Свештеник Живко Илић: Никола Тесла – добри изданак доброг коријена

Теслу данас многи својатају, па, креативно се изражавајући о истини, веле: „Те, изјашњавао се као Хрват, те, био је Американац…“ Испаде да је био све осим Православни Србин

Овај текст, прије свих, намијењен је оним православним Србима, који су неријетко склони да, да ли усљед неразликовања духовâ, да ли због људске слабости, да ли из страха за сутра и од сутра, буду колебљив(ц)и, па да их жедне преведу преко извора планинске пијаће воде, а што им првина није, присвајајући њихово културно благо – оно што, осим нас, никоме, никако и никад није припадало, не припада, нити ће икад припадати. Но, то не чуди толико колико склоност српских појединаца ка одрицању, а што одлично знају они којима је својатање (присвајање оног што некоме ни по којем основу не припада) modus vivendi. Писац ових редака мишљења је да се пројектанти својатања усудили не би ни да помисле, а камоли да реализују пројекат својатања оног чега се ми не одричемо. (Умјесто тзв. kune – званичне монете NDH провенијенције и донедавно официјелне валуте савремене Републике Хрватске, Европска унија Хрватској је једноставно наложила увођење евра у оптицај, али сигурно не због неславне прошлости kunine, већ ради унифицирања шаролике монетарне политике чланицâ Европске уније и „сређивања“ приликâ у њиховом монетарном систему. Свака од ЕУ чланица има могућност да на аверсу кованицâ евра, односно папирног новца, истакне своје знамените личности. Тиме руковођена, и Хрватска је, и то без имало задршке, на аверсу кованицâ евра, као властито културно благо, кандидовала лик Православног Србина Николе Тесле, тако да је однедавно његов лик „у друштву“ грба Хрватске утиснут на евро кованицама).

Већ одавна личност и дјело Тесле – српског Православног великана јесу предмет контроверзи, али не због њега, далеко било, него због поимања њега и интересовања међу цијелом (пр)освијетљеном и просвећеном модернистичком и постмодернистичком европском, па и свјетском цивилизацијом. У природи огреховљеног човјека, живућег у свијету који у злу лежи (уп. 1 Јн 5, 19) јесте да својата туђа добра: људске ресурсе, како бисмо то рјечником данашњице назвали, територију с њеним природним богатствима од Господа дарованим, језик, писмо, културу, државне симболе, интелектуалну својину – патенте (умотворине, проналаске, изуме) и друга аутентична добра једне нације. То (не)намјерно не чине цијели народи, већ на друштвеној љествици високопозиционирани „појединци“, али опет не у лично име, већ у име сопственог народа, тако да морална одговорност више не лежи само на „појединцима“ као таквима, већ више на народу као колективитету, тим прије што се народ, којем такви „појединци“ припадају, од њихових непочинстава није оградио, а требало је да се огради. Од кад је човјека и свијета, бескорисна маса одбацивана је, а драгуљи – отуђивани. Илустрације ради, човјек кад има ближег сродника, па уколико је тај сродник изгубио некад висок положај у друштву, по аутоматизму човјек га сматра даљим (в. епску пјесму „Марко Краљевић и бег Костадин“ (Константин Дејановић): „[…] што су били стари господари, па су своју ʼазну (ризницу, благо, благајну, касу) изгубили и на њима стари скерлет (тур. плашт, огртач) бјеше – оне мећеш у доњу трпезу […]“); уколико ли је пак даљи сродник, па је на високу функцију у некој државној служби тек ступио, човјек га сматра ближим (в. такође епску пјесму „Марко Краљевић и бег Костадин“: „[…] а који су нови господари и одскора ʼазну заметнули и на њима нови скерлет бјеше – оне мећеш у горњу трпезу; пред њих носиш вино и ракију и господске ђаконије редом […]“).

Теслу данас многи својатају, па, креативно се изражавајући о истини, веле: „Те, изјашњавао се као Хрват, те, био је Американац…“ Испаде да је био све осим Православни Србин. Према њином „налазу“ и „научном истраживању“, Тесла не будући онај који јесте – био је онај који није! У ширем контексту, а имајући у виду шта је за цјелокупно човјечанство учинио, можемо, али само начелно, да прихватимо мишљење како је Тесла био космополит. Чим житељи земљиног шара упале свјетло, требало би да се макар на тренутак сјете Тесле и његовог доприноса да човјечанство у мраку не живи. Једино у овом смислу Тесла може да буде условно „свачији“, и никако друкчије. У идентитетском пак значењу, Тесла је био и остао не само Србин, јер Србин може да буде и некрштени Крст и крштени некрст, већ је био Православни Србин, а према ставу Преподобног Јустина Ћелијског, Православни Србин је једини аутентични Србин. Уколико би се неки Православни Срби помирили с тезом да је Тесла хрватског поријекла, само судећи по мјесту рођења и ни по чему другом, а, због своје малодушности, далеко од тога нису, може ли онда, по истовјетном кључу, да хрватског поријекла буду и Стојан Јанковић – православни српски ускочки вођа у Равним Котарима само зато што је рођен у Жегару; је ли можда хрватског поријекла и православни српски књижевник Симо Матавуљ са својим Пилипендом једино стога што је из Шибеника; да ли иком мислећем и на памет пада да хрватско поријекло припише и православном српском свештенику – пароху стрмичком и потоњем команданту Динарске четничке дивизије само зато што је рођен у мјесту Ковачић, Војводи Момчилу Ђујићу – витезу духовном и војничком, којег да не бјеше, ни погрома 1995. године не би било, јер непријатељи тропрстог Крста не би имали кога протјерати, пошто би све Православно српско било или протјерано или поунијаћено (покатоличено) или побијено. Наравно, да не!

Никола је син проте Милутина Тесле, пароха смиљанског који је с Крстом у руци и Светим Јеванђељем под руком своје потомство подизао и мајке Георгине (Ђуке). Рођен је у парохијској кући – под сводовима храма Светих Апостола Петра и Павла у мјесту Смиљан код Госпића (Лика). Уз огњиште, миром ограђено и источним тамјаном (о)кађено, у очеву крилу и уз мајчину љубав, научен је путу Божијем и чистоти срца – предуслову богопознања. Овакав духовном амбијент једино што није могао, јесте не изњедрити и Православном српском роду подарити јединственог Теслу. У својој задњој и надасве нечасној намјери да улогу честитог старине – проте Милутина минимизирају и изврше суров отклон од протиног утицаја на васпитање свог сина Николе, постоји и „доказ“ појединих безбожника српског поријекла да је Никола тобожʼ сав таленат наслиједио од протинице Георгине, а не и од оца.

Једна од несрећних околности по народ склон својатању, ваљда у оскудици властитих великана, јесте управо ова што је Тесла син Православног српског свештеника. Да не бјеше целибата (безбрачности), народи склони својатању, веома безобзирно и Православног српског свештеника ноншалантно би преметнули у rimokatoličkog svećenika. Сходно реченом, само промислом Божијим Тесла је син мирског Православног српског свештеника, јер да му је отац, умјесто свештеничке, био у било којој другој служби: љекарској, адвокатској, учитељској, официрској и др, својатање, као покушај присвајања Тесле, било би трансформисано у присвајање као реализовање својатања. Овако, пусти снови остадоше само!

Не само Тесла, него дјеца Православних српских свештеника су и многи други великани из рода нашег, као што су: Георгије – Ђура Јакшић, син Дионисија Јакшића, Православног српског свештеника и мајке Христине, такође кћери Православног српског свештеника; затим, Борислав Михајловић Михиз чији су и дјед Стефан и отац Гојко били Православни српски свештеници, а бака по оцу – Екатерина – кћер Православног српског свештеника Живојина Тошића и многи други знани и незнани. Уосталом, и свака Православна српска породица данас, уколико изрази интересовање, у својој ближој, односно даљој прошлости, може да на властитом породичном стаблу пронађе претка Православног српског свештеника. То је просто чињеница, јер Православни Срби јесу народ Крста с три прста, али и народ Васкрсења. Тамо, гдје су се у Православним српским породицама мушка дјеца рађала, најчешће би један син био посленик на њиви Господњој – Православни српски свештеник, а други би служио Отаџбини; један – војник Христов; други – официр – војник краљев – обојица служећи свом и нашем Господу и Православном српском роду – служећи Цркви и Отечеству.

Живимо у вакту ревизионизама разноврсних боја и нијанси гдје високосједећи, а плиткоуми и нискогледећи појединци – на папиру Православни Срби – на дјелу извршиоци не само агенде безобразног умањења броја Светих Новомученика Јасеновачких, већ и слуге пројекта расправослављивања и расрбљивања, несебично дају немјерљив допринос у корист сопствене штете. Нажалост, у том антиправославном и антисрпском недјелу онако својски, али самоиницијативно и наметљиво, учествују и поједини, а на срећу ријетки, познати, а неупознати свештенослужитељи који би требало да својим животом истину свједоче и овако свједочећи – реализовање накарадног и, по српске националне интересе, штетног пројекта, онемогућавају. Ако Бог да, читајући овај мој скромни текст, препознаће се и постидјеће се, промислити о свом издајству и слугерањској улози које су објеручке прихватили и то без икаква зорта. Зарад личног ћара и Јудиних 30 сребрњака, продадоше вјеру за вечеру. Међутим, ако су од неког купљени за богату вечеру, то не значи да је његов оброк скуп, већ – да су они јефтини. За почетак, од таквих не очекујем више од оног чувеног: „Што ми је ово требало?!“ Управо требало би да знају да ко лови у мутном – већ је уловљен. Не бојим се ја њиховог издајства, далеко им лијепа кућа, већ ме страх да их је издајство, по којем су познати одавна, и препоручили на мјеста у државним установама од виталног националног интереса, одакле могу да издајничку улогу спроводе.

По истовјетној матрици, и „научни“ кругови и кружоци у Хрватској, а бива сходно „најновијим сазнањима“, Тесли одричу Православни српски идентитет, својатајући га тако што институтима, школама, улицама, градским трговима и др. додјељују његово звучно име. Умјесто тога, некʼ Хрватска омогући одржив повратак прогнаних Православних Срба, изврши поврат и обнову Православних Светиња и српске имовине и створи предуслове за достојанствен живот, а заузврат некʼ са институтâ, школâ, улицâ, градских тргова и др. уклони име и презиме којег није достојна. Овакав знак добре воље Православни Срби поздравили би. До тад Православним Србима „боде очи“ да су храм, у којем је прото Милутин Свету Литургију служио, у којем се свом и нашем Господу молио, у којем је мали Никола крштен, на Светој Тајни Крштења добивши име Николај, као и парохијска кућа и то чак двапут у XX вијеку: у току Другог свјетског рата (1941–1945) – од усташа и у вријеме Одбрамбено-отаџбинског рата (1991–1995) – од усташких потомака опљачкани, спаљени и порушени. Да ли се ико од дијела оних лакомислених Православних Срба запитао гдје данас живе Теслини сродници, али и сународници? Интересује ли неке Православне Србе колико свећеника и вјерујућих римокатолика – Хрвата Николу, његову живу и упокојену родбину, као и живе и упокојене саплеменике у својим молитвама помињу? Ово је школски примјер дјелатног латинствујушчег лицемјерства, али и српске наивности којој почетка има, а краја нема!

На наизглед другој страни, али само географски, постоји аутошовинистичка дружина с комби-чланством, која се здушно противи нашој помјесној Цркви да Теслина урна с пепелом буде достој(анстве)но положена у завјетни Храм Светог Саве на Врачару. При храму рођени и у апостолском храму крштени, неизоставно треба да је и у храму Равноапостолног сахрањени, јер: „Гдје је зрно клицу заметнуло, ондје нека и плодом почине!“

Православни српски свештеник др Живко Илић