Игор Ивановић: Стварање мита о „Шестом октобру”
Запаљена зграда Савезне скупштине током петооктобарских демонстрација 2000. (Foto: Yannis Kontos/Sygma)
Вероватно сте много пута чули – а можда и сами изговорили – тврдње у стилу: „све би данас било боље и другачије да се догодио Шести октобар“. Наравно, у овим исказима се подразумева „дан после Петог октобра 2000. године“, који би симболички требао да означава много радикалније промене од оних које су се одиграле.
Ова тврдња, посебно популарна међу становништвом које за себе сматра да је урбано и грађанско, никада није добила конкретни садржај и никада није постављена на прецизне коте вредности и историје. Остала је да лебди на огорченим уснама као клетва, изговарана као мистична формула за отварање тајног пролаза према порталу демократског, која се заветно преноси са родитеља на децу у домовима где се радо слушају „Парни ваљак“ и Ђорђе Балашевић.
Апстрактна несадржајност ове мантре је обрнуто пропорционална њеној психолошкој снази: што је више коришћена и што је бивала неодређенија – утолико је појачавала морални ефекат код поклоника њеног култа. Опет се ових месеци могла чути у дугачким и згуснутим колонама средовечних демонстраната – примарних сведока петооктобарске револуције (или пуча?) – где се неки од њих међусобно јадају да „ништа од овога данас не би морало да буде, само да Коштуница и ДСС нису спречили Шести октобар“.
Њихови медијски мегафони, подигнути на зграду телевизије „Н1“ високо према жутим звездицама поређаним у круг, у реминисценцији на једну изгубљену револуцију поставиће себи питање: „Генерацијо, ко нам је украо снове?“ – све у духу њима тако драгог хрватског попа. Никада неће конкретно говорити о томе шта је то спречено због недоживљеног Шестог октобра, које су нам вредности ускраћене и које су шансе пропуштене.
Само ће резигнирано процедити кроз зубе: „Не би данас били на власти ови радикали, које смо требали да почистимо до краја, дан после Петог октобра“. Али на којим вредностима битишу ти бивши „радикали“, а данас напредњаци, који су на челу државе скоро 15 година? На оним које је пропагирао Пети октобар или на оним „Слобиним“ пред сами преврат? И коначно, да ли је проблем кадровски или вредносни? Дакле, да ли проблем може бити у самим људима или је важнија политика коју они спроводе?
Без освете
Пошто нема конкретних и прецизних одговора на тему шта је требао да донесе Шести октобар и пошто су прошле пуне две и по деценије од када се ова мантра несадржајно употребљава у јавности, закључујемо да је довољно времена протекло у ишчекивању њеног смисаоног садржаја. Зато не би било некултурно да одговор на ово питање стигне са супротне, „ДСС-овске“ стране.
Сасвим је сигурно да је део „досовских“ јастребова захтевао примену најекстремнијих мера према припадницима бившег режима (углавном према социјалистима и јуловцима, а неки чак и према радикалима – иако су ови формално углавном били опозиција током деведесетих година прошлога века). Такође је сигурно да је међу овим јастребовима било и захтева за физичком ликвидацијом неких од припадника бившег режима, као и за њиховим утамничењем без икаквих истражних и правних проседура.
Индикативно је како су нам накнадна истраживања показала да су ови захтеви за ликвидацијама долазили од кадрова за које ће се недвосмислено потврдити да су били блиски британским обавештајним утицајима. Војислав Коштуница јесте спречио било какву помисао на освету после Петог октобра, самим тим и на опасност од избијања новог грађанског рата међу нашим народом. Не треба бити академик да би се извео закључак како ни претходни, партизанско-четнички сукоб, још нисмо успели да залечимо.
Други део „досовских“ јастребова је показао запањујућу блискост са припадницима „земунског клана“, који ће уз ову политичку подршку убрзо постати скоро јачи и од неких државних структура. Персонификацију ове политике би могли данас да сагледамо у особи која номадски опијена, попут јунака из песама Томе Здравковића „целе ноћи лута улицама пустим“, и приказује се по друштвеним мрежама.
Колико је могао, Војислав Коштуница је и ово спречавао, али уз реалност да је извршну власт тада држало „жуто предузеће“. Дакле, ако се под Шестим октобром подразумева све наречено, онда сигурно можемо рећи да ДСС јесте спречио Шести октобар. Из истих разлога, спречена је и политичка лустрација након Петог октобра, јер је подразумевала искључиво идеолошки кључ као критеријум за ову крајње ризичну одлуку. Код свих „ДСС-оваца“ остао је горак укус зачуђености зашто је „досовска“ већина предвођена Демократском странком одбила да лустрација, ако је наводно била неопходна, крене од бивших комунистичких функционера.
Издаја Космета
Међутим, поред спречене освете и лустрације над „слобистима“, постоје и друге веома важне државне и националне теме, које и данас буде огорчене уздахе шестооктобараца. Као прво, питање Косова и Метохије. Историјска наука више нема дилема: „Викиликс депеше“ су показале да је управо Војислав Коштуница вратио ово питање на дневни ред једино и само као саставни део српске државе (потврђено у преамбули каснијег Устава), када се већ учинило да је „досовска“ већина била спремна да га отпише.
Након пада Коштунице са власти почиње суноврат „косовске политике“, путем Бриселског и Охридског споразума
То показује и мемоарска грађа неких међу њима, где управо неки од бивших „досоваца“ као носиоце овакве политике према Космету посебно апострофирају два имена. Тадашњег министра спољних послова Србије и Црне Горе – Горана Свилановића и тадашњег Ђинђићевог потпредседника у влади – Жарка Кораћа. Пошто притисци за признавање независности Космета нису уродили плодом, атлантистички фактор је кренуо са рушењем каснијих влада Војислава Коштунице.
Да иронија буде већа, кључну помоћ у овим срамним радњама пружиће им управо они социјалисти којима је Коштуница спасао живот после Петог октобра. Неславну улогу у сарадњи са америчким амбасадором Мантером у формирању „жуто-црвене“ владе одиграће и део српских олигараха предвођених Мирославом Мишковићем, који су такође претходно били поштеђени због процене да је боље имати српске тајкуне у држави, него странце.
Након пада Коштунице са власти почиње суноврат „косовске политике“, путем Бриселског споразума и Охридског споразума, као и свих њихових потписаних и непотисаних – а наводно усмено прихваћених – анекса. Данашњи тежак пораз политике државе Србије на Космету очигледан је континуитет две „жуте“ политике. Оне коју је симболизовао тадашњи министар Горан Свилановић, а касније у великој мери – мимо свих предвиђања – спутавао и исправљао убијени премијер Зоран Ђинђић.
И оне политике коју је симболизовао Борис Тадић (након што је физички уклоњен Зоран Ђинђић), која је пребацила питање Космета из УН у ЕУ, и која је овластила Борка Стефановића да отпочне са предајом дела српских државних ингеренција „привременим косовским властима“. Актуелна „напредњачка“ власт је само наставила да убрзано хода трасираним путем према нестанку српске државе на Космету.
Како се онда није догодио Шести октобар? Да ли има икакве суштинске везе ко га је спровео: лаковане жуте демократе или корпорацијски напредњаци који су пресвукли радикалску ношњу? У чему је суштинска разлика, осим ако под Шестим октобром не подразумевамо „косовску политику“ коју је водио Војислав Коштуница? Али, онда би морали да поништимо све што је после 2012. године потписано у вези Косова и Метохије, а вероватно и да прогласимо окупацију тог дела територије. О томе ћуте они који са уздахом говоре о Шестом октобру.
Вазална Србија
Врло слично стоје ствари и око војног и политичког статуса Србије. Чиме су незадовољни шестооктобарци? Да ли је држава пошла супротним путем од онога евроунијатског, који је власт Бориса Тадића прогласила безалтернативним, односно јединим којим би „Мојсије нашег доба“ кренуо у потрази за слободом? Један од кључних политичких путоказа у програму ДСС-а (додуше већ прекасно, кад је странка губила снагу у народу) била је идеја „војне и политичке неутралности“, која би подразумевала да Србија не буде члан никаквих војних савеза и државних заједница (дакле, ни ЕУ!).
Данашња власт са подједнаким жаром заговара улазак Србије у „уређену породицу европских народа“ као и претходна „жута“ власт. У сваком моменту, чак и данас када се ЕУ претвара у патолошки русофобни и отворени ратни пројекат, власт у Србији се заклиње у наш „европски пут“, истим уверљивим заносом којим су се њихови преци крајем осамдесетих година прошлога века клели да „неће скренути са Титовог пута“.
На плану војних савеза, отишли су корак даље: напредњаци су провукли, путем закона донесеног у Народној скупштини, садржај ИПАП и СОФА споразума, којима је НАТО добио бесплатан приступ државној инфраструктури, као и признање вредносног карактера.
Када се томе дода и чињеница да се у српском Генералштабу налази и посебна канцеларија високих НАТО официра, који тамо седе као надзорници на послу сличном оном који се некада вршили генерали Вермахта, чиме су онда незадовољни шестооктобарци?! Можда им је мало НАТО-а у Србији?! Можда бисмо требали више и брже да се интегришемо у ову предаторску војну алијансу, да би употпунили квоту људског меса прописану маргиналним народима, у мисији формирања новог Источног фронта против Русије?!
Ствари слично стоје и када се ради о државном суверенитету. Подсећања ради, српски народ је у Балканским ратовима и у два светска рата изгубио око три милиона људи. Све ове масовне жртве су приложене на олтар слободи, која је у српском народу еквивалент националној држави. А ми живимо у духу оних времена у којима се наша држава непрестано одриче делова сопственог суверенитета и такве процесе проглашава врлином. Ако држава изгуби своје основне атрибуте због којих правно и историјски јесте држава, логично је питање: чему онда она сама?
Губитак суверенитета
Чему онда три милиона невиних жртава? Каква је то држава која ужива у сопственој вазалној политици и проглашава је срећним крајем историје, јер све друго „нема алтернативу“? Србија је данас препустила некаквој евро-бриселској „неизабраној елити“ контролу многих државних ингеренција, односно прихватила је са радошћу неоколонијални статус.
Брисел данас у Србији контролише и одобрава емисиону политику Народне банке, која нема самосталност у креацији монетарне политике; контролише и скоро комплетан систем пословних банака (све су у власништву странаца осим АИК банке и Поштанске штедионице); контролише законодавство у Народној скупштини где сте у обавези да добијете бриселску сагласност за сваку реченицу будућих законских норми; контролише и значајан део медијског и јавног простора (НОВА С, Н1, Време, Данас, Блиц, НИН, Недељник и друго); контролише културну политику (рецимо, постављање Сретена Угричића за директора „Народне библиотеке“; човека који је поцепао српску књижевност на србијанску и остале; затим је ту и Закон о родно осетљивом језику министровања Гордане Чомић, и слично); контролише просветну политику (школовање по „Болоњској декларацији“ и уџбеници које штампају словеначки и немачки издавачи).
У језику три милиона невиних српских жртава из ратова, ова пракса би се звала окупација, а не интеграција. Заблуда је да напредњачки режим контролише тужилаштво у Србији, оно је већ исковано под „чекићем глобализма“ у руци Џорџа Сороша. Међутим, због притиска ЕУ спроведен је референдум чији исход је био више него сумњив, а којим су извршене уставне промене да би се покидала било каква веза између српске државе и њеног судства.
Тако смо добили једну сасвим нову касту у Србији, самопостављајућу и обликовану у сорошевским партијским радионицама (које представљају нову Коминтерну за подршку „корпорацијском комунизму“!), чија улога ће бити да у деценијама које следе буду наши Пилати.
Очигледно је да је актуелна власт у Србији у много чему власт петооктобарског континуитета. Зашто су онда неки грађанисти незадовољни напредњачком политиком па призивају Шести октобар?
На плану економије, српска влада је себе довела у положај да је принуђена да тражи сагласност од западних „међународних институција“ за све велике пројекте. Због Закона о рударству и каснијих државних одлука и допуна овог закона који је донет у време „жуте“ власти, значајан део наше територије је предат бриселским корпорацијама као рударска депонија.
Могли бисмо бесконачно да набрајамо свако парче изгубљених српских територија суверенитета, све због петооктобарских плодова. И што је најгоре, свако ново парче које се откида од државног суверенитета у било којој области, слави се у нашој вазалној јавности као велика победа! Зато је очигледно да је актуелна власт у Србији у много чему власт петооктобарског континуитета. Зашто су онда неки грађани (грађанисти) у Србији незадовољни напредњачком политиком па прижељкују остварење Шестог октобра? Само због културолошких разлога, односно због „нарцизма малих разлика“?
Са позиција слободе
Очигледно је да су могућа два дијаметрално супротна тумачења Петог октобра: грађанистички поглед и суверенистички поглед на ствари. Грађанисти прижељкују Шести октобар као шансу за коначну потврду статуса вазалне Србије, као и за коначни отклон од руског утицаја и источног православља.
Због свега су у стању чак и да прогутају идеологије трансџендеризма и воукизма, као путоказе према „правој страни историје“. Волели би некакву обнову југословенског простора, на неоавнојевској агенди са подразумевајућом српском кривицом, коју би данас здушно подржао и Колективни запад. Не постоји српска национална жртва коју нису у стању да прихвате, само да би имали привид нормалног живота, који се у њиховој животној философији најчешће нормира као „две хиљаде евра месечно“.
Убеђени су како су им подметнути „радикали пресвучени у напредњаке“, у намери да их одвоје од савременог и нормалног света. Препарирани су у идеолошкој радионици „Утиска недеље“: политику опсервирају као унутрашњу ствар, издвојену од нужне интеракције са геополитичким векторима, и уз избегавање свих великих тема које свет сагледавају путем општости. Њихов светоназор је породио употребу симбола „Шести октобар“, на који се и односи ово штиво.
Суверенисти у Србији се са горчином присећају Петог октобра, зато што су сигурни да тај датум изворно није био вазалног, већ слободарског карактера. На несрећу, тековине овог догађаја су у годинама које су следиле, донеле плодове окупације. Сећају се да су Петог октобра атлантисти и глобалисти били осетна мањина, као и да је народ устао да брани изборну победу неодвојиву од традиционалних српских вредности.
Поучени овим горким искуством, масовно и већински присутни на данашњим протестима, осећају трагове забринутости када им се у мисли неприметно усели она народна пословица: „Кога су змије уједале, тај се и гуштера плаши“. Зато никада не говоре о Шестом октобру као симболу слободе.
Када говоре о слободим онда мисле на суверену српску државу, ослобођену окупације и изграђену на традиционалним вредностима. А што се старих „ДСС-оваца“ тиче, знамо да грешни јесмо, али смо иза себе оставили Устав као најтврђи штит одбране Космета, као и програм о војној и политичкој неутралности, једини исправни путоказ према сувереној и слободној Србији. У крајњем случају, и када смо грешили – нисмо били грешни попут претходног „жутог предузећа“ и данашње „корпорацијске хоботнице“ са вазалних позиција – већ смо грешили са позиција слободе.
