Степић: Сребреница је западни клин између православља и ислама

Сребреница се геополитички функционализује тако да на хибридни начин постане иницијална каписла дефинитивног раздора православног и исламског света у целини

Сребреница! Невелико градско насеље и центар истоимене општине у источном делу Републике Српске. Стешњена је између околних планина, у малим долинским проширењима потока Чичевац, саставнице речице Крижевице, леве притоке Дрине. Налази се у крају Осат, чији су се мајстори у 19. веку прославили по умећу градње кућа осаћанки – карактеристичних брвнара камених темеља и стрмих кровова покривених шиндром, са уочљивим димњацима и „капићем“ на врху.

У близини се налазе бројни извори минералне лековите воде, која се некада флаширала. Ту је и бања Црни Губер, којој следи обнова. Читава околина је веома богата лежиштима сребра, олова, цинка и боксита, а рударство се развијало још у античко доба. Претеча данашњег насеља, староримска Домавиа, врхунац је доживела у 3. веку. Важно трговачко и рударско место Сребреница је била у 14. и 15. веку, када се за вађење руде доводе Саси, по којима се и данас зове недалеко малено село, са рудником и манастиром Св. Тројице.

Током Другог светског рата српско становништво градића и околине веома је страдало у геноцидним злочинима хрватско-муслиманских усташа, слично осталим деловима нацистичког сатрапа НДХ. Све ово јесте важно, али недовољно да би месташце од свега 2.241 становника (2013.) било светски познато. А то је крајем 20. века постало проглашавањем за глобалну парадигму зла.

РАТНА (ПРЕД)ИГРА
Тек је „мирисало“ на преливања југословенског сецесионистичко-верско-грађанског рата из Хрватске у БиХ, а већ је било јасно да ће Подриње због етничке хетерогености, супротстављених геополитичких интереса и близине границе са Србијом бити једно од главних попришта. Сетимо се само Мурата Шабановића – од његовог рушења споменика Иву Андрићу у Вишеграду и организовања муслиманских оружаних формација, до терористичке претње да ће минирати брану и потопити све низводно.

Иако су се позиције често мењале, нарочито почетком рата, највећи део простора од Семберије до Херцеговине и од Дрине до Сарајева био је под српском контролом. Изузетак су чиниле само три муслиманске енклаве, које су за себе везивале знатне српске снаге и продужавале линију фронта, те источно крило Републике Српске чиниле тзв. пробијеном територијом, претиле да је експанзијом потпуно раздробе и споје се како међусобно, тако и са главнином у централној Босни.

Како би спречио да Војска РС ту опасност елиминише, „непристрасни“ Запад je у јеку рата издејствовао да се оне резолуцијама 819 и 824 СБУН прогласе заштићеним зонама (UN Safe Areas) – на првом месту управо Сребреница(!) 16. априла 1993, а потом Жепа и Горажде (заједно са Сарајевом, Бихаћом и Тузлом) 6. маја 1993.

Кључна обавеза – да буду демилитаризоване – као и многе друге ствари које су се раније и касније тражиле од муслиманске стране, подразумевајуће је остала само „мртво слово на папиру“. И док су Жепа и Горажде били војно релативно пасивни, из Сребренице, где је остала читава 28. дивизија, стално су „искакале“ њене снаге, вршиле препаде и чиниле праве масакре у околним српским селима, а потом се хитро повлачиле у зону под заштитом трупа УН. По својој природи, управо такви муслимански монструозни злочини, а чињени су током читавог рата 1992-95, имају елементе геноцида.

ЗАВРШНО СКИЦИРАЊЕ МАПЕ
Рат у БиХ увелико је ушао у четврту годину и постало је белодано да се сценарио за његово окончање приводи крају. Глави принципи већ су били прецизирани: БиХ, као међународно призната држава, остаје формално у титоистичким тзв. авнојским границама, али састављена од два ентитета континуираних територија, са „већинским пакетом“ од 51% за Федерацију БиХ и 49% за Републику Српску. Требало их је „само“ што више унапред применити на терену како би стране што лакше биле „утеране“ у мировни споразум и извела се спектакуларна представа потписивања – наравно, у САД.

Најделикатнији подухват био је одузимање Републици Српској петнаестак процентних поена територије које њено политичко и војно руководство није тек тако могло да преда. После мајског „Бљеска“ на Западну Славонију без реаговања не само Војске Југославије, већ и Војске Републике Српске, те релативно лаког хрватског продирања према Грахову и примицања Книну с леђа, и неупућени су наслућивали да ће српски уступци подразумевати пуштање Републике Српске Крајине „низ воду“ и „процентуално намиривање“ хрватско-муслиманског ентитета у БиХ пространим областима у тзв. Високој Крајини (Гламоч, Дрвар, Грахово, Петровац, Кључ, Сански Мост, Крупа).

Имплицитно, то је значило да ће се чувати и чак можда повећати компактност источног дела Републике Српске. Када је почетком јула 1995. команда муслиманских снага хеликоптером извучена из Сребренице, била је то јасна порука Војсци Републике Српске да је град „на извол’те“ и оне су, уз невелик отпор, у њега ушле 11. јула. Исто су нешто касније учиниле и у Жепу, док је Горажде опстало и дејтонско-париском мапом спојено с Федерацијом БиХ, поставши њен panhandle који је изводи на Дрину.

ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА
Већина припадника муслиманске 28. дивизије под борбом и уз велике губитке извршила је пробој из Сребренице ка Тузли, док су неке њене јединице споразумно пропуштене, чак и наоружане.

Индикативно је да су деца, жене и стари остављени, те убрзо, уз посредовање УН, на организован начин евакуисани. У наредним данима, под различитим околностима, уследиле су егзекуције једног дела заробљених муслиманских војника – мушкараца – што је Запад и део света под његовом „шапом“ касније прогласио за геноцид, настојећи не само да за вечност стигматизује Србе, већ и да превентивно онемогући било какве будуће легитимне српске интегративне интересе.

Многи угледни стручњаци су ту квалификацију довели у питање, сматрајући да јесу учињени ратни злочини, масовна убиства, злочини против човечности, повреде међународног хуманитарног права и кршења ратних закона и обичаја рата, али да никако не може да се ради о геноциду.

И многе друге нејасноће прате јулске сребреничке догађаје. На пример: зашто ни приближно није утврђено колико је убијених, већ се у великом распону лицитира њихов број? Да ли су освета униформисаних сународника и рођака раније масакриране српске нејачи и самоодбрана малобројних стражара од напада муслиманских заробљеника били доминантан повод и непримерена, али разумљива реакција?

Има ли је, шта је и чија је била политичка позадина и будућа намера (не)посредних актера злочина? Чему служи и докле ће трајати пропагандна функција „великих бројева“ сахрањених у меморијалном центру у Поточарима, када се оправдано сумња да тамо леже многи преминули природном смрћу за време и после рата, погинули широм БиХ а не само у Сребреници, неидентификовани посмртни остаци међу којима, верује се, има и српских…­?

ЖРТВОВАЊЕ ФИГУРЕ ЗА КВАЛИТЕТ
Уместо да су нагомилана питања решена, она су, напротив, скривена све гушћом маглом, а временом су се поставила и нова, чија логика баца другачије светло на „сребренички случај“. Нису ли од прворазредног значаја сведочења локалних политичких и полицијских челника Ибрана Мустафића и Хакије Мехољића о с врха осмишљеном масовном саможртвовању сребреничких муслимана како би се Срби додатно анатемисали, придобиле још веће симпатије Запада, изазвала америчка војна интервенција и обезбедила боља преговарачка позиција?

Јесу ли убиства била резултат ратних околности или пак унапред припремљена војно-обавештајно-пропагандна замка са далекосежно планираним ефектима? Да ли је сребреничком „операцијом под лажном заставом“ и каснијом оптужбом Срба за геноцид унапред требало амнестирати већ припреману хрватску „Олују“ и истинско геноцидно расрбљивање Крајине?

И најважније: ЗАШТО би српска страна на сопствену штету учинила злочин који јој се приписује, будући да би, упркос томе, војне позиције и територијална „реалност“ остале исте, и то у условима очигледног приближавања рата крају и када се у основним цртама већ препознавао његов исход? У сваком случају, „Сребреница“ је постала парадигма сукоба у БиХ и апострофирања српског народа у целини за јединог кривца.

УПОТРЕБЉИВОСТ „ГЕНОЦИДА“
Као грудва снега гурнута низ падину, употребна (гео)политичка вредност „геноцида у Сребреници“ временом је све више расла. На унутрашњем плану, м/Муслимани (од 1993. самопреименовани у Бошњаке) користе га за стварање ореола жртве („савремени Јевреји“), национални „оснивачки мит“ и примарни чинилац самобитности, а меморијални центар у Поточарима као снажан кохезиони симбол.

Нумеричким преувеличавањем свог страдања упорно покушавају да аргументују захтеве за издвајање градића и околине из Републике Српске и неопходност „ревизије Дејтона“. У том контексту не пропуштају да сатанизују Републику Српску као „геноцидну творевину“, а у сврху развлашћивања тог „мањег ентитета“, његовог укидања и унитаризације БиХ.

На међународном плану „сребренички геноцид“ стављен је у службу (а можда и креиран) правдања америчког тзв. хуматнитарног интервенционизма мимо међународног права. Под пропагандном паролом „да се на Косову не понови Сребреница“ Запад је извршио агресију на СРЈ 1999. и продужио да непосредно врши деструкцију Србије и осталих српских земаља. Истовремено, покушава да га искористи и за историјско аболирање сопствених колонијалних и ратних геноцидних непочинстава широм света.

„Цементирање истине“ да су Срби – ти зли „балкански Руси“ које подржава Москва – „геноцидан народ“ може добро да послужи и за појачавање неохладноратовског таласа русофобије у земљама ЕУ и САД.

ЗАЛОГ ТРАЈНОГ РАЗДОРА
Све више се потврђује суштински разлог за постављање сребреничке „клопке“: да се инсценира „највећи злочин од Другог светског рата“ и да падне „критична количина крви“, како би се помирење и ресетовање српско-муслиманских односа учинило немогућим. Све то се геополитички функционализује ради изградње чврстог, превисоког и прешироког, несавладивог и неразрушивог међусобног зида не само у БиХ, већ на читавом Балкану, са могућношћу да на хибридни начин постане иницијална каписла дефинитивног раздора православног и исламског света у целини.

Муслимани, „рукавац што га је бујица одвојила од мајке-ријеке и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, а сувише велик да га земља упије“ (Меша Селимовић), тиме су превентивно спречени да се, као још увек флотантан етникум, ако не реверзибилним процесом врате „мајци-ријеци“ националног српства, онда да са православним српским колективитетом направе компромисни историјски договор.

„Сребреницом“ се настојало да њихово претапање у новопрокламовано национално бошњаштво постане неповратно и супротстави се супротним примерима угледних људи који су могли да постану масовна инспирација. Таквим се раздором у БиХ ни случајно не дозвољава хипотетичка, а логична, дугорочна, стратешка, одржива и на изворним дејтонским принципима остварива српско-муслиманска коалиција, супротна тренутној, тактичкој, лабавој, ороченој и искључиво утилитарној антиунитаристичкој српско-хрватској сарадњи.

Какав би само паничан страх Запада, данас, у мирним временима, четврт века по окончању рата, изазвало везивање српске и муслиманске заставе, које би БиХ геополитички природно усмерило антиантлантистички, на источни, континенталистички, проевроазијски курс!

Наравно да је то требало благовремено спречити.

Ето чему „Сребреница“!

 

Аутор Миломир Степић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор Печат, 10. јул 2020.