ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Суноврат САНУ и удар на жив језик из мртвог угла

У тексту „Каква је будућност САНУ“ објављеном 24. новембра 2022. године у рубрици „Погледи“ дневног листа „Политика“, др Миша Ђурковић је, говорећи о „преовлађујућој југословенској оријентацији ове институције, иако Југославије нема већ деценијама“, изнео по свему шокантну тврдњу да САНУ „уместо да почне да ради на Речнику српског језика и даље ради на речнику нечега што се зове српско-хрватски језик“.

У океану смећа којим југоносталгичарске и другосрбијанске фаланге свакодневно затрпавају све елементе српског идентитета, ово указивање на брутално поигравање са језиком, као централним националним идентитетским стубом на којем су настала сва значајна дела наше културе могло је, упркос његовој драматичности, проћи сасвим незапажено. Да до тога ипак не дође, потрудио се сам врх САНУ који је у пежоративном и, показаће се, неуспешном покушају да демантује наводе др Мише Ђурковића, у потпуности потврдио њихову истинитост.

Наиме, реагујући на Ђурковићеве тврдње, у тексту „Српска академија је уз свој народ“, објављеном 4. децембра у рубрици „Погледи“ дневног листа „Политика“, који потписују двојица потпредседника и генерални секретар САНУ, академици Љубомир Максимовић, Зоран Поповић и Зоран Кнежевић, наводи се да је „питање Речника САНУ веома сложено и не може се преломити административним одлукама“ као и да је управо „овај Извршни одбор САНУ током протекле године покренуо расправу и низ састанака о томе како тај Речник убудуће треба да се припрема и зове.“

Дакле, врху највише научне и културне институције српског народа, члановима Извршног одбора, потпредседницима, генералном секретару, може се основано претпоставити и председнику САНУ, као и онима који на Речнику раде више деценија уназад, није сасвим јасно којим језиком говоре!? И не само то. Поменути академици имају озбиљне недоумице по питању језика којим су говорили и на којем су стварали Свети Сава, Доментијан, Јефимија, Вук Стефановић Караџић, Доситеј Обрадовић, Бранко Радичевић, Његош, Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић, Милан Ракић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Петар Кочић, Бранислав Нушић, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Слободан Јовановић, Милорад Павић, Стеван Раичковић, Душан Радовић, Брана Петровић, Борислав Пекић, Данило Киш, Милован Данојлић!? Језика на којем је створена монументална српска народна поезија!? Поменутим академицима, очигледно, није баш најјасније ни на ком језику речи у књижевно благо претачу двојица највећих живих српских песника и њихових колега академика – Матија Бећковић и Љубомир Симовић!?

Мало је рећи да је овакво поступање дела српских академика срамно. Мало је и оно чувено Драинчево, једног од бројних српских књижевних горостаса непоменутих у претходном набрајању, да је у питању „издајство интелектуалаца“. Тај ниво посрнућа је давно превазиђен. Мало је и да је у питању патолошко робовање деценијама непостојећој држави, умрлој идеологији и лажном идентитету.

Овакав став дела српских академика, тројице поменутих и оних других који на томе раде из сенке, подмукао је удар на саме темеље српског језика и културе. Ово је кап отрова коју група бестидника, заогрнута лажним плаштом бесмртника, што би академици у нормалном друштву и требало да буду, покушава да долије у чашу непомућене српске културне баштине. Ово је насртај на идентитет генерација које тек долазе и којима се подваљује лажно југословенство, баш оно чију су цену прескупо платили милиони Срба, и оних који су веровали у ту грандиозну подвалу и оних који су јој се на све начине супротстављали. Ово је удар из мртвог угла на жив језик и здраво ткиво српског народа.

Можда ће ово зазвучати непримерено и претенциозно, али заиста би требало на највишем академском и научном нивоу преиспитати ко све и по којим основама ужива привилегије чланства у САНУ. Нема никакве сумње да велики број академика такав статус и заслужује. Али су, по свему судећи, нека места заузели и они који тамо по научним и уметничким критеријумима не припадају. Тешко, веома је тешко поверовати да је САНУ свих ових деценија уназад била изузета из принципа негативне селекције и заштићена од удбашког роварења. И још теже да управо они који су њен продукт нису ови који имају „недоумице“ везане за назив речника језика чије крштено име зна сваки човек у овој земљи, осим неколицине академика и нешто њихових следбеника који на ствари гледају из свог, тупог угла.

Због тога је време да проговоре прави академици и истинска српска интелектуална елита, пре свега она са највишим научним звањима, докторским и професорским титулама. Србија чека.