СТО ГОДИНА ХЕНРИЈА КИСИНЏЕРА

Хенри Кисинџер, „Грандсињоре“ америчке дипломатије светског ранга, прославио је прошле суботе, 27. маја, стоти рођендан. Тим поводом је 25. маја дао интервју угледном немачком недељнику „Die Zeit“.

Говорио је о свом богатом искуству при учествовању у креирању светске политике, о актуелним међународним изазовима и о књизи, коју тренутно пише, на тему непревидивих опасности за човечанство, које проистичу из развоја вештачке интелигенције.

Хенри Кисинџер припада ретким историјским величинама на Западу, који су додуше стајали у прагматичној политичкој служби светске супремације свог система вредности, без да су међутим икада припадали безусловним „јастребовима“, који су томе тежили (и теже) по дословце сваку цену, значи и по цену слеђења принципу да се укину сви принципи, осим оног сопствене и апсолутне владавине светом.
Остала је запамћена његова енормна заслуга при отварању САД и почетку билатералне комуникације са Кином, као и сигурно при окончању Вијетнамског рата, што му је (ретко тако заслужено) донело Нобелову награду за мир.
Он коментарише конфликтни потенцијал између САД и Кине:

„Питање Тајвана је врло опасно и ту имамо могућу конфронтацију две светске силе, од којих свака може да уништи читав свет. И ту се не ради само о нуклеарном наоружању, већ и о новим технологијама. Вештачка интелигенција је нешто неурачунљиво, ми ту стојимо на прагу једне нове мистерије, ми већ сад не знамо шта све машине знају.
То подсећа на ситуацију пре Првог светског рата 1914, само са новим технологијама, и када би предводници ове две силе били заиста мудри, они би рекли – нас двојица смо највећа претња за будућност човечанства!“
У односу на актуелни рат у Украјини он каже:

„Русија јесте извршила агресију на Украјину, која се мора одбити. Али ја не видим искључиву кривицу код Путина. Написао сам већ 2014. један прилог, у коме сам изнео озбиљне сумње у исправност намере да се Украјина позове у чланство НАТО-пакта. Како тада, тако сам и данас мишљења да то није било мудро, да би много боље било да Украјина остане неутрална, слично тадашњем статусу Финске, да буде једна врста моста између две стране.

Јер огромна разлика је да ли граница између Запада и Истока лежи на западној граници Украјине, дакле 300 миља од Варшаве, или пак на источној граници Украјине, дакле 300 миља од Москве
(…)

Но данас се мора одбити руска агресија, при чему се у смислу спречавања ескалације и могућности употребе нуклеарног оружја мора диференцирати. Русија ће употребити то оружје, уколико буде угрожена руска територија, дакле срж руског идентитета.

(…)
А питање Крима? Рекао бих да Крим има много више везе са руским, него са украјинским идентитетом. Севастопољ је утемељио Потемкин у време царице Катарине Велике, то ће Русија бранити и атомским наоружањем.

(…)
Путина извести пред неки суд? Боље не! Како довршити рат односно спречити његову ескалацију, када се решење повезује са судбином лидера једне зараћене стране? Политички циљ Запада мора да буде изграђивање нових односа између Европе и Русије, чим буде постигнута војна сигурност Украјине (…)“
Ја сам само једном срео Хенрија Кисинџера и разменио пар речи са њим, то је било у предвечерје илегалног напада „НАТО-демократија“ на Србију и Цррну Гору. Он је и тада показао свој прагматизам, као и спремност да увек да предност преговорима а не ратној опцији.
Овде неколико података о томе а потом о оном делу овог његовог интервјуа, који тематизује његов први сусрет са Владимиром Путином, у исто то време и са истим предметом разговора.
Тај део би смео да је за Србе од посебног значаја.

У Берлину, у седишту председника немачке државе, одржана је 3-4. 06. 1998. једна важна политичко-стратешка конференција, International Bertelsmann Forum. Присутни су били не само немачки председник државе Роман Херцог (Roman Herzog) и важни немачки министри, тадашњи председник ЕУ-комисије Жак Сантер (Jacques Santer), као и тадашњи Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана (Javier Solana), већ и највиши представници свих ЕУ-влада и ЕУ-кандидата, као и НАТО-влада и НАТО-кандидата из Европе, као и изасланици и посматрачи из САД Хенри Кисинџер/HenryAlfred Kissinger), Турске, Украјине, Израела, па чак и из Русије, итд.
Два једина српска представника на овој конференцији били су један владика Српске православне цркве, Преосвећени епископ рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије, и ја као представник Светског сабора Срба, једне невладине организације Срба дијаспоре и матичних земаља.

Тада је већ било јасно да је и европски део НАТО-а спреман да на Косову и Метохији практично демонстрира своју вољу и решеност „да уводи ред у свом регионалном окружењу“ („Проблем Косова је велики изазов за спремност Европљана, да превентивно делују…“), и да значи војни напад на остатак Југославије предстоји.

Српски представници су напротив осудили рат, као средство решавања политичких проблема, и изашли пред конференцију предлогом сазивања једне хитне „Интернационалне конференције о правима Албанаца у Србији и Срба у Хрватској“.

Тадашњи ЕУ-посредник за питање Косова и Метохије (бивши председник шпанске владе) Фелипе Гонзалез (Felipe González) подржао је ову иницијативу, исто као и његов руски колега Виктор Черномирдин а Хенри Кисинџер је чак пришао српским представницима и честитао им на „једино разумном предлогу за решавање есенцијалног питања на Балкану, питања мањина.“

Дискусију о том предлогу, међутим, прекратио је одмах тадашњи немачки министар иностраних послова, Клаус Кинкел, својом врло недвосмисленом изјавом:

„Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити!“
У овом актуелном интревјуу Кисинџер каже и следеће:

„Путина сам први пут срео, када је он био заменик градоначелника Петрограда (…) Наши први разговори су се водили о ситуацији у Југославији, о НАТО-интервенцији на Косову 1999. и један аспект се увек односио на очување достојанства Русије (…)“

Од посебног значаја за Србе би смело да буде питање – шта би било, како би се ствари одвијале да Хенри Кисинџер тада није водио разговоре са замеником градоначелника Петрограда, већ са председником Русије Владимиром Путином?