Стеван Гајић: Удар на православне у Црној Гори и Украјини

Алтернатива победи верног народа и Цркве је гора чак и од оног што видимо данас у Украјини

Поклич Збигњева Бжежинског да је после колапса Совјетског Савеза главни непријатељ Рускa православнa црквa, управо се оваплоћује у центру руске духовности Кијеву где је под најжешћим ударом Украјинска православна црква Московске патријаршије (УПЦ МП). При томе је запањујући паралелизам са српским православним питањем. Једина институција која повезује Србе на целом њиховом простору јесте Српска православна црква, а исто важи за Руску православну цркву, повезницу свих Руса, па и оних у Украјини и Кијеву, мајци руских градова како то Руси кажу, који се стицајем историјских околности нашао ван Русије.

Логична последица тога је да у данашњој Украјини – која из петних жила покушава да изгради неруски, односно антируски идентитет – расколничка назови црква добија пуну логистику државе у отимању храмова. Чак је и Кијевска лавра под ударом, али је успела да се одбрани, највише захваљујући томе што и власти у Украјини ипак зазиру да начине крајњи корак, што не значи да су одустали. На исти начин на који власти у Црној Гори покушавају да обману цркву, одлагањем примене закона о вероисповести или куповином времена другим кварним триковима, како би уловили прави моменат за остварење преваре.

Пре формирања неканонске „Православне цркве Украјине“ (ПЦУ), настале спајањем две расколничке струје, на жалост уз одлучујућу помоћ васељенског патријарха Вартоломеја, у игри је била понуда УПЦ МП да раскине везу с мајком-црквом, веома слично оном што власти у Црној Гори нуде Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве. У оба случаја срж понуде је иста: „Само се ви одреците своје суштине и пресеците канонску везу са матицом и све ће бити у реду“.

Примера отимања цркава, прогона и притисака на свештенство и вернике, о којем нема много вести али се и данас догађају, има прегршт и свакога бих упутио на сајт Савеза православних новинара који подробно прати ову тему. После добијања томоса из Цариграда, напади такозване ПЦУ на канонски признату УПЦ МП постали су још учесталији, посебно у Донбасу, у деловима који се граниче са линијом фронта. Ови напади су до те мере апсурдни да чак и борце украјинске војске који су ратовали у Донбасу, али су истовремено верници канонске Московске патријаршије, проглашавају за издајнике Украјине.

Оба антиправославна режима, украјински и црногорски, на сличан начин застрашују становништво опасношћу од великог суседа, чиме као послушни и приљежни НАТО вазали сигналишу менторима велики страх од најезде суседне државе. Црногорски режим је успео да, супротно вољи већине и без обећаваног референдума, угура земљу у НАТО, док је Украјина, посебно у време претходног председника Петра Порошенка, све чинила да уђе у НАТО. Украјинске власти стално помињу руску агресију а режим Мила Ђукановића сеје страх од Велике Србије.

Велика Србија и Југославија били су синоними за младобосанце, борце против аустроугарског окупатора, оног који је и у Србији и у Црној Гори 1916. на бајонетима донео латиницу и изричито забранио ћирилицу. A ако не верујете мени, верујте покајаном oцу црногорске нације Миловану Ђиласу који је у Бесудој земљи сликовито то описао:

„Глад и шапа туђинске власти осјећају се и у школи. Да бисмо добили књиге, морали смо купити жир, гладни, за Аустријанце. Али ни те књиге нијесу наше, него – њихове, аустријске. Мој буквар се зове смијешно: Почетница за опће пучке школе. Писан латиницом. Потајно смо учили, од старијих ђака, ћирилицу из нашег – црногорског – буквара. У њему слова нису тако лијепа, али су крупна и ријечи разумљиве. Истина, и тамо се див звао џин, због слова џ, али ипак није било – опће и пучке“.

Ђукановић у идентификацији са окупатором, није само увео „аустријска слова“ већ и „вањске послове“, „домовински идентитет“ и друге иновације. Драгутин Димитријевић Апис је, кажу, пред стрељање узвикнуо „Живела Југославија, живела Велика Србија“. Почетком 20. века Србија слободија и Југославија биле су синоними. Због тога Ђукановић тачно зна шта прича када говори о опасном великосрпском национализму, зна да је православни, српски идентитет Црногораца, управо уско повезан са идејом слободе. Отуда и не треба да чуди што су документа, путокази и све друго државно у Црној Гори писани латиницом, кројеној по мери окупатора а не по мери Црногораца. Он је управо на линији аустроугарског окупатора. То просто треба имати на уму и мирно, сталожено, борити се, како и чини Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве. Овде треба додати да је и Украјинцима, више него другим Русима, познат хабсбуршки окупатор.

Литије које месецима трају у Црној Гори јединствен су феномен у читавом хришћанском свету, „једна сламка међу вихорове“ која се пробудила у време страшних и драматичних симболичких догађаја, када папа римски у Ватикану сам служи мису у цркви Светог Петра, када горе храмови по Француској, укључујући париски Нотр Дам, а Реџеп Тајип Ердоган изазивачки претвара Свету Софију у џамију. Српска црква, и то онај њен део у Црној Гори, показује целом хришћанству и другима да је православље витални део хришћанства.

За саму чињеницу да се овако нешто догодило баш у Црној Гори, где је програм атеизације и притиска на цркву најтемељније спровођен, до мере да је она скоро ишчезла у једном тренутку, мало је рећи да је велико чудо. Овај дух пробуђене вере осетио се у свим деловима Српске цркве. Упркос корона забранама и невиђеним медијском притиску, у Србији је велики део народа ипак ишао на службу. У црквама су служене литургије и причешћивани су људи на Васкрс, а само због побуне омладине у Београду против обнове полицијског часа – претворене у побуну против издаје Косова и отимања светиња у Црној Гори – било је могуће одржати литургије за Петровдан, који је требало да прође као васкршњи пост, у страху од короне и полицијског часа.

Нема се шта додати, нити ико може дати добар савет онима који су задивили цело српство, православље и хришћански свет, осим истрајати, јер алтернатива истрајавању је јасна. Алтернатива победи верног народа и Цркве је гора чак и од оног што видимо данас у Украјини. Тим је већи подвиг митрополита кијевског Онуфрија који је лично посетио литије у Црној Гори и дао допринос борби за одбрану светиња. А да се спрема алтернатива црња и од украјинске, јасно је у „Побједи“ поручио Рајко Церовић претњом да се „нерегистрована Српска православна црква дефинитивно мора иселити из Црне Горе“ и да то треба „полако, поступно и доследно припремати“, уз „свесно ангажовање међународне заједнице“. Другим речима, директно је Цркви и народу запретио НАТО окупацијом.

Православље је несумњиво под ударом. Да ли говоримо о Црној Гори, Украјини или светогрђу које се дешава у Цариграду, ствари тако стоје. И то је објективна чињеница, чак и из потпуно секуларног „рационалног“ угла гледано.

Оно што православни Украјине могу да науче од браће у Црној Гори јесте начин одбране од агресивних напада државе на Цркву и напада самозванаца, али украјинско искуство коју опозициона политичка елита у Црној Гори треба да узме као поуку је да неорганизованост и одсуство јединства може и већину да одведе у пропаст. На опозицији је сада терет историјске одговорности да се уједини и победи неправду, а после тога се на првим правим плуралистичким изборима идеолошки неистомишљеници могу такмичити својим програмима.

Данас је 28. јул (15. према старом календару), дан крштења Русије. А Русију је Свети Владимир, велики кнез кијевски и све руске земље, крстио управо на територији данашње Украјине, исто (опет једна паралела) као што је и Стефан Немања, Свети Симеон, рођен у Подгорици. Зато морамо да знамо шта се дешава у другим деловима православља, надамо се и молимо, да ће зора сванути и нашој поробљеној браћи. Не дамо светиње!

Аутор је научни сарадник у Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе. Чланак је објављен и на интернет порталу ИН4С