СТЕВАН ЛАЗИЋ: Није то била такозвана ЈНА, већ сила која је Хрвате некажњено превела из поражених у победнике

Колинда Грабар Китаровић, председница Хрватске, говорећи недавно о актуелним дешавањима у својој земљи везаним за Србе у Хрватској и Србију, а поводом предлога „закона о хрватским бранитељима“, а ту је и бес хрватских званичника поводом подизања споменика мајору Милану Тепићу у Београду, па сад и руски мигови Србији, није пропустила да, између осталог, по не зна се који пут некадашњу Југословенску народну армију назове: „такозвана ЈНА“.

Па да се, поред осталог можда ових дана и актуелнијег, задржимо код „такозване ЈНА“.

Јер та „такозвана ЈНА“, као Југословенска армија (ЈА), бројала је у пролеће 1945. године (о томе се у Хрватској никад не говори) 800.000 бораца. И после Црвене армије, против које су се и Хрвати у саставу Хитлерових трупа борили и као топовско месо гинули на Источном фронту, била је друга ослободилачка сила на тлу Европе. Протеравши и поразивши Немце, уз огромне жртве, посебно српске, а на Сремском фронту можда и узалудне, са простора окупиране бивше Краљевине Југославије, односно са простора тадашње Демократске Федеративне Југославије, како се звала авнојевска Југославија. Уништивши притом и Независну Државу Хрватску (боље је рећи да је мислила да је уништила). И српске јединице су Хрватима, и у Првом и у Другом светском рату, ослободиле, између осталих делова Хрватске, и Загреб (хрватски фашисти су говорили и говоре: „окупирале“). Повративши касније насталој Народној Републици Хрватској, а тобоже су то вратили Југославији, Истру, Ријеку, задарско подручје и острва, то јест подручја и градове које су до капитулације, 1. септембра 1943, држали Италијани.

Истовремено су партизанске јединице, после пада Италије примале у своје редове све већи број хрватских домобрана, а ЈА, ослобађајући земљу, пред сам крај рата, примала је у своје редове и један број најокорелијих хрватских фашиста, њених регуларних војника и официра – усташа. И тада је Тито, на челу Комунистичке партије и ЈА, превео Хрвате из поражених у победнике. (Част малом, али заиста малом броју оних који су се од првих дана рата борили у партизанским јединицама, јер Срби су у том рату, на просторима фашистичке Независне Државе Хрватске, чинили у скоро свим партизанским јединицама апсолутну, готово 90-процентну већину.) И док су Срби у партизанима гинули у борбама против Немаца и четника (много ређе против хрватских усташа), дотле су хрватске усташе пуниле Србима, затим Јеврејима, Ромима, али у мањем броју и Хрватима антифашистима безбројне логоре (и логоре за децу, једине у поробљеној Европи!), јаме безданке и безбројна друга стратишта по просторима НДХ.

А то исто, да се не сметне с ума, учинио је и престолонаследник српске круне Александар Карађорђевић крајем Првог светског рата. И са Хрватима – аустроугарским војницима и официрима такође. Па се дешавало да касније, у некој од јединица Краљевине СХС, официр, Хрват, који је, на пример, у Колубарској бици командовао неком аустругарском јединицом која је чинила стравичне злочине по Мачви, Подрињу… буде надређени старешина официру Србину који се у тој бици борио на српској страни.

Председница Хрватске, Хрватска демократска заједница од првог дана свог оснивања, као и праваши и остали поборници узвика „За дом спремни!“ и мржње према Србима и свему што је српско, сви досадашњи председници Хрватске и највиши њени функционери, као и уза своју председницу и сва данашња свита те земље фалсификују не само много тога из историје дуге неколико векова, кад су у питању односи између Срба и Хрвата, односно православаца и католика, него бестидно фалсификују историју деведесетих година на просторима тадашње Хрватске, у време грађанског рата који су они преименовали у „домовински рат“.

По њима испада да Хрватска никад није била у саставу било какве Југославије, него су, ето, Србија и српски народ у Хрватској извршили агресију на суверену државу Хрватску.

И испада, по њима, да је ЈНА однекуд дошла и извршила агресију на Хрватску, да је Србија однекуд дошла и напала Хрватску, да су Срби из Хрватске такође однекуд приспели па се из чиста мира побунили. А против кога су се побунили? И због чега су се побунили? О истини о томе, у Хрватској никад и нигде ни речи. Осим лажи, и лажи, и…

Председници Хрватске требало би објаснити да Србија ни с једне стране света није напала Хрватску. Тада је једина суверена држава на овим просторима била Социјалистичка Федеративна Република Југославија. И њу је бранио мајор Милан Тепић. И агресију на СФРЈ, на ЈНА, на Србе у Хрватској извршила је Хрватска. То је чињеница. Да је Хрватској био потребан рат, рекао је њен први председник Фрањо Туђман. Само што ту Туђманову мисао нико у Хрватској не жели ни да помене: не одговара им. Лакше је и плодотворније, а на Западу се лепше и прима, окривити Србију, ЈНА, Србе из Хрватске, Гарашаниново Начертаније, Меморандум… И бечко-лондонско-ватиканску измишљотину – „Велику Србију“. Јер у Хрватској су сметнули с ума да се Хрватска са било каквом Великом Србијом није граничила ни на Дрини, ни на Уни. А Србија јесте са Великом Хрватском – и на Дрини и на ушћу Саве у Дунав.

Са идејом о сецесији, припремљеној у Ватикану и Лондону, једног давног дана кренули су Хрвати у преговоре са Србима, односно Карађорђевићима: Ако победе Аустроугари – ту смо, победили смо, ако Аустроугарска изгуби рат – ту смо, са Србима, са победницима, међу победницима.

Председници Хрватске требало би неко да објасни да је Југословенска народна армија имала касарне на читавом простору Хрватске: у Загребу, Сплиту (ко је давио оне војнике онда кад рата није било?), Вараждину, Карловцу, Бјеловару, Осијеку, Ријеци итд. Ко су били први издајници у редовима те ЈНА? Били су ионако већ малобројни Албанци, па Хрвати и Словенци. Хрватски војници, подофицири, официри, генерали и адмирали (част часним изнимкама, а било их је) аметице су напуштали ЈНА и прикључивали се Туђмановим паравојним јединицама и терористима. Као што су чинили и пред Други светски рат. Па су хрватске паравојне и терористичке јединице, неке формиране и наоружане и пре распада СФР Југославије, блокирале касарне, пресецале довод воде, телефонске везе, блокирале доставу хране, убијале војнике и официре…

Председници и апсолутној већини Хрвата требало би неко да објасни да се Срби у Хрватској нису побунили због тога што им се бунило. Него су кренули у заштиту голих живота, својих огњишта и онога што су стекли, имали. А Хрвати су их одмах по победи Хрватске демократске заједнице избацили, као конститутиван народ, из Устава, избацивали их с посла, из станова, кућа, хватали их по улицама градова, по селима и одводили их на за то унапред одређена места и тамо их мучили и ликвидирали: Госпић, Пакрачка пољана, Загребачки велесајам и Керестинац, Лора у Сплиту, Јодно лечилиште у Сиску, Драва у Осијеку и многа друга места.

То је Србе у Хрватској покренуло да се организују и покушају да се заштите – свежа су код њих била сећања на Јасеновац, Јадовно, Стару Градишку, Градину, на логоре Јастребарско, Даницу у Копривници, Цапраг у Сиску, Паг, на најкрволочније злочине и злочинце, своје комшије у Глини, Банском Грабовцу, на Папуку итд.

Само из урбаних средина са простора Хрватске протерано је 1991. године око 150.000 Срба. Па где су „Бљесак“ и „Олуја“! Све у свему, из Хрватске је протерано, односно етнички очишћено више од 500.000 Срба. Па где су ту  побијени, нестали, где је ту имовина, где су стечена права, пензије… И ништа, или готово ништа од свега тога „правосуђе“ у Хрватској није истражило, процесуирало, казнило. А Хрватска је онда, и уз благослов Србије, примљена у Европску унију. И сад предузима све како би кочила Србију на њеном путу у ту европску гунгулу која функционише без реда и закона.

Не треба сметнути с ума ни чињеницу коју истичу и поједини хрватски историчари: да није било Србије и Срба – ни Хрватске никад не би било.

Председници Хрватске, а која то, претпоставља се, и зна, требало би објаснити да је у Хрватској вођен грађански рат, а не никакав домовински. И да су се на просторима Крајине бранили Срби, који никад нису нападали хрватска подручја. Него је увек било обрнуто: Миљевачки плато, Медачки џеп… Док су „Бљесак“ и „Олују“ припремили, организовали и спровели Ватикан, Сједињене Америчке Државе на челу са својим амбасадором у Загребу, амерички пензионисани генерали, Нато са својим авионима… А такозвани „хрватски бранитељи“ ишли су по празним градовима и селима убијајући старце на кућним праговима који су остали, надајући се… Наопако се надајући. Па би требало и да се подсете Туђманових речи на Брионима пред „Олују“.

Председници Хрватске требало би објаснити да онај ко ужива на концертима Марка Перковића Томпсона слушајући његове назовипесме у којима се славе хрватске усташе и њихови „часници“ који су на најмонструозноје начине убијали и клали Србе, о рекама које су носиле убијене Србе, о највећим усташким зликовцима на тлу Велике НДХ… није ништа друго него веома, веома тешко оболела особа.

Нажалост, карцином мржње код Хрвата, мржње Срба, Србије и свега што је српско – заиста је неизлечив. Нису ту у питању појединачни мрзиоци. Ни њихова Ружа, која се овог пута презива Томашић. Много је то дубље, бројније, болније, неизлечивије. Јер ни хистерија и лаж нису тако лако излечиве.

А једни до других и уз друге живети морају: и Хрвати до Срба и Срби до Хрвата. И с мањинама једних код других. А како живе те мањине код једних, а како код других, могла би и Европска унија да се позабави тим питањима. Али неће па неће.

За Хрватску би веома лековито било да се она суочи са својом прошлошћу. Да прочита литературу о својим вођама, да размисли о ономе шта су само они писали и говорили. И шта су радили. А они су, између осталих, Анте Старчевић, Анте Павелић, Миле Будак, Мирко Пук, Алојзије Степинац, Фрањо Туђман, Стјепан Месић… Бар нешто од литературе о зверствима у Јасеновцу, Јадовном, у глинској православној цркви, у Пребиловцима и Корићкој јами, у западној Херцеговини, по Козари, Лици, Кордуну…  и већ поменутом Госпићу, Парачкој пољани, Сиску, Загребачком велесајнму… да се бар прочита.

А не да на то упућује Србију и протеране Србе. Јер да су се Србија и Срби суочили са својом прошлоћу кад је за то било време, онда Хрватске заиста данас не би било.

То је истина која је и хрватској историји као науци веома, веома потребна. Јер истина лечи. И само она. А не ревизија историје, а не прича о такозваној ЈНА, о агресији крајишких Срба на себе саме, о агресији Србије…