СТЕВО ЛАПЧЕВИЋ: Српски социјализам у светлу национализма

Опште бедно материјално и духовно стање нашег народа, узроковано спољашњом и унутрашњом окупацијом крупног капитала, српски народни социјализам и данас чини актуелним

Не бити репа без корена

Последњих година у српским националним омладинским круговима све више расте интересовање за могућност спајања социјалистичог са националним учењем и осећајем. До недавно овај спој сматран је за неку врсту јереси: он је негиран и избегаван иако смо кроз праксу различитих како левих, тако десних покрета и индивидуалних, мислећих људи, могли да увидимо да он постоји.

Пораст утицаја идеја које често називамо „конзервативном револуцијом“ довео је до потребе утврђивања као чињенице везе која између социјализма и национализма постоји. Па ипак, иако смо у времену поплаве „конзервативно-револуционарних“ и „традиционалистичких“ мислилаца и делатника (као што су Евола, Јингер и други њима слични), чини се да је историја српског социјализма као и његових веза са националном идејом и праксом прилично непозната. Плаћајући цех одушевљењу страним ауторима, омладина је остала затворена за онај српски социјалистички круг који су након Другог светског рата себи припојили комунисти. Одбацујући га као неприкосновену „претечу комунизма“ добар део српске омладине је сасекао грану на којој седи, дајући могућност својим противницима да је прогласи „репом без корена“ и тако прикачи на фашистичко-нацистичку европску традицију и из ње проистекле савремене субкултуре.

За највећи део наше десне социјалне омладине, српски социјализам постао је тако проблем из разлога на које ћемо у наставку настојати да скренемо пажњу. Чинећи тако, понудићемо и наше разумевање народног (националног) социјализма код Срба, али и других народа Србима сличног искуства (бугарског и ирског пре свега) који су политички стасавали у условима окупације од стране различитих империја и потпуне националне и социјалне обесправљености. За њих јединство национализма и социјализма није било израз теоријског промишљања већ ствар живота. Питање нужде, не избора. Та нужда постоји и данас када је борба за социјалну правду најјачи израз нужности националне еманципације од некоколонијалних господара света који новчаним дотацијама и лажном есхатологијом плаћају привидну слободу својих робова.

Први проблем: Социјализам као увезена идеја

Једна од теза коју многи наши националисти радо заступају јесте да је социјализам у наш народ (а вероватно и у друге народе) дошао „са стране“, да је то идеја „увезена“, па чак и „убачена“ како би се Србима, тобоже нанело некакво зло. То зло најчешће се сагледава кроз одвајање народа од цркве, традиционалних политичких институција и вредности, те кроз императив стварања „новог“ друштва и у њему „новог човека“, драстично различитог од оног који већ постоји. При томе, ови кругови ретко када говоре о увозу у српски народ оних идеја које сами бране и развијају по узору на сопствене узоре.

Без жеље да улазимо у дубљу полемику, да расправљамо о томе зашто се уопште сматрају социјалистима ако корен идеје коју заступају у свом народу држе „страним“, а пре него што објаснимо наш став о овом проблему, можемо се запитати која то политичка идеја – ако социјализам јесте – није увезена у конкретно српски народ?

Хришћанство са својим погледом на свет, са својом истином чију исправност данас не пропитујемо, свакако би се могло назвати религијом (али и идејом), која је међу Србе увезена „са стране“. Њу Срби нису формулисали и засигурно је нису проносили од Јудеје до Европе. Па опет, који би проценат српских националних омладинаца данас постављао питање порекла нечега што ван сваке сумње држи за истину? А који би поставио питање истинитости и исправности пре-хришћанске религиозности међу Србима? Свакако већи, све тврдећи да то што је нешто „аутентично словенско и српско“ не вреди ништа спрам истине која је нашим “у мрак затвореним прецима донета попут воштанице”.

Која је, ако је социјализам увезен, политичка идеја аутентично српска? Да није можда либерализам, доктрина протестантског и материјалистичког погледа на свет која се због свог индивидуализма тешко оплемењује народним традицијама или православним осећајем света? Свакако не! А ако и јесте (као што тврде либерали, све бранећи се историјом српског сељачког ситног поседништва), да ли то још увек значи да га се треба безрезервно држати? Засигурно не. На то је, у крајњем, стављена тачка пре више векова и то управо сменом „истина“: паганске – хришћанском. Аутохтоност, стављена у ринг са истином има само два пута: да се поклони – истини уподоби – или да се уклони. Трећег излаза нема.

Но, да будемо егзактнији: о овом проблему својевремено је у тексту „Социјализам-упрошћено“ писао Џејмс Коноли, један од најугледнијих ирских националних радника, вођа Устанка из 1916. социјалиста марксистичког усмерења, који је, баш као и Данило Илић, свог учитеља Maркса користио у одбрани националних интереса сопственог народа. Настојећи да објасни своју позицију, Коноли, кога ће британске трупе стрељати у Даблину, саркастично вели између осталог и то да је у Ирску социјализам, по мишљењу његових непријатеља, увезен из Енглеске, у Енглеској су, вели Коноли, убеђени да је направљен у Немачкој, у Немачкој је то издајничка идеја коју у циљу обарања Империје експлоатишу Французима блиски кругови, док је у Француској завера против идеје враћања Алзаса и Лорена. У Русији, пише Коноли, социјализам се схвата као енглеска завера како би се спречио улазак царства у Азију. У Азији, социјализам је резултат рада непријатеља кинеског и јапанског индустријског прогреса, док је у Америци он израз неконтролисане пауперизације и имиграције које појачавају непријатељи Сједињених Држава[1].

Међутим, закључује Коноли, баш као што је својевремено писао и Јаша Томић[2], социјализам није ништа од наведеног. Он је појава сасвим супротна вештачки створеним идејама, либерално-капиталистичкој пре свега и представља не само израз сиромашних и обесправљених у теоријском, те конкретан корак усмерен ка унапређењу положаја обесправљених у практичном смислу, већ и својеврсни наставак пред-капиталистичких економских и политичких (атуентичних) народних-националних друштава. Као такав, пишу Коноли у Ирској, Јаша Томић у Србији, Чернишевски у Русији и други, он ће и опстајати, све док поробљених, сиромашних и обесправљених у сваком (па и националном) смислу има. „Социјализам је чедо недоље, он је узданица сиротиње и докле год се буде ширила невоља и сиротиња, растиће и социјализам“, закључује једну од многобројних расправа о овом питању Јаша Томић[3].

Ако се са овом констатацијом сложимо и социјализам прихватимо као израз архаичних заједница и наду обесправљених, онда, са пуним правом можемо поставити питање његовог ослонца на културни и духовни израз те, у свакој држави увек присутне већине. И о овом питању, које се у суштини дотичне аутентичности социјализма и његове укорењености у традиције појединих народа (при чему нас највише занима српски случај), писао је 1897. године већ спомињани Џејмс Коноли.

Желећи да јавности што боље приближи своје разлоге за социјализам, он као првог свог „савезника“ узима ни мање ни више него Џона Стјуарта Мила који вели између осталог и то да пре енглеског освајања Ирске, тамошњи народ, са својим племством није имао готово никаквог сазнања о приватном власништву над земљом. Ирска земља, преноси Коноли Милове речи, припадала је заједници, клану, чији шеф није био ништа више од обичног управника заједнице[4]. На заједничкој имовини, наставља даље Коноли, развијали су се и аутентични производни и други односи. Заједничка су била средства за рад, али и његови плодови. Унутрашња организација клановских заједница коју су на основама патријархалне егалитарности стварали „келтски преци“, бележи Коноли, показала се демократичнијом него иједно потоње „ирско“ друштво. Због тога, закључује он, оваква организација заједнице, коју Коноли назива “келтиским комунизмом”[5], одличан је рецепт за стварање новог ирског друштва, које, осим што доноси политичку нациионалну еманципацију од енглеског освајача мора обновити и традиционалне, комунистичке економске институције[6].

Сличан пресек налазимо и код других пре-марксистичких социјалиста и анархиста. Код Блана, Бланкија, Чернишевског, Писарева, Бакуњина, Светозара Марковића, све до бугарских националино-социјалних револуционара Васила Левског, Љубена Каравелова и Христа Ботева. Сви они корен своје идеје нису тражили у туђим идејним системима, већ у сопственим пред-капиталистичким друштвима. Управо из тог разлога Прва Интернационала се и опирала марксистичкој доктринарној униформности. Отуда и потоња вештачка подела на „научне“ социјалисте и „утописте“ који су, пошто већ нису били марксистички оријентисани, од стране ових првих сматрани за социјалисте нижег ранга.

У српском случају, укорењеност социјализма у народне традиције најбоље је представљен у Марковићевој „Србији на Истоку“ у којој он у први план истиче општину као једину политичку и задругу као једину економску пред-турску институцију које спајају иста у основи колективистичка начела. Током векова у њима је стваран и развијан посебан вид патријархалне егалитарне демократије, на чијим је основама и сам Марковић настојао да изгради будуће српско друштво[7]. Општине и задруге стварале су јаке карактере, честите жене, у њима су, писали су српски социјалисти, стасавали и хајдуци чије је одметништво неретко било инспирисано крвном осветом због насиља над неким од чланова задруге, схваћене као систем једнаких којим управља, баш као и у ирском случају, изабрани и прихваћени старешина. Ове институције, сматрали су српски социјалисти, имају сасвим довољно снаге да српски народ сачувају од капитализма. Тај пут објашњавали су, водио је не само кроз борбу за унутрашњу – социјалну, већ и спољашњу – националну слободу. Управо отуда, напомиње у зборнику о српским политичким идејама др Милош Ковић, српско сељаштво 19. века у Светозаревим идејама види друштво које осећа као своје. То је касније препознато и код Пашићевих радикала, што сведочи и податак да је Марковићеву и касније Пашићеву политичку групу активно, у скупштини и ван ње, помагао и Адам Богосављевић, родоначелник српске аграрне мисли[8].

Ако би у давању одговора на питање да ли је (српски) социјализам увoзна роба или није отишли корак даље, могли би лако проблематизовати и сам термин „социјализам“. Наиме, ако изузмемо идеју о колективном власништву (мада ни она није непозната сеоском становништву), све друго што српски социјализам деветнаестог века тражи је проста сељачка филозофија: заједништво, солидарност, равноправност. Управо због тога ову идеју, за коју држи да је врло блиска делу српских либерала окупљених око Владимира Јовановића, Милош Ковић назива „демократизмом“.

Ако ово Ковићево размишљање прихватимо као исправно, отварамо пролаз ка ономе што су о различитим видовима сељачке демократије писали Свети Владика Николај Велимировић када је градио „средњи систем“ или пак Иван Иљин када је настојао да објасни шта је то руска „социјалност“. Оно што двојицу поменутих повезује са српским социјалистма пре-марксистичке ере јесте окренутост ка сељачком друштву, за разлику од марксистичких аутора усмерених ка градовима и индустријском радништву. У центру тог проблема налази се питање етике сељачког и на њему настајућег друштва будућности. Тако, док српски социјалисти освнову новог етичког поретка траже и налазе у вери да задружна демократија има капацитет да преобрази човека, они други, бивајући антрополошки песимисти, темељ новог човека и света налазе у метафизичком простору, у духовности, религији. Оно што ни једни ни други не негирају јесте дубока укорењеност основних принципа социјализма[9] у животе својих заједница, што иде то те мере да и једни и други, ма како се према томе односили, битне елементе свог „изма“ налазе и у самом хришћанству.

Отуда не треба да чуди што Свети Владика Николај у свом спису „Српски народ као Теодул“ истиче да је српски дух у својој суштини социјалан, односно демократичан, задружан и сељачки како то вели Милош Ковић. Такав дух, слаже се Николај са српским пре-марксистичким социјалистима, ствара човека којем је капитализам стран, карактер који се протестантске етике гнуша, дух који у таквој култури проналази само уништење. „Рекламождерску, бездушну и капиталистичку културу он излаже посведневно духовитом подсмеху и порузи, а у души страхује од ње као лукавог непријатеља који се с осмехом завлачи у његову земљу, да му разори све националне светиње.“[10]

Постоји ли, запитајмо се на крају, српски социјализам пре марксистичког, или је то само још једна у низу варијанти сељачког аграрног демократизма са патријархалним егалитаризмом као својом ужом специфичности, попут Конолијевог “келтског комунизма”? Можда му је социјализам само вештачки наденуто име. У недостатку бољег. Ништа више.
Други проблем: Национализам

Ако у свом објашњењу веза социјализма и национализма у Европи, а пре свега код Срба, јер нас то највише и занима, наставимо да се крећемо трасираним путем, сасвим лако можемо увидети због чега је српски Устанак из 1804. године, врло брзо прерастао у Револуцију. Наиме, ако је социјализам на овим просторима ствар не само теорије, већ и праксе (пре свега праксе), то није ни мало чудно што је „сиротиња раја која глобе давати не може ни трпјети турскога зулума“ била та која се на оружје дигла још у време када „кнезови нису ради кавзи“, како опомиње народни песник, а у свом делу о Карађорђу потврђује Радош Љушић[11].

Социјална равноправност, нови поредак, или како народни певач каже „друга судија“, могу настати само у оквиру националне, слободне државе, у од империје национално еманципованом народу. То је било јасно устаницима, њиховим вођама, али и потоњим српским социјалистима који су током читавог деветнаестог века од народа тражили да продужи недовршену револуцију из 1804. године и то тако што ће водити рат за две слободе: спољашњу, националну и унутрашњу, социјалну[12].

У условима окупације од стране две велике империје, отоманске и аустроугарске, српски социјализам постао је, слично ирском или бугарском, изразито националан. Борба за стварање националних држава његова је полазна тачка. У српској пракси, борба је вођена кроз омладинске и друге националне организације (“Дружина за ослобођење и уједињење српско”, “Одбор за српско ослобођење и уједињење”), организовањем устанка у Босни и Херцеговини (социјалисти су били ти који су, између осталог, у Босну довели и Петра Карађорђевића), партиципирањем у њему, те учешћем у српско-турским ратовима. Као таква, она није излазила из оквира српског и балканског простора, где се кроз (кон)федералне везе сличних народа и борбу против сваког, па и сопственог империјализма тражило коначно политичко решење Источног питања. У теоријском смислу, она је надилазила границе Полуострва и самопотврђивала се кроз агитовање за права других пре свега словенских народа на самоопредељење: Словака и Чеха у случају Аустро-Угарске, односно Пољака у случају Русије.

Рат против империја, а за националне државе, битна је карактеристика српског социјализма. Она ће се потврдити и знатно касније, у случају „Младе Босне“, али и у сукобу који са својим аустро-мађарским „друговима“ има један од најутицајнијих српских марксиста – Димитрије Туцовић.

Одбојност према империјама приметна је и у ирском случају, па тако Џејмс Коноли пише текстове против британског и руског империјализма[13] узимајући их као парадигму настојања „великих“ држава да у своју орбиту усисају „мале“. Ова чињеница не треба да изазива било какво изненађење, јер у крајњем, шта друго и остаје народима чију већину чине робови империја, национално и социјално обесправљени, нечије приватно власништво. Податак да су, примера ради, Принципи почетком 20. века били власништво бега Сијерчића из Источне Босне, најбоља је потврда ових речи. Човек који је у 20 веку растао као нечија ствар, тешко да може бити било шта друго до социјалист-анархист. За њега, као и за обесправљеног фабричког радника чије радно време износи не мање од 10 сати, то није питање идеолошког опредељења већ животног искуства. У томе и лежи највећа снага социјалистичке идеје, Марксове и оне од ње старије. Ма какав вредносни суд о њој заузели.

Свој глас за националну државу, а против империјализма, васпитаван у сељачком патријархално-демократском духу, дао је и Свети Николај Велимировић у свом раду „Национализам Светог Саве“. Објашњавајући шта је светосавски национализам и шта је за Светог Саву народна-национална држава, Свети Николај Српски устаје, баш као и српски (али и ирски) социјалисти, против страног али и против империјализма сопственог народа. Тако он, између осталог вели: „Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално али губи морално, добија у материјалним димензијама али губи у интензивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности.“[14]

Народна држава, вели Владика Николај није она која припада „нашем“ народу, већ она која је образована на начелу народног – светосавског идеала. Истог је става и нашим „десним социјалистима“ толико драг Димитрије Љотић, који у чланку „Национална и народна држава“, објављеном у 26. броју „Новог пута“ од 24. јула 1938. године јасно разграничава „националну државу“ ону у којој „једна нација има своју државу, а није обухваћена државом друге нације, различне од прве пореклом, духом и судбином“[15] са једне и „народне државе“ као оне чије су институције настале на основу народних потреба и мера, сматрајући да оне не морају нужно опстајати заједно.

Док борба за „националну“ државу подразумева борбу против лако уочљивог окупатора или освајача, дотле борба за стварање „народне“ државе (која је по Љотићу крајњи циљ ка којем једна „национална“ држава треба да тежи), подразумева унутрашњу борбу против, како су то Марковић и његови следбеници социјалисти говорили, „непријатеља у сопственој кући“ који уместо да независну државу стварањем народних институција учине и слободном, копирањем страних принципа и начела држе и даље свој народ у неслободи.

„Ако је по форми држава само национална“, писао је Љотић, „ако том формом само спољашње знаке националности држава има на себи[16] ако је само именом, грбом, заставом и службеним језиком једна држава национална, а иначе је по устројству своме копија туђих установа, крој чињен по туђој мери, ако та држава није инструмент њених најдубљих знања и стремљења и веровања једног народа, ако та држава, на послетку, и сасвим природно, није спасоносни алат којим један народ кује своју судбину, ако није алат којим нација себе брани од зла, спречава невоље, уређује неред, дели правду и обезбеђује благостање, онда, иако је држава таква национална, јер има све спољашње знаке такве, она није још и народна држава“[17] која, додајмо и то, настаје по Љотићу тек након што се на темељу народног осећаја и традиције створе њене политичке, економске и друге установе.

Управо народну, као бољу, а не просту националну државу, схваћену као бирократско-династички поредак, тражили су српски социјалисти 19. века. Исто важи иза бугарске омладинце из времена Препорода или ирске социјалисте предвођене Џејмсом Конолијем. Овом логиком руководили су се и чланови „Младе Босне“ који су своја револуционарна знања допуњавали читајући Кропоткина, Херена, Чернишевског. Током судског процеса, Недељко Чабриновић изјављује да је „анархиста националног духа“. Оно што је многима, склоним теорији немогуће, Младобосанцима, којима су и социјализам-анархизам и национализам били не питање мишљења већ ствар реална, било је више него блиско. Они нису размишљали у овешталим категоријама „левог“ и „десног“, већ су радили онако како су живели. Генерацијама обесправљени, рађајући се и умирући као нечији посед, они засигурно нису могли постати либерални кицоши и конзервативни дендији.

У борби за националну еманципацију од империја, Срби, Бугари и Ирци подједнако се окрећу сиротињи. Коноли не верује „индустријским робовласницима“, националистима либералима, који су богатство стицали у сарадњи са својим британским компањонима. Он не верује у средњу класу и поручује да Ирска нису њени званичници, већ ирски народ – обесправљено радништво и сиромашно сељаштво. Вратити себи своју земљу, пише Коноли, не значи само узети је од Енглеза, већ заиста дати народу.

И у овоме се српски социјалисти слажу са својим ирским друговима. „Србија“, пише о овом проблему Светозар Марковић, „то није кнез, ни су министри, ни су начелници и капетани, судије и кметови, надлежатељства и канцеларије. Србија – то је народ српски што живи у Србији, по чијој вољи или боље по чијем трпљењу постоје и кнез и министри и надлежатељства и сав данашjavascript:њи државни поредак. Људи којима је мозак укалупљен у бирократским формама, кад изрекну „Србија“, вазда под тим именом замишљају ону званичну Србију (ако могу тако да је назовем), т.ј. онај чиновнички алат, којим се управља српски народ, са свима законима, уредбама, прописима, и т. д. Али ми под именом Србија разумемо народ што живи у Србији, онај народ који је у почетку овог века започео револуцију у Турској, започео борбу за ослобођење целога српског народа од туђинског господарства. Да је он признавао законитост турског поретка он неби ни почео српску револуцију. Задатак је и дужност тога народа да своју револуцију продужи. Па то било и против воље свију оних којима је у интересу да се одржи данашњи државни поредак у Србији или барем да се државно право данашње Србије сматра као неповерљиво.“[18]
Закључак

Народни социјаизам, дакле, не само да је могућ, он је и нужан у ери неоколонијалне управе крупног капитала. У српском народу присутан је од 1804. године и не представља никакву аномалију или увежену идеју.

Као израз нужде, а не простог теоретисања, током протеклих векова он је мењао своје обрисе, остајући увек веран својим основним принципима: самоуправи, сељачком демократизму и патријахалном задружном егалитаризму. Његов развој диктирали су услови у којима се српски народ нашао, као и савремени европски идејни токови које су носиоци ове идеје користили како би традиционалне српске политичке и економске установе више или мање прилагодили сопственим идејним гледиштима и узорима.

Опште бедно материјално и духовно стање нашег народа, узроковано спољашњом и унутрашњом окупацијом крупног капитала, српски народни социјализам и данас чини актуелним. Он је најбоља брана доминацији империје у националној држави и управо због тога истраживање ове идеје од суштинског је значаја за стварање националног отпора либерлно-капиталистичким империјама данашњице.

Упутнице:

[1] James Connolly, published by Charles H. Kerr and Co., Chicago, 1909.

[2] Jaша Томић, Сабрана дела, књига прва, „Политички списи 1“, Прометеј Нови Сад, 2006. стр. 373.

[3] Исто: 373.

[4] Исти је случај са српским задругама.

[5] James Connolly: Erin’s hope: The end and the means, 1897; James Connolly: Labour in Irish history, 1910.У свом раду “Рад у ирској историји”, Коноли капитализам назива и “енглеским системом”. Дајући му национални предзнак, он са једне стране апострофира његов окупациони карактер и подцртава га као идеју увезену у ирско друштво. У тој чињеници он и налази спој националног и социјалног јер, ако је окупација ирске двострана, политичка и економска, онда и ослобођење мора да буде двострано. А да би се дошло до аутентичног ирског политичког друштва, неопходно је повратити оно што је у народној традицији опстало – свест о аутентичним економским заједницама и односима из којих ове прве исходе.

[6] James Connolly: Erin’s hope: The end and the means, 1897.

[7] Др Милош Ковић, Срби 1903-1914; Историја идеја, Клио, Београд, стр. 40.

[8] Др Милош Ковић, Срби 1903-1914; Историја идеја, Клио, Београд, предговор.

[9] Односно демократизма, патријархалне демократије…

[10] Свети владика Николај Велимировић, „Сабрана дела“, „Соко“ Шабац 2014.

[11]Радош Љушић, „Вожд Карађорђе“, Завод за уџбенике-Београд, 2005. год. стр. 48.

[12] Више о томе: Светозар Марковић, „Србија на Истоку“

[13]James Connolly: British and Russian Imperialism (1898)

[14]Свети Владика Николај Велимировић, „Национализам Светог Саве“, „Србски народ као Теодул“, Србска Акција, Београд, 2013. година. стр. 10.

[15] Димитрије В. Љотић, „Сабрана дела“, књига 5. Београд, 2001. година, страна: 170.

[16]Као што су Марковић и његови следбеници писали, мислили и говорили о кнежевини Србији.

[17] Љотић 5: 171.

[18] Светозар Марковић, „Србија на Истоку“ 1872. година: 157-158.