Стратешки троугао Москва-Пекинг-Техеран: Егзистенцијална претња досадашњем светском хегемону

Првих дана јуна је са интернет платформе времешног лондонског дневника „Телеграф“ нестао чланак да се британска контраобавештајна служба МИ-5 усредсређује на Русију, Кину и Иран, подjеднако као и на терористе Исламске државе. Чланку се ипак може приступити у интернет архиви.

Према изворима из владе Велике Британије, у директиви министара се од МИ-5 тражи да „преусмери већину својих напора у борбу против претње шпијуна које регрутују Кина, Русија, а однедавно и Иран“. Текући рат у Украјини, све веће присуство кинеских агената у Великој Британији и иранско коришћење организованих криминалаца, значајно су променили главне циљеве обезбеђења, пренео је конзервативни десничарски дневник.

Даље се сугерише да терористи неће напасти Велику Британију упркос њиховом оживљавању ове године.

С друге стране, међутим, у 2024. су терористи до сада напали и усмртили стотине цивила у московском тржном центру Крокус (145 људи), у иранском граду Керману (најмање 95) и кинеске држављане у неколико махова у Пакистану. Па опет, Велика Британија усмерава своје контраобавештајне и пропагандне активности против земаља које су преживеле разорне нападе терориста.

У томе млађи партнер Сједињених Америчких Држава заостаје за својом некадашњом колонијом. У САД политичари, стратешки институти и медији воде когнитивни или рат умова против поменуте три државе које сматрају „Осовином агресора“ па их треба обуздати.
Нови троугао у међународној дипломатији

Само последњих седмица у томе су се посебно истакли стратешки институти Хадсон и Ранд; часопис „Форин аферс“ са програмским документом некадашње саветнице за националну безбедност Кондолизе Рајс о „опасности изолационизма“ и чланком садашњег државног секретара Ентонија Блинкена „о обнављању вођства САД за Нови свет“; и уз то, Национална стратегија контраобавештајне службе за 2024. годину. Препевани, наслови текстова су готово исти: „Нова оса агресора се супротставља САД и њиховим интересима“.

Дипломатска, политичка, економска и на другим пољима узнапредовала сарадња Русије, Ирана и Кине се у западном свету доживљава и као „Осовина зла“ (плагијат становишта председника Џорџа Буша млађег из раних 2000-тих о Ираку, Ирану и Северној Кореји); „Оса избегавања“ (мисли се на једнострано уведене санкције Русији, Ирану, Кини); или „Осовина преокрета“ (алузија на залагање три суверене државе за мултиполарни свет у складу са Повељом Уједињених нација). Када се поменутој тројци дода и Демократска Народна Република Кореја, онда то постаје и „Квартет хаоса“.

Помињање могућег појављивања новог тространог формата сарадње у Евроазији може се пратити од 2010-их. То је у западној штампи појачано пошто је представник Русије при међународним организацијама у Бечу амбасадор Михаил Уљанов крајем 2022. назвао сарадњу званичних Москве, Техерана и Пекинга новим троуглом у међународној дипломатији. Таква изјава се заснивала на чињеници да су три стране постигле значајне успехе у развоју сарадње у билатералном и мултилатералном формату и спремне су да заједнички бране властите националне интересе.

Сада су на светској сцени у току кардиналне промене. САД и остале чланице НАТО понижени су напустили Авганистан. Руска специјална војна операција у Украјини је почела у фебруару 2022. Масовно ширење БРИКС-а на државе Глобалног југа остварено је на прошлогодишњем самиту у Јужној Африци.

То је праћено све оштријим геополитичким супарништвом између водећих актера светске политике, која ствара услове за настанак нове конфигурације геополитичких снага. Можда и до појављивања геополитичког троугла „Русија-Иран-Кина“.
Стратешко партнерство

Поклапање погледа на принципе светског уређења, висок ниво сарадње и слични интереси претворили су односе између три државе у стратешко партнерство. Везе између двају гигантских суседа НР Кине и Руске Федерације су после пуча на кијевском Мајдану 2014. почеле да добијају на замаху, и управо су прославили 75 година дипломатских односа који су сада на највишем нивоу у историји. Руско-ирански односи, у којима је често бивало неспоразума и озбиљних супротстављености, могли би на предстојећем самиту БРИКС-а у Казању да буду подигнути на ниво свеобухватне стратешке сарадње.

Овде треба истаћи и допринос трагично погинулог, у мајском хеликоптерском удесу, иранског председника Ибрахима Раисија, пројекту „новог светског поретка“ са Русијом и Кином. Раисијев поглед на Исток, инспирисан опредељењем рахбара, иранског врховног вође ајатолаха Али Хамнеија, био је важан у јачању стратешких веза Москва–Техеран–Пекинг у утврђивању пута ка институционализацији вишестраности која помаже отварању новог светског поретка.

Раисијев стратешки помак био је комбинован са ранијим „заокретом Русије према Азији“. Тако су за само три године Раисија као председника Ирана, евроазијску интеграцију и тежњу за мултиполарношћу углавном остварила три главна актера – Русија, Кина и Иран, који су главне „егзистенцијалне претње“ хегемону.

Док је већи део планете усред тоталног хибридног рата који се граничи са врућим, три државе-цивилизације формирају нови систем међународних односа. Русија и Кина већ су повезани билатералним свеобухватним стратешким партнерством које имају, такође, Пекинг и Техеран.

Три државе су чланице БРИКС, Шангајске организације за сарадњу (СЦО) која има све више механизама економске сарадње, те кинеског пројекта за 21. век, Иницијативе Појас и пут (БРИ) која је од огромног геоекономског и геополитичког значаја. Кина и Русија, притом, разматрају како да Евроазијску економску унију (ЕАЕУ) повежу са БРИ, а Иран треба да закључи бесцарински уговор са ЕАЕУ. Три кључне мултилатералне организације и глобални пројекат одређују пут до вишестраности која је алтернатива вештачком „међународном поретку заснованом на правилима“ мањинског света развијених.

Важни фактори

На значајном самиту у Пекингу овог маја председници Си Ђинпинг и Владимир Путин су заједничким надахнутим манифестом од 10 опширних поглавља, у којима се реч „сарадња“ помиње најмање 130 пута, поручили да све земље имају право да самостално бирају своје развојне моделе и политичке, економске и социјалне системе на основу властитих националних услова и воље народа; да не прихватају мешање у унутрашње послове суверених држава; противе се унилатералним санкцијама и „јурисдикцији дуге руке“ без међународно-правног оквира или санкција Савета безбедности УН; као и да одбацују исцртавање идеолошких линија. Обе стране су приметиле да су неоколонијализам и хегемонизам у потпуној супротности са савременим добом и позвале на равноправан дијалог, развој партнерстава и помоћ у размени и међусобном учењу између цивилизација.

У савременој фази Москва, Пекинг и Техеран играју значајну улогу у глобалним и регионалним процесима, а карактер и динамика односа између ових утицајних центара светске политике одражава се у читавом систему међународних односа. Даље усклађивање интереса, као и заједнички изазови и претње, учврстиће односе Русије, Кине и Ирана и подстаћи ће их да продубљују сарадњу у кључним областима.

Вероватноћа трилатералног савеза Русија-Иран-Кина у великој мери је повезана са геополитичким процесима у Евроазији. Пројекти и иницијативе три утицајна играча светске политике успешно ће се развијати уколико буде обезбеђена стратешка безбедност Евроазије. Но, од виталног је значаја што оне, ради остваривања њихових националних интереса, одбијају хегемонију униполарног света и желе да заједнички одрже стабилност на евроазијском континенту.

Неуморни покушаји западних земаља да повећају свој утицај на евроазијском простору чине појаву троугла Русија-Иран-Кина вероватнијом. Зато земље Колективног запада покушавају да их поткопају.

Политичка класа САД је, такође, уверена да им Иран представља опасност. И не ради се толико о иранским нуклеарним амбицијама, већ о одбацивању карактеристика иранског политичког режима.

Појава овог троугла биће важан фактор у светској политици и на Западу ће бити схваћена као изазов, праћен још већом ескалацијом напетости и повећаном вероватноћом дестабилизације ситуације у Евроазији. Земље Колективног запада већ су изазвале Русију и Кину, успостављајући тзв. одбрамбени савез АУКУС, који чине Аустралија, САД и Велика Британија.

Крајњи циљ

У неком тренутку би хегемон могао започети хибридни рат у пуној мери и против БРИКС+. Неоконзервативни стратешки институти који стоје иза потпредседнице САД и кандидата Демократске странке на председничким изборима Камале Харис верују да је најбоља опција за хегемона да покрене кампање дестабилизације у што већем броју земаља које подржавају Кину, посебно у погледу „осцилирајућих држава“ које би потенцијално могле измаћи утицају САД.

То су, пре свих, Бразил, Индија, Индонезија, Саудијска Арабија, Јужна Африка и Турска. Они су хегемону потребни ради привлачења, наговарања, застрашивања и претње како би осигурао доминацију у „међународном поретку заснованом на правилима“. У августу се државни удар одиграо у Бангладешу, великој и многољудној и стратешки важној јужноазијској држави, чланици Нове развојне банке у оквиру БРИКС.

Једна од таквих држава могао би бити Иран, кога је Харисова назвала главним противником САД. У овој фази сукоба између светова хегемонизма и вишестраности, Иран је земља која прети најнепосреднијим плановима Вашингтона.

Крајњи циљ би био неутралисање иранског војног потенцијала, стварање услова за евентуалну промену режима и отварање значајног слабог места на периферији Русије и Кине, које би САД тада могле да искористе у односу на Москву и Пекинг. Како изгледи за успех САД у Украјини бледе, а Кина и даље војно надмашује САД у азијско-пацифичком региону, искушење да се прибегне снажним мерама против Ирана на Блиском истоку ће расти, користећи Израел као добровољног посредника.

Глобална реакција на геноцид у Гази, међутим, још више је убрзала успостављање мултиполарности у оквиру чега стратешки троугао Москва-Пекинг-Техеран има пресудну улогу…