Стефан Синановић: Ноланова „Одисеја”: Проблем епохе и идеолошки рат без краја

Историја књижевности памти дубоко личан, лиричан и лијеп, суд Милоша Црњанског који је, четрдесет година по њеном објављивању, своју програмску Лирику Итаке, и њене кремените микенско-тројанске алузије, коментарисао познатим утиском како је Одисеја највећа поема у историји човјечанства, а повратак из рата најтужнији човјеков доживљавај који би пјесник могао да замисли.

Између нас данас и овог Хомеровог текста, једне од најмонументалнијих творевина људског духа, дакле између сложене политичке и социокултурне перспективе наше савремености и херојског, полу-митског хоризонта древне Хеладе, налазе се не само неограничени културолошки утицаји, сваковрсна читања и интерпретације, него и вјероватно непребројиви системи вриједности смјењивани и наново конституисани у односу на доминантну епоху и њене сложене унутарње особености.

Реинтерпретација прошлости

Само у књижевности, и само у ХХ вијеку, од објављивања Џојсовог чувеног Уликса до изласка Омероса – велелепног постколонијалног спјева карипског нобеловца Дерека Волкота (у коме је Хомерова поставка реорганизована тако да јунаци Ахил, Хектор, Филоктет или Хелена постају рибари, сиромашни продавци и домаћице; а њихова прича, између осталих, одражава и болну тему трауме робовласничког периода) – егзистира вјероватно на хиљаде текстова, у непосредној или лабавијој, интертекстуалној релацији са старогрчким митом о путовањима краља Итаке који се, десет година након тројанског удеса, тј. двадесет година по своме одласку, враћа кући својој Пенелопи и сину Телемаху.

Када пише о овој теми, познати аргентински есејиста и негдашњи Борхесов ученик и читач, Алберто Мангел, у својој књизи о Хомеру (нажалост, недоступној на српском језику) помиње и роман Презир италијанског писца Алберта Моравије који, закључујући како свака епоха класике неминовно реизграђује на свој начин, послератни контекст ХХ вијека назива „чистим и популарним хомеровским спектаклом” (прев. аут. према: Atlantic books, London, 2008).

Моравијин јунак, сценариста Рикардо, наиме, у овоме роману, појединачна пјевања, тј. поглавља, „Одисеје” дожиљава понешто симплификовано кроз призму филмова које је гледао: епизода с Киклопом тако постаје Куперов „Кинг Конг“, пјевање о Наусикаји пореди с воајерско-порнографским филмом „Купачице”, а чаробница Кирка одговара Антинеји у Пабстовом класику „Атлантида“ из 1932. године.

Кинематографија је, заправо, како имплицирају Мангел и Моравија, урадила више за реинтерпретације прошлости, књижевности и мита, али и за друштво спектакла, него било који други вид умјетности. Занимљива је, рецимо, у кључу досљедности, осмочасовна италијанска адаптација Хомеровог епа у којој Одисеја тумачи Беким Фехмију (што је, нашем чувеном глумцу, вјероватно круна каријере), а Пенелопу грчка љепотица Ирена Папас, или – макар мени једна од дражих и креативнијих савремених поставки овог епа – америчка сатира „О, брате, гдје си ти? ” браће Коен смјештена у тридесете године, по безнађима америчког југа, у Мисисипи, у којој лик одбјеглог робијаша, Јулизиса (тј. Одисеја), тумачи Џорџ Клуни.

Филмска умјетност, дакле, слободно реизграђује еп, она има на то право, али и упућује на велику истину овог свијета: на идеју да је природа мита таква – вели још Мирон Флашар у једном од наших најпознатијих и најљепших текстова о Одисеји – да он посједује способност да, у односу на епоху, превлада и премости чак и такве удаљене поноре између различитих цивилизација, да пронађе, за себе, нови израз и ново значење, без да изгуби своје најосновније црте.

И бројне су, чак и студијске, инвокације Хомеровог јунака: од Арманда Асантеа до Шона Бина (додуше, у блокбастер поставци Илијаде) а ипак, не може се рећи да је, макар до момента кад је популарни амерички режисер, Кристофер Нолан, почео да пише сценарио за своју масивну студијску адаптацију „највеће поеме у историји човјечанства“, било који од наслова који су третирали Хомеров спјев заслужио глобалну пажњу на иоле приближан начин.

Идеолошки сукоб

Још је Џаспер Грифин, показујући прстом на кровове западних скупштинских здања или бројних америчких банака чији су улази омеђени стубовима у стилу јонског реда, указивао на непролазни и пресудни утицај хеленске цивилизације на културу, друштво и политику Колективног запада. У истој су трајекторији класична грчка политичка мисао, философија, зачеци природних наука и књижевност – и тешко је, рецимо, замислити учење Анселма Кентерберијског без Платонових дијалога, Св. Августина без Аристотела или Милтона без Хомерових епова.

Тешко је, замислити, на шта бисмо личили ми данас. Суштински, не постоји култура којој савремени свијет, од свог демократског уређења до Олимпијских спортских игара, дугује више него што је то колосални дуг према хеленском човјеку. Постоје, међутим, утицаји који су двосмјерни а вријеме – вели један Шекспиров јунак – с торбом на леђима трпа милостињу за заборав и огромну, наказну незахвалност (јунак је Одисеј, а драма је хомеровска и о Троји: „Троил и Кресида”, чин три, сцена три). Данас су најмоћнија политичка и културна сила свијета Сједињене Америчке Државе, Холивуд је, и даље, неприкосновено оружје за пропаганду и утицај на масе, стари митови су на заласку и реизграђује их онај с највећим буџетом.

Полемика о Нолановом авантуристичком блокбастеру (повремени благо-артистични моменти и површна симбологија би тек наивног, или неупућеног, гледаоца могли да заварају да је умјетнички наум био да се дохвати, све и да је то могуће, понешто од Хомерових висина) почела је, отприлике, по изласку првих фотографија са сета. Примијећено је, још тада и с правом, како костими више одговарају супер-херојским мултиверзумима Марвела или ДиСија него критско-микенској цивилизацији и већ то је био моменат који је указивао на, додуше прилично предвидљиву, околност да ће Нолан, у маниру Зека Снајдера, кроз причу о Грцима заправо причати о Америци и њеном социо-политичком и културном тренутку.

Слутње је потврдила и етничка шареноликост кастинга, а зенит идеолошког сукоба десио се у часу кад је објелодањено да ће Хелену Тројанску играти глумица кенијског поријекла, Лупита Нјонго; док би богоравног Ахилеја тумачила транс-особа, Елиот Пејџ. Премда, у ствари, Пејџ игра тек периферног ахејског ратника Синона који страда на самом прологу Ноланове приче (а Одисеј ће, нешто касније, с његовом намученом душом разговарати у Хаду) и премда и Хелена и Синон заузимају, интегрално, тек неких седам до девет минута трочасовног филма – распламсалу дебату је интензивирао и Илон Маск оштром критиком селекције улога, историографских и сценских одступања.

Не постоји култура којој савремени свет дугује више него што је то колосални дуг према хеленском човеку

Поједини грчки филмски критичари су указивали на проблем културолошке апропријације (и заиста, мало ко се синоћ у биоскопу није насмијао акценту којим глумац индијског поријекла, Химеш Пател, који тумачи Одисејевог пријатеља Еурилоха, изговара, рецимо, типично америчко: lucky bastard) зачудан је, многима, био и бостонски нагласак самог Одисеја.

Јасно, осим у случају да јунаци дактилским хексаметром пјевају старогрчки, не постоји енглески акценат који би, том линијом рецепције, овдје био одговарајућ (шефилдски изговор Шона Бина је, претпостављам, био у реду?). Централне улоге припале су Мету Дејмону (Одисеј), Ен Хатавеј (Пенелопа) док младог Телемаха тумачи Том Холанд. Критикован је и избор Зендаје, мјешовитог етничког поријекла, у роли хеленске богиње Атене, мада, након одгледаног филма, за свој грош држим да је млада америчка глумица лијепо носила своју улогу.

Цивилизација на заласку

Једно од занимљивијих и најдрагоцјенијих поглавља своје студије о Хомеру Алберто Мангел ословљава The Never-ending War; често је овдје помињана и књига Сукоб цивилизација Семјуела Хантингтона који је антиципирао смјену природе ратова и указивао на културне сукобе који ће, након пада Варшавског пакта, неминовно услиједити.

Чини се како је Ноланова поставка Одисеје суштински прича о цивилизацији која је на заласку, и један од важнијих мотива тиче се односа Пенелопе и Телемаха који на своме двору на Итаки, слушају и слуте о пропасти цивилизације, некуд далеко, преко мора. У једном часу ће Одисејева краљица чак и дословно своме сину рећи како стари свијет умире (уз напомену како би и жена била способна да равноправно влада Итаком), а Запад, као крајње одредиште, вишеструко је истицан током цијеле приче.

Ако због ичега вриједи погледати Ноланов филм то је, поред фасцинантних и напетих сцена борбе, неколико заиста упечатљивих крупних кадрова који центрирају моћне микенске једрењаке док се пробијају кроз кишу и буре Средоземља. Одисеј, намјерен да ода пошту својим палим саборцима, планира да, по повратку кући, отпутује тамо гдје влада трајни мир: на Запад. Међутим, ако су стари митови подложни деконструкцији треба бити поштен и увидјети како је и овај филм, док се његови јунаци опиру срџби увријеђених богова и провлаче између Сцила и Харибди, свједочанство о заласку цивилизације – али не оне у Хелади.

Још једно кључно својство мита је његова способност да измиче пробама истинитости (мада је дива Дорис Лесинг говорила како мит, на неки начин, представља кондензовану истину). У епохи масовних медија, великих студијских филмова, разарања старих и изградње нових митова, под развалинама смисла што се отима дневној политици, друштву спектакла, новостима с фронтова, свеколиком убрзању садашњице која агресијом својих шљаштећих реклама, спортских вијести, стриминг-сервиса, скин-кер производа, својом бригом за људска права, разноликост, надридемократију и слободе, својим џанк-фудом, друштвеним мрежама, теоријом информације, ридерс дајџестом, политичком коректношћу, и толиким другим небројеним артифицијелним честицама урушавајућег стољећа међу којима врхуне овакви преплаћени студијски пројекти – тешко да има мјеста, само Нолан то не види, за есенцијалну и племениту љепоту приче о супругу и оцу који се, израњаван и намучен, враћа својој породици и своме дому.

И мада је, овом причом, можда покушао да прогласи побједу над републиканском моралистичком доктрином америчке тихе већине утисак је да је, без обзира на резултат на бокс-офису (какав год он био да био), режисер овдје изгубио, не разумијевајући, просто, да је на заласку и мит о Америци. Уосталом, и Одисејев брод се, на концу приче, симболично и споро креће ка сунцу које далеко и неповратно залази у мору.

Стефан Синановић је професор књижевности из Црне Горе. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Universal Pictures