У свом недавном обраћању папа Фрања се осврнуо на дешавања везана за специјалну војну операцију Русије у Украјини и Донбасу, како она на фронту, тако и у позадини. Између осталог, рекао је: „ (…) Хајде да размислимо о тој стварности и кажемо једни другима: Рат је лудило. А они који профитирају од рата и тргују оружјем су злочинци који убијају човечанство”. Ово би могла бити само још једна од оних патетичних, али искрених изјава које представљају неизбежан фолклор свих ратних разарања да не долази од једне личности као што је римски папа. Јер, авај, било је толико ратова од којих је Ватикан профитирао и толико њих за које је агитовао надајући се користи за себе.
У међувремену, западни либерални аналитичари који имају рисје очи за сваку спрегу православља или било које друге незападне религије са политиком, пропуштају да примете еклатантну политичку делатност римокатоличке цркве и њеног поглавара. Заиста, један од првих постулата либералног вјерују јесте да политика и религија немају и не смеју имати никаквих додирних тачака (nota bene: мора се бити сумњив према свакој универзалној идеологији која војује са религијом, било у теорији, било у пракси, јер њен однос према религији никада није плод правичног расуђивања; то је само жар конкурентске међурелигијске борбе). Али заиста, шта има папа са Украјином?
Од 2014. године неизбежан део свих калкулација о потенцијлном разрешавању украјинског чвора била је река Дњепар. Постало је општепознато да она цепа Украјину не само на две географске целине, већ и на две политичке и културне сфере. Левообална Украјина означавана је као проруски део земље, насупрот деснообалној прозападној Украјини. Ова конвенционална мудрост није до краја тачна, делови херсонске и дњепропетровске области, као и читаве одешка и николајеска област, иако већински русофоне, налазе се са десне обале Дњепра. Са друге стране, у областима Полтава, Суми и Чернигов рускојезично станоништво не представља већину, иако се све три административне целине налазе источно од Дњепра. Упркос томе, река Дњепар остала је симбол духовне располућености Украјине. А где је духовна располућеност ту је и Семјуел П. Хантингтон.
У свом чувеном тексту о сукобу цивилизација из 1993. године Хантингтон изричито спомиње Украјину као место где је мала вероватноћа сукоба, сходно цивилизацијској сродности Руса и Украјинаца. Истовремено он границу Западне и Словенско-православне цивилизације повлачи управо преко територије Украјине и њеног северног суседа, Белорусије. И на том месту Хантингтон противречи сам себи. Ако је наслов (и основна теза) Хантингтоновог чланка „Сукоб цивилизција”, зар не би морала управо подељена украјинска земља бити посебно опасно подручје? Јер где ће се цивилизације, ти кључни ново-стари актери међународних односа након краја Хладног рата по Хантингтону, сукобити ако не на местима међусобног додира?
Ватикански прагматизам
Али Хантингтоново резоновање имало је смисла. Када је говорио о Украјинцима он је мислио на оно што је тај термин доминантно означавао последњих векова, он је мислио на Кијевску Русију, Богдана Хмељницког и Гогоља. Хантингтон је говорио, да се тако изразимо, о ономе што је било мејнстрим украјинства кроз векове, украјинства које је себе видело као грану великог руског стабла. Али управо та суштина, одговор на питање „шта значи бити Украјинац?” јесте оно што је константно било под нападима и притисцима да се редефинише. И ту долазимо до папе и Ватикана.
У сржи сваке цивилизације по Хантигтону (и још пре њега по Арнолду Тојнбију) јесте религија. Стога источну границу Запада предствља почетак православног света, тамо где престају римокатолицизам и протенстантизам. А померање те границе даље на исток био је највећи сан папства и зато се оно никада није устручавало од беспримерног хушкања на Русију и Србију, као и пактирања са сваком силом чија је жеља за ширењем на Исток конвергирала са прозелитским намерама Ватикана. У ХVI и XVII веку Пољска, Хабзбуршка монархија крајем XIX века, нацистичка Немачка у XX и НАТО у XXI веку – сви они били су узданице Ватикана, његови верни крсташи, лучоноше „црквеног јединства”. И никакве везе што су Хабзбурзи и Пољаци били ултракатолици, нацисти пагани, а данашњи јуришници на Русију ултралиберали (штагод данас био либерализам), Ватикан није устукнуо од тога да са свима њим иде у кревет, уколико је то сматрао корисним за привођење православних шизматика трону Светог Петра.
Тако су језуити вековима градили свој плацдарм на ободним просторима руског етничког простора, стварајући посебну духовну климу погодну за цветање једног антируског конвертитског идентитета (свака сличност са искуством српског народа на његовим западним границама је намерна). Унијом у Бресту (1596) потчинили су Галицију (некадашњу Црвену Русију), унијом у Ужгороду (1646) превели су завичај Русина, некадашњу Закарпатску Русију, под папски примат, а хабзбуршка машинерија за фабриковање нација агресивно је промовисала украјински национализам на прелазу из ХIX у ХХ век. Тако је унијатска Галиција постала база за освајање (и политичко и духовно) руских земаља, али и пример „успешног” модела како се православни Словени преводе у Западну цивилизацију. Стога не чуди податак да су германске војске, у њиховом наступању на Русију 1914. и 1941. године, пратиле ништа мање ратоборне чете мисионара (слично је ЕУ – амерички пројект инсталирања „демократије” у Украјини треба да буде модел којим би се руском становништву махало пред очима, модел обојене револуције који треба применити и у Москви).
Током тог несветог крсташког рата био је Ватикан плодотворан у стварању нових светаца и мученика за црквено јединство. Нико није обележио период два светска рата у Галицији као гроф Андреј Шептицки, митрополит из Лавова. Можда ниједан прелат римокатоличке цркве није толико роварио против Русије као овај изданак старог пољског племства. Верни поданик Хабзбурговаца и један од покровитеља СС дивизије „Галиција” стављао се и аусторугарским и нацистичким властима на располагање, све ради стварања католичке Велике Украјине. А када је недуго након уласка совјетских трупа у Лавов преминуо (од туге можда?) добио је велику црквену сахрану на којој је, између осталих, присуствовао и… Погађате већ? Партијски секретар Никита Сергејевич Хрушчов.
Алтернативни ток
Тако се поред оног главног тока украјинског идентитета који је своје хероје видео у борцима за уједињење са Русијом, у Гогољевим козацима и који је живео у духовном јединству са Москвом појавио један алтернативни, подземни ток који је нудио радикално другачију интерпретацију историје и другачији одговор на већ постављено питање: шта значи бити Украјинац? И тај подземни импулс испливавао је на површину у најтурбулентнијим периодима руске историје, као што је то било 1917-1921 када је Симон Петљура, ватрени антисемита добро повезан са језуитима, предводио Украјинску народну републику у борби за независност од Русије.
Та алтернативна конвертитска верзија украјинства, духовно ослоњена на митрополита Шептицког, персонификована у Степану Бандери, а подупрта инфаструктуром римокатоличке цркве, понудила је једно колико нетачно толико и перверзно читање историје у којој ни Татари, ни Пољаци, ни Немци нису непријатељи украјинског народа и агресори на украјинску земљу, већ су то Руси и само Руси, омрзнути Москаљи, највећи душмани свега украјинског (мала напомена: зар није индикативно то што Украјинци Русе ословљавају са Москаљи, не по њиховом етничком пореклу, већ користећи назив који реферише на један регион? Не подсећа ли то на француско називање Немаца Алеманима? Јер из перспективе германских Франака и Немци су такође Германи, па их нема смисла називати Германима, као што је и за Украјинце било природније да становнике Русије назову по њиховој престоници. Како да их назову Русима, када су и Украјинци сами – Руси?!)
Зато је специјална војна операција не само међудржавни сукоб, већ уједно и грађански рат. Јер док се воде борбе око стратешки важних подручја, истовремено се ужареним артиљеријским и пушчаним цевима даје одговор на питање шта значи бити Украјинац и ко су украјински хероји – да ли су то црвеноармејци или есесовци „Галиције”, да ли је то Богдан Хмељницки или Иван Мазепа, Остап или Андреј?
Украјински случај није никакав спецификум, никакав sui generis. Гдегод да бацимо поглед дуж фронтијера између православља и римокатолицизма, можемо да видимо тај дуализам на делу. Не само у Украјини, него и у Белорусији, Црној Гори, Херцеговини, дуж границе коју је Хантингтон назначио, две се силе боре за душу сваке од тих територија. На свим тим местима, једни насупрот других, као одраз у огледалу, стоје људи истог порекла и језика, али као представници различитих, непомирљивих светова. Крајње чудно, међуцивилизцијски сукоб Запада и православног Истока сачињен је заправо од низа грађанских ратова. Гдегод је римокатолицизам засекао православно ткиво појавили су се пројекти анти-нација, фанатизованих маса становништва испуњених аверзијом према онима са којима су некад чинили јединствену идентитетску и духовну целину.
После свега, може ли ико сматрати римског понтифекс максимума неутралним у украјинском сукобу? Може ли он бити властан да даје било какве морално осуђујуће изјаве? Али у једноме треба му веровати – он је сигурно тужан због онога што се дешава у Украјини јер развитак СВО представља ништа друго него поновно враћање тих црних вода конвертитства у подземље, као што је то било 1945. Победом Русије анулира се подршка унијатских свештеника евромајданском пројекту у чијој су реализацији активно партиципирали, слично као што је католичко свештенство у Белорусији подржало протесте против Лукашенка 2020. године (сетимо се бело-црвено-беле тробојке са протеста у Минску, још једног симбола ватиканске конвертитске понорнице). А с обзиром да је унијатска црква искористила наклоност нацистичке клике након 2014. за премештање свог седишта из Лавова у Кијев, исход ове борбе одлучиће ко ће столовати у Кијеву – православни митрополит или унијатски надбискуп.
Стеван Терзић је дипломирани политиколог из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Guglielmo Mangiapane/Reuters
Извор Нови Стандард
