СТЕФАН СТЕФАНОВИЋ: Које су боје жртве тероризма?
Фото: Блиц
Поједини грађани Србије који су се обојили бојама заставе Француске могли би се некад сетити и жртава једног од најстрадалнијих народа Европе – свог, а не у складу са духом самопорицања, изговор за равнодушност и чак секундарну виктимизацију, налазити у аргументу да их се политика не тиче, да они нису националисти, да треба прихватати реалност и гледати у само у будућност без прошлости, да смо ми увек криви за све што нам се дешава и да је чак бомбардовање 1999. године само васпитни шамар „Милосрдног анђела“. На тај начин ће свакако бити већи људи, саосаћајни за бол и страдање свих па „чак и себе“ и веће космополите јер да би искрено волео друге народе мораш прво волети свој, а ти „Други“ ће их више поштовати. (А кад већ глуме „франкофиле“, могли би погледати и неку Монеову слику, послушати неку песму од Жак Превера, прочитати неко дело од Балзака, или пак дивити се Де Голу.)
Исто тако појединци који не поштују невино пострадале жртве, који су гневни на Француску спољну политику или се пак спрдају са овом трагедијом, би могли да знају да тих 129 људи немају никакве везе ни са политиком Француске, ни са интервенцијом Француске у Либији и Сирији, а ни са политичком неправдом међународне заједнице према српском народу, него су ти Французи криви једино зато што су се нашли у погрешно време на погрешном месту (гнев је заиста оправдан ако се сетимо агресије на Југославију 1999 од стране НАТО-а у ком је и Француска, ако се сетимо Француског признања Косова, гласања за пријем Косова у Унеско и подрзавање управо муслиманских терориста албанске националности, који су „почашћени“ и државом и ако се сетимо свих „хуманитарних“ интервенција по свету где је Француска била изузетно сурова у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији итд.)
Хришћанство нас учи да у „У Христу нема ни Јеврејина ни Грка, ни Сиријца ни Француза, ни Србина ни Албанца, јер смо сви Једно у Христу Исусу“, па тако свака невина жртва је жртва свих нас, а поготову Француског народа који нам је помогао и у Првом и у Другом светском рату а поготову народа једног Алфонс Ламартина (француског књижевника и политичара а не кафића у Београду) који када је видео Ћеле Кулу у Нишу- сазидану управо од палих српских лобања у борби против Муслимана на бранику хришћанске Европе, са одушевљењем је узвикнуо „Народ који има овакве споменике не може никад пропасти! Нека Срби чувају овај споменик, он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену платили њихови очеви“. Слава жртвама у Паризу, на Синајском полуострву, Косову и свим другим невиним мученицима.
