СТЕВО ЛАПЧЕВИЋ: Отворено, Филипу Давиду – да ли сте чудовишта?

Да ли ће ико доћи у искушење да Давида, након проглашавања његових речи за мото наше борбе, оптужи за „фашизам“, ако не за прави макар за „пузајући“

Ако ви хоћете да кажете за некога да има монструозна схватања, или једноставно… човек се не сложи са вама, ви само кажете „фашисто”. Ту више немате никакву идеологију, не мора да има ни једну једину карактеристику, а кaмо неколико битних карактеристика, да би се то могло сматрати фашизмом. То је постало као псовка” – рекао је недавно у „Утиску недеље“ Жарко Требјешанин. За њим исто потврђује Ана Марија Роси, а ја само размишљам о томе како су све оне сиве еминенције друге Србије, док су њихови пулени безобзирно јахали народ којем се сада са толико патетике умиљавају, заправо и покренуле читаво коло „пузајућег фашизма”, измаштавши један злокобни појам који је увек био довољно неодређен да су под њега лагодно гурали сваки облик националног отпора либералном и западњачком идиотлуку.

И сад, када су дошли под удар мотке коју су сами истесали, игра више „није фер“. Када сам ја, протествујући својевремено са шаком људи на киши због оне изложбе са Адемом Јашаријем у Београду био „фашиста“, све је било баш као што треба. Ми тада нисмо имали право на свој став, на своје оправдање и образложење, на све оно што данашњи „фашисти“ траже од напредњачке клике. Чак нама се ни тада, а ни данас, не допушта право на сопствено „насиље“ исто оно над којим се љубитељи отвореног друштва не згражавају када о њему као о „праведном гневу“ говори др Јово Бакић.

Зато су сви исти, јер ни једни ни други нису спремни да се морално самоодреде. Себе погледајте, господо и другови, па се тек онда осврните и на оне који стоје око вас. Тек када то учините, имаћете право да одговорите на питање да ли смо чудовишта како се недавно у интервјуу датом „Времену“ запитао Филип Давид.

Ко има, а ко нема – тоталитарни ум?

И мада то није најважнија ствар у читавој причи, одмах на почетку ваља раскрстити једну ствар – осим што припада народу који је током Другог светског рата значајно страдао – Филип Давид не зна шта је фашизам. Он га, са једне стране, не одваја од национал-социјализма, док му, са друге, приписује оне вредности које деле све тоталитарне идеологије (па и она комунистичка, у којој је сасвим лагодно живео, не питајући се много о њеној суштини).

Тако он, у интервјуу датом „Времену“, објашњавајући шта „пузајући фашизам“ јесте, истиче да се ту ради о идеји која показује способност за многа прерушавања. Образлажући ову тезу, он додаје и то да се савремени фашизам разликује од оног некадашњег, напомињући да међу њима постоје и извесне сличности које показују да се ради о једној идеји, о континуитету мишљења и делања.

Као савремени облик потенцијалног фашизма, Давид наводи популизам. И мада нам је нејасно шта тачно треба да значи тај потенцијал (чисто сумњамо да би неки професор на Факултету политичких наука допустио свом студенту да се јефтино извуче са овим конструктом), Давид међу његове главне карактеристике истиче стање у којем људски живот губи цену, појединац се повлачи пред колективиттом, патриотизам се преображава у жртвовање за „више циљеве“, институционализује се насиље према неистомишљеницима, а расизам и примитивизам постају саставни део свакодневног говора и понашања.

И мада нам и даље није јасно да ли се у случају Давидовог потенцијала ради о томе да на делу већ имамо фашизам, или се ипак ради о неком његовом предворју, (као што су нас учили да се ми само зовемо комунистичким друштвом, али да живимо у његовом предворју-социјализму), оно у шта смо сигурни јесте да он, заправо, није говорио искључиво о Мусолинијевој, па не нужно ни о Хитлеровој фантазмагорији, већ о „социјализму са људским ликом“: о Брозовом „самоуправном социјализму“, када је личност сасвим ишчезла пред радником (Берђајев), када су Тито и партија, а не тамо неки појединац били све, када су се људи лако жртвовали за „више циљеве“ и када се, у крајњем, патриотизам мерио не количином љубави према сопственој држави и народу, већ пре свега према светском радништву, у југословенском случају оличеном у Титу и КПЈ.

О томе, да ли је „институционализовање насиља према неистомишљеницима“ ексклузивна ствар фашизма (како нас учи Давид), најбоље сведоче Голи оток, комунистички казамати, фамозни „вербални деликт“, али у крајњем и читава комунистичка пракса видљива широм глоба. О комунистичком примитивизму у јавном дискурсу такође не треба много трошити речи, а исто важи и за расизам који код комуниста није имао биолошки, већ класни карактер (Бернард Шо).

И све ово не значи да је један тоталитаризам за нас бољи или гори од другог. Реч је само о томе да Филип Давид, желећи да пљуне друштво које – да се не лажемо – јесте поприлично посрнуло, настоји да исто директно накачи на фашизам, занемарујући при томе тековине комунистичке идеологије чији је чувар онолико деценија био, а која је једина тоталитарна идеја која је на српском тлу икада живела.

Нарочита је ствар чињеница да све оно, на шта се као „фашистичко“ Давид жали, можемо пронаћи у већем и мањем омеру (али увек скупа) и у либералним идејама. И тамо је колонијална политика била „виши циљ“, она је оперисала са примитивизмом и расизмом, како у теорији, тако и у пракси (о чему сведоче геноциди над готово свим домородачким становништвом којем је „цивилизовани свет“ настојао да донесе просветљење, као и одржавање у покорности „неисторијских“ народа). У крајњем, управо је либерални свет, онај западни, којем се Давид толико диви, свој мир куповао срозавањем цене људског живота. Невоља је само што је то срозавање, онима који олако све што им се не допада гурају у наручје „фашистима“, често неухватљиво. Па, примера ради, ако бедни рачун за срозани људски живот и није испостављен народу који живи у средишту либералне колонијалне силе, јесте онима који су на њеној периферији, као што су Индијанци, Абориџини, афричка племена, или пак онима који су удаљени од центра таман толико да се либерална господа жељна слободе и правде не саблазне, као што је случај са Ирском.

А шта бисмо добили ако бисмо кроз ову „фашистичку“ матрицу протурили Ционистички покрет и праксу државе Израел? Има ли ту расизма и примитивизма у односу према Арапима? Колико вреди живот Палестинца који се доживљава као непријатељ Израела? Колико спрам мантре о „изабраном народу“ вреди појединац, било који? А колико један од оних који се, долазећи из редова самог јеврејског народа противе постојању Израела?

Не узбуђујте се превише, нисам антисемита. Овде је реч о томе да нису криве идеологије као такве, већ људи из чијих глава извиру. Није суманут фашизам, социјализам, либерализам… суманут је човек. А моја потреба да се унапред одбраним сасвим је довољна да се запитате ко је овде тоталитарни ум?

Смрт тоталитарца и ореол

Како успешно избегава да се присети свих лепота комунистичког тоталитаризма, Давид и нема друге до да појаву само њему знаног „пузајућег фашизма“ смести… погађате где – у фамозне „деведесете“, понашајући се при томе као да се тоталитарном уму нисмо раније учили од комуниста (а не од нациста или фашиста), као да те мучне деценије главну реч нису водили представници његове генерације, можда нешто млађи или старији, али свакако школовани у комунистичким школама. Ако вас се, у тим истим школама учи да се тата воли пуно, мама више, а Тито највише (могу само да замислим како би се чувари комунистичких лепота који су по правилу данас сви добошари „отвореног друштва“ осећали када би наша деца у школама учила да се тата воли пуно, мама више, а Вучић највише), а при томе тај који се „воли највише“ умре, онда није нелогично да западате у гомилу проблема.

Пред собом више немате тоталитарца који вам замењује све што волите и све што вам у животу треба (јер ви и не постојите себе, већ њега ради, ви сте, што би рекао Берђајев, средство којим овоземаљски Бог остварује своју накарадну мисију), што вас доводи у сукоб са себи сличнима, док вас недостатак праве љубави према ближњем (јер ипак, тоталитарац се воли највише), одвлачи даље у лицемерје, примитивизам, нетолеранцију, демагогију, над којима Давид као тековином „деведесетих“ са страница „Времена“ упорно ламентира.

Овде, заправо, уочавамо још једну занимљиву ствар. Наиме, чувајући тоталитарни комунизам, Давид покушава себи и својој генерацији да, готово на силу, навуче на главу ореол праведнички, страдалнички, мученички и светачки. Људи у доброј мери јесу подлегли лажним вредностима, али он није. Многи су криви за њихову инсталацију у српско друштво, али он није, многи и даље одржавају систем болесним, али не и он. И опет, да се разумемо, не ради се овде о нашој потреби да упремо прстом у једног човека, конкретно Филипа Давида, и да на његова леђа стресемо сав наш гнев. Не, то би било сасвим неправедно! Овде се ради о томе да нико ко је у друштву које је, ту се слажемо, зрело за духовни и морални ремонт, проживео читав живот и при томе био на значајним функцијама унутар система, нема право да себе изузме из заједничког пада.

Племство обавезује, кажу Французи, а нама се чини да Давид, по узору на стару аристократију, жели да своје „племство“ (свакако човек од угледа и значаја), искористи како би се од одговорности извукао.

Нобел и чаршија

Дотакао се у свом интервјуу „Времену“ Давид и Петера Хандкеа. И то није чудно, пошто се тако шта од некога ко припада Давидовом мислећем и делатном корпусу очекује. Па ипак, уместо да Хандкеа похвали и на њега се пожали као писац, што би било такође за очекивати, он се у свом коментару бави политичким расуђивањем, награђеног Аустријанца, доносећи на тај начин (индиректно) и закључак да је Нобел отишао у погрешне руке.

Уместо да покаже у чему се огледа недостатак списатељског квалитета опуса аустријског аутора, Давид се труди да нам објасни да је Нобел у Хандкеовим рукама отворио старе ране на овом нашем, још увек запаљивом простору, као да је Хандке сам себи доделио Нобела, као да је то Комитет учинио из поштовања према Милошевићу чију је овај пропалу политику подржавао, или је то пак, Боже сачувај, из гроба учинио сам Слоба.

Како би оправдао свој став свакако недостојан једног писца, Давид се спушта на ниво чаршије па вели да је читава еуфорија око Хандкеа у Србији настала не отуда што су га Срби читали (наравно нису, јер шта српски плебс уопште и чита, то је посао за „елиту“ која ипак не налази за сходно на се на елитни начин са оним што јој се у Хандкеовој књижевности не допада и обрачуна), већ отуда што је исти политички оспораван. Запостављајући чињеницу да и Хандкеа оспорава управо тако, политички, Давид, по свему судећи не допушта да добитника Нобела једнако тако – политички, бране оне који мисле да на то имају право.

Дакле, и овде још једном наилазимо на Давидову хроничну потребу да се, попут пропале аристократије, ослободи обавеза које племство носи са собом. У настојању да не подели одговорност, он чак ни не примећује да и сам ради оно што другима замера: своди добитника Нобелове награде за књижевност на политику. И не ради се овде о томе да на то нема право, само, није јасно на основу чега то не допушта онима који би Хандкеа да бране. Осим уколико се ту не ради о простој чињеници да бранитељи аустријског аутора нису довољно освећени, паметни, „цивилизовани“, да би их се могло уопште уважити и да би им се могло признати право на опозитни, али, као и у Давидовом случају, једнако политички став.

У крајњем, ако из онога што о Хандкеу причају Вулин, Вучић и Шешељ, које Давид наводи као битне одбранаше, не можемо закључити да ли су добитника Нобела читали или не (Давид је убеђен да нису), исто важи и за добитника НИН-ове награде, који се није потрудио ни толико да се критички осврне на Хандкеа писца.

Чинећи (или не чинећи) то, Давид је и у пракси показао да се не издваја много (иако би он то свакако желео) од оних интелектуалаца које напада када, у наставку интервјуа каже да их карактерише потцењивање свега што није „наше“. А како Хандке није „наш“, односно није „његов“, то потреба да га се нападне, није ствар избора, слободне воље, већ обавезе. Разуме се – политичке.

Косово је срце књижевности

Нарочити део интерјвуа, Давид, односно „Време“ посветили су Косову и Метохији. И како то обично бива, Косово се представља као одвећ независна држава, а свака борба за јужну покрајину се унапред проглашава изгубљеном, бесмисленом и безнадежном. Отишавши корак даље (не размишљајући много о сличној борби коју данас воде или су водили народи широм света, Јевреји у Палестини, Палестинци у Израелу, Сиријци, Ирци у Великој Британији, Каталонци у Шпанији и многи други све до различитих покрета отпора које је свет видео – при томе ћемо допустити свакоме да се слободно вредносно одреди спрам свих тих борби и њихових циљева) Давид настоји да оспори и духовни смисао борбе, па тако српски Косовски завет и избор Светог Кнеза Лазара између Небеског и земаљског царства изједначава са „митом“ у којем доминирају свети ратници и „свети злочин“ (и опет, наравно, тај исти „свети злочин“ и „свете ратнике“ по опробаном моделу самоизузимања не види у комунистичким тековинама на српском простору). Каква бљувотина, дегутантна демагогија, каже књижевник који оваквим својим ставом ништи не само нововековна (да не идемо даље) национална остварења српског народа (у којима би сигурно пронашао и довољно примера за дивљење, наравно да ишта лепо заиста тражи), већ и његова културна стремљења, што је нарочито несхватљиво, ако узмемо у обзир да имамо посла са награђиваним књижевником.

Или је заправо ствар сасвим другачија, па тако свако ко мисли да расправља са писцем треба да постане свестан да испред себе нема човека који разумева значај „мита“, већ политичког агитатора којем чак ни највећи народни и ауторски књижевни домети не значе ништа. Но, проблем који Давид има са Тешаном Подруговићем, Филипом Вишњићем и другим народним певачима којима се дивио читав свет, али и са Лазом Костићем, Васком Попом, Милошем Црњанским, Његошем, Миланом Ракићем, Јованом Јовановићем-Змајем, Ђуром Јакшићем, Јованом Дучићем, Алексом Шантићем, Исидором Секулић и… једном речју, свима који су као писци оставили траг у српској и светској култури, његова је ствар. Он на то има право, само остаје горак укус у устима када олако одбацивање основе идентитета једног народа долази из уста човека који би морао имати више разумевања за нематеријалне вредности.

Но, да се разумемо и да се на крају послужимо управо речима које је у закључку интервјуа „Времену“ изрекао сам Филип Давид. Све што је речено, није разлог за предају, напротив, треба се увек и свуда супротстављати свим облицима лажи, енормној производњи Потемкинових села. То смо дужни себи, својој деци. Није лако, не исплати се, желе да нас оцрне, понизе, али не видим другог начина. Управо отуда и овај одговор Филипу Давиду.

Питам се само, да ли ће ико доћи у искушење да Давида, након проглашавања његових речи за мото наше борбе, оптужи за „фашизам“, ако не „прави“, а оно бар за „пузајући“? Баш као што то, стварањем толико општег појма да заправо ништа не значи узев сам за себе, чини сам Филип Давид.