наставити путем предратне секуларизације. Очито, они су били у Дражиној близини, али духом далеко од Бога и Светог Саве. Неким својим програмом тражили су радикално раздвајање светосавске вере од државе и народа. Њима је отац Јустин поручио, на Ивањдан 1944:““Чиме су Срби – Срби, ако не Православљем и Светосављем? А светосасвко и косовско јеванђеље је Богочовек. Нека нас и нестане, нас, данашњих Срба, ако се не повратимо на светосавски пут – боље је да сви изгинемо него да упаднемо у каљугу европску.(…) Господа која су на Равној Гори писала поменути пројект желе да тим упљувцима европског Запада причесте Српски народ.(…) Отворено и слободно говорим – никад се архимандрит Јутсин није бојао да говори слободно – и, ако ми Бог буде дао да преживим ове страшне вихоре ратне који пустоше нашу земљу, ја ћу, са Теразија у Београду, то исто говорити.“

Тако је и било. Наставио је да говори. Зато су га комунисти, дошавши на власт у јесен 1944, прво заточили, па му претили стрељањем, па га до краја живота држали конфинираног у манастиру Ћелије код Ваљева.

За време  рата, отац Јустин је делио патње свога народа, настојећи да, као духовник и професор Универзитета, сведочи истину Христову и светосавску где год је могао. Тако је, на седици Великог просветног већа, одржаној 10. и 11. новембра 1943, као представник СА Синода СПЦ, изговорио оно што доносимо у прилогу, а што је објављено у оновременом „Просветном гласнику“, који је уређивао Филип Медић. У тренуцима када се школство у српском народу коначно урушава, вредно је сетити се шта је отац Јустин о потреби образовног препорода сведочио 1943, усред страшног рата.

БЕСЕДА ОЦА ЈУСТИНА

Ја морам почети са исповешћу. Оно што је мене поражавало од јуче до данас, то је масовна проблематика која је стављена пред нас. Ако би требало захваљивати министру, онда би требало захвалити за мудрост што је такву проблематику поставио. За мене је радост кад чујем да је циљ наставе да се створи бољи човек. Ја хоћу баш да проговорим о том централном проблему, јер проблем просвете јесте проблем човека. Кад се постави проблем просвете, ми осећамо да је човек нешто несавршено, нешто што није завршено. Човек јесте несавршено биће, али напротив састоји се у томе да се створи, да се формира бољи човек. Човек је несавршено биће и просвета хоће да га доврши и усаврши. Како? То је питање.

Који је то бољи човек? Дајте ми тип човека коме ће све наше просветне силе да служе. Дајте ми лик човека који треба да се изваја у души и свести омладине.

Који је тај човек? Тај човек јесте тајанствени и чудесни Богочовек, божански савршен и човечански реалан. Његово човечанско добро, Његова човечанска истина, Његова човечанска љубав божански је савршена и довршена. Тако је божанска и Његова правда, и Његова милост, и Његова самилост и Његова бесмртност, и Његова вечност и Његова лепота. Све што је човечје Он је преобразио у Божје, усавршио је и довршио Божјим. Једном речју, у Њему је сав човек божански усавршен и божански довршен позива да сви будемо трагачи божанског савршенства:„Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог.“

За остварење таквог савршенства у кругу земаљских стварности Богочовек је дао људима сва потребна средства и све потребне силе – свете јеванђелске врлине. Кад се остваре ове врлине, оне дају светог човека. А то значи савршеног и довршеног човека. Саткан од светих врлина, он главном аортом свога бића стално црпе све бесмртне животне силе из вечно живог Богочовека. Зато се осећа бесмртним и вечним још у овом животу; зато и у сваком човеку види бесмртно и вечно биће. Јеванђелске врлине су спроводници божанске светлости. Зато светитељ светли и просвећује. Он носи у себи „светлост света“; она му осветљује сав свет и открива његов вечни смисао и његову вечну вредност. Светлост света је у исто време и „светлост живота“; она осветљује пут који води човека у бесмртност и вечност.

Зато наш народ за свога највећег просветитеља сматра свога светитеља св. Саву. Свети Сава је највећи српски просветитељ, јер је највећи српски светитељ. Просвета је само пројекција светости, светлости; светитељ светли и тиме просвећује, просвећујући. Просвета је суштински усађена у светост; прави просветитељ је у ствари само светитељ. Без светитеља нема просветитеља; без светлости нема просвете; без просвећених нема просвећености. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. Само су светитељи истински просвећени. Светлост и живи, и дише, и зрачи, и дела светошћу. Освећујући она у исто време осветљује и просвећује. „Просвјешченије“ и значи просветљење, јер долази од црквенословенске речи „светлост“. Отуд просвета уствари значи просветљење, просветљење кроз осећање Духом Светим, Духом Христовим, као носиоцем и творцем светости и светлости. Зато што су освећени и просвећени Духом Светим, светитељи су просветитељи.

То је светосавско, то је јеванђелско, то је православно схватање просвете. Наш народ је, поучен светим Савом, занавек изједначио појам просвете са појмом светости, појам светитеља са појмом просветитеља. И све је то оличено у св. Сави као његовом првом и највећем светитељу и просветитељу.

Просвету без светости измислио је европски запад у свом идолопоклонству. Свеједно је да ли се то идолопоклонство појављује у паполатрији, у књиголатрији, у натчовеколатрији, у машинолатрији, у модолатрији. Ми Срби треба да се разбудимо и ми смо почели да се будимо. Овај просветни програм значи бољег српског човека који храбро корача ка светосављу. Страшно је било за српског човека, за српски дух, да су све школе биле без веронауке до пре неколико дана. Кад бисмо хтели да будемо искрени до краја, морали бисмо признати да нико није тако систематски прогањао св. Саву из српске душе као српска школа. И данас нигде лика св. Саве. Где је св. Сава? Овде нема св. Саве. Катастрофално је било за нашу историју да наш Универзитет није смео да прославља св. Саву до почетка овог рата. Говорим као човек Српске цркве. Ми смо учени људи подбацили. Свети Сава је највећа вредност у нашој историји. Ја сам учен човек. Осетио сам шта је Европа, али осећам шта је св. Сава и светосавље.

Ја сам сматрао за своју дужност да вам се изјадам. Ја сам се данас одужио својој савести када сам ово рекао, јер сам хтео да изразим оне тенденције светосавља које су учествовале у стварању свега најбољега у нашој историји. Ви сте приметили како код нас и за највећег зликовца наш народ каже: несрећан човек. Осетили сте како српски човек брзо заборави не само увреде, него и злочине. То је велика особина српског човека. То је само онај јеванђелски флуид који иде кроз српску душу и тај флуид се манифестује на свој индивидуалан начин. И ако бисмо хтели да се ухвате у реч главне смернице светосавске просвете, оне би се могле овако формулисати:

1. човек је биће које се највише може усавршити и довршити Богочовеком;
2. усавршавање човека Богочовеком бива помоћу еванђелских врлина;
3. просвећени човек у сваком човеку види свога бесмртног и вечног брата;
4. свака људска делатност — философија, наука, занатство, земљорадња, уметност, просвета, култура — добија своју непроцењиву вредност када се осветли и осмисли Богочовеком;
5. истинска просвета се постиже светим животом по Христовом Јеванђељу;
6. светитељи су најдубљи и најпотпунији просветитељи;
7. школа је друга породица Божјег човека, а црква је мајка;
8. у центру сваког плана, сваког циља, свих делатности стоји Богочовек Христос и његова богочовечанска заједница: Црква.

Молим да ми се опрости што сам био овако радикалан у свом схватању.