Стефан Синановић: Урушавање моста „Франсис Скот Ки”

Чак и летимичан преглед богате историје америчке књижевности открива једну врсту интересантне константе: наиме, приповијетка Догађај на мосту изнад Овл Крика (у преводима на српски и „Догађај на мосту изнад Совине реке”) Емброуза Бирса једна је од најзаступљенијих прича у антологијама америчке прозе.

Штавише, Бирсова кратка нелинеарна презентација импресивног приповједачког умијећа толико је присутна у антологијама да се, у том смислу, може поредити са прозама Едгара Алана Поа или Хермана Мелвила. За овај, изванредно написан, један од првих и најранијих примјера фикције тока свијести (приповијетка је објављена 1890. године), један је други мајстор краћих форми – Курт Вонегат – казао отприлике: „Сматрам ништаријом сваког ко није прочитао највећу америчку кратку причу – а то је Догађај на мосту изнад Овл Крика Емброуза Бирса”.
Тумачење догађаја

Оно што ову приповијетку чини књижевношћу без мане и јединственим примјером америчког генија – како је о њој такође говорио Вонегат – није само изванредна стилистика или напредно конципирана наративна структура. У питању је, макар се тако чини, Бирсова вјештина да оствари тензију, подигне напетост и постигне код читалаца једну врсту аутоидентификације која се, можда, може поредити са оним типом утиска који ће вам се неминовно јавити кад читате прозе попут, рецимо, Толстојеве Смрти Ивана Иљича (па и вас почну да боле слабине и да осјећате сличну нелагоду која се јавља код Толстојевог јунака) или Хамсунове Глади (од које и сами огладните). Ту је, наравно, и један од најпознатијих преокрета у заплету у историји америчке књижевности али и оно што се, у Бирсовој причи трочлане композиционе поставке, јавља на почетку првог и другог њеног дијела, а што се колоквијално, у контексту ове приповијетке можда донeкле и иронично, зове – cliffhanger.

Када сам, прије неколико мјесеци, писао о непрекинутој актуелности серије „Жица“ (2002-2008) поменуо сам, овлаш, Кополину тезу о Куму по којој је овај свој филм о успону и паду Мајкла Корлеона доживљавао као својеврсну причу о Америци, и како се Сајмонова полицијска сага о Балтимору може посматрати на сличан начин. Једна од најбоље оцијењених сезона серијала – она друга – тиче се радника на балтиморским доковима, шверцерима-синдикалцима у црно-сивој зони дјеловања са непрекидним низом животних пораза и изналажењем начина да те поразе некако преживе.

Синдикални лидер, Френк Соботка – један од упечаљивијих јунака Жице у четвртој епизоди друге сезоне – разговара са својим млађим рођаком, Ником, на шеталишту у близини балтиморског моста Франсис Скот Ки. Он вјерује у свој синдикат, своје пријатеље и породицу, међутим, до епилога сезоне његова прича се урушава, породица такође, да би на крају и његов живот био несрећно окончан у хладним водама мерилендске ријеке Потапско. Многи су се – читајући у уторак изјутра вијести о рушењу највећег моста у Балтимору – сјетили управо ове познате сцене примјећујући имплицирану иронију: мост се урушио на мјесту гдје се, у популарној култури, урушила и једна позната прича.

И док је многи, не нарочито промишљен, посматрач балтиморске епизоде читав догађај врло свјесно – одбацивши наводе званичника према којима је случај резултат пуке несреће – узео да доводи у везу са различитим геополитичким кретањима (бистријем сагледавању ствари није помогло ни то што се инцидент десио свега неколико дана након московске трагедије у „Крокус сити холу”, или што је капетан теретњака Дали по одређеним изворима био из Украјине, па су се неки још и досјетили да је иста бродарска компанија нападана од стране сомалијских пирата и јеменских Хута; укључена је, затим, у формулу и једна Нетфликс серија итд.) – искрсла је, на нивоу куриозума, можда занимљива, на први поглед очигледна али дистракцијама забашурена, симболичка потка. Аналогија, наравно, у контексту жртава или далекосежних економских посљедица, периферног значаја али опет примјетна у смислу америчких дешавања из новије историје. Занимљива спона, паралела која је остала да виси у ваздуху након чудног догађаја код моста изнад Потапска, рекло би се: cliffhanger.
Урушавање историје

Када су, наиме, прије пар година тамошње локалне власти одлучиле да – под притиском јавности – из Вијећнице града Њујорка уклоне статуу једног од очева оснивача и (трећег) предсједника САД-а, аутора најважнијег америчког документа, Декларације о независности, Томаса Џеферсона, то је учињено из разлога јер је овај – уз то што је један од најважнијих Американаца у историји – био и робовласник. Можда плативши данак хиперполитичкој коректности, неко би рекао и колективном дефициту историјске свијести, тек статуа Томаса Џеферсона је уклоњена из њујоршког Сити Хола након што је на том мјесту провела скоро 190 година. Наравно, како линеарна природа историографије подразумијева да се догађаји из прошлости не могу накнадно кориговати, на мјесту гдје је некад био кип Томаса Џеферсона остала је сјенка, симболички можда примјетнија него што је то, скоро два вијека, била сама статуа.

Догађај, који су многи с правом доживјели као прекретницу у америчкој политици и историји, испратила је распламсала полемика о етичкој димензији овог чина, подигло се доста буке, отворена је и дебата о многим важним Американцима са, на овај исти начин посматрано, проблематичним тачкама у својим биографијама. Један од таквих је и Франсис Скот Ки, коме је сам Џеферсон био један од политичких идола, рођен нешто касније од очева оснивача али један од утемељивача америчког мита јер овај је велики правник уједно и пјесник најпознатији по томе што је написао текст америчке химне, Звијездама окићен барјак (Star-Spangled Banner) – човјек по коме је балтиморски мост носио име, а који је – уз то што је такође значајан за историју водеће државе свијета – био и робовласник.

У нашој култури о мостовима је најљепше контемплирао и најбоље писао, наравно, Андрић, и познато је како је на једном свом мјесту мостове назвао „сведоцима ишчезлих епоха кад се другачије живело, мислило и градило” – ове племените творевине човјечанства имају, дакле, то својство да свједоче прошлост, као споменици. Бирсова приповијетка Догађај на мосту изнад Овл Крика посједује убитачни врхунац на крају.

Након познатог тока свијести предоченог у аналепси, епилог снажно разбија хоризонт очекивања откривајући, истовремено, како се трагично урушила једна животна прича и, само на нивоу те димензије, поново сам се сјетио Жице и Франсиса Франка Соботке, приче која се урушила крај моста који ће се урушити – али и овог другог Франсиса. Јер је мост са његовим именом, рекло би се споменик (ових дана глобално најпознатији) сплетом несрећних околности, срушен и пао у воду, таман у времену урушавања америчких митова и једне епохе којој се можда назире крај, или макар то зависи од предстојећих предсједничких избора у новембру што је, такође, барем у овом тренутку – cliffhanger.