Стефан Синановић: Грађански рат (2024) – између стварности и фикције

Постоји једно мјесто у, занимљивој и хвале вриједној, студији о тзв. контрафактуалним и алтернативним историјама, из пера ауторке Кејтлин Синглс (Kathleen Singles, Alternate history – Playing with Contingency and Necessity, 2013) гдје ова разматра феномен историцизма у оквиру „алтернативне историје“. Наиме, надовезујући се на Лиотара, Хајдена Вајта и, наравно, Ролана Барта, ауторка проблематизује аспекте истинитости у односну на оно што је прошло и, као такво, подложно је различитим накнадним интерпретацијама.

Она, у том смислу, полазећи од Бартове чувене тврдње из познатог есеја Дискурс историје (у српском преводу Марије Панић) да „не постоји разлика између стварности и фикције“ долази до Вајтове конфигурације ове Бартове мисли по којој, у крајњем, историја није ништа друго до „текстуализована реалност”. Уколико текст, у најширем смислу, узмемо за носиоца „истинитости”, ма колико он био умјетнички обликован и артикулисан, можемо лако доћи до спекулативне природе различитих наратива – било историографских, било фикционалних – у односу на стварност и, на концу, живот у њој.

Док су, без обзира на пословичну склоност хипертрофираном сензационализму српских медија, читаоци прије неколико мјесеци имали прилике да читају о, за америчке прилике ипак раритетној, свеопштој узбуни у савезној држави Тексас (која се тицала правног спора са централним властима у Бијелој кући, те са Врховним судом САД-а, око традиционалних проблема границе са Мексиком), и док су локални гувернери Националну гарду Тексаса позивали на приправност, понегдје и борбену готовост, у припреми је била премијера интересантног филма са темом алтерантивне (савремене) историје – „Грађански рат” (2024).
САД у пламену

У овој дистопијској причи Алекса Гарланда, са Кирстен Данст, Вагнером Мором и Кејли Спејни у главним улогама, управо je Тексас једна од двије државе (друга је Калифорнија) која, након што оформи снажну политичко-војну алијансу Western forces, покрене сецесионистички поход у односну на САД и званичну администрацију у Вашингтону (за то вријеме дјелују још два сецесионистичка покрета – тзв. New People’s Army и Florida Alliance). Група новинара, трагајући за добром ратном репортажом, путује диљем Сједињених Држава, разорених и у пламену, сагледавајући не само барут историје, наличје рата, страхоте и ужасе грађанских сукоба, већ и голи живот на рубовима окршаја, откривајући заборављене, и ратом поништене, такве људске врлине какве су вјера у човјечанство, племенитост људског духа, пожртвовање и храброст.

Један од најпознатијих америчких интелектуалаца који су проблематизовали окоштала конзервативна становишта и погледе на прошлост, признати историчар Хауард Зин (1922-2010), писац капиталне Народне историје САД-а (прослављене и широко познате и у Србији), спада, јасно, у ред оних аутора који су, осим далеке прошлости и понешто мистификованих њених вриједности, пристиглих однекуд с друге стране океана, можда таман једрењаком Мејфалуер, преиспитивали и савремене митове на којима, између осталог, почива и америчка мека моћ.

Његова мање позната, али такође интересантна, храбра и драгоцјена, књижица есеја Историјски огледи о америчкој демократији (код нас у издању новосадских Светова 2004; а у преводу Андреја Грубачића) поред виспрених огледа о активизму, демократији, изборима, побуни итд. посједује макар једно поглавље због кога је његов аутор понегдје слављен и приман с обожавањем, а у неким другим круговима непријатељски и с презрењем – само нигдје равнодушно. Наиме, у другом дијелу своје књиге, оном који се тиче изборне политике, у поглављу „О председничким лажовима” Хауард Зин, полазећи од епохе Харија Трумана, прави кратки преглед сваковрсних лажи које су, из Овалног кабинета даље у свијет, обликовале и диктирале геополитичке процесе:

Клинтон нас је слагао, преварио, а онда прикрио своје лажи у вези са својим сексуалним настраностима (…) кренимо од Харија Трумана који нас је слагао, а слагао је и читав свет, када је изјавио да је бомба бачена на Хирошиму бачена на војни циљ. Тада је погинуло неколико стотина хиљада цивила – мушкараца, жена и деце. Ајзенхауер нас је лагао у вези са нашим шпијунским летовима над Совјетским Савезом, па чак и онда кад је једна од летилица била оборена током једне од тих мисија. Кенеди је нацију лагао у вези са улогом САД у пропалој инвазији на Кубу 1961; сва тројица, Кенеди, Џонсон и Никсон су лагали нацију о догађањима у Вијетнаму (…) Реган је лагао нацију поводом његове нелегалне и тајне подршке контрашима у Никарагви. Џорџ Буш је лагао о разлозима за инвазију Панаме, правдајући се да је до ње дошло да би се зауставила трговина дрогом, а у ствари је само процветала (Зин 2004; стр. 55-57) итд.

Да је, којим случајем, Хауард Зин поживио довољно дуго да одгледа спекулативну причу Алекса Гарланда – која почиње управо у овалној соби Бијеле куће, у којој амерички предсједник, пошто је намјестио кравату и прочистио грло, вјежба нову бесједу и припрема нову лаж – имао би и умјетнички артикулисану потврду неких својих назора и погледа на прошлост. Заправо, делузију коју Бијела кућа у филму конструише – да су сепаратистичке силе поражене, да ће Вашингтон тријумфовати, да ће починиоци злочина бити кажњени – демантује незадржива стварност у којој, разарајући стамбене блокове, сепаратистичке снаге разарају и медијску представу и слабу мимикрију званичних власти.
Сећање на Грађански рат

Налик на Артура Милера који је, својим познатим комадом „Вјештице из Салема”, тематизујући крвава збитија далеке прошлости, заправо безбједно проговорио о својој садашњости, тачније Макартијевом лову на „црвене вјештице” и прогону сумњивих, најчешће недужних, неистомишљеника, тако се и писци алтернативних историја важним темама садашњице често поигравају смјештајући своје приче у временски дистанциране оквире и наративне моделе. И колико год глас Гарландовог предсједника САД-а био глас из (блиске) будућности он, многим својим особеностима, изразом и стилом, подсјећа на бесједе наших политичких савременика који се, подробно припремљени, оглашавају о питањима текућих сукоба – од Украјине до Појаса Газе.

Уколико нам је блиска прошлост ишта показала о савременом америчком друштву то је да је оно, у својој бити, дубоко стратификовано и, чини се, никад кардиналније, готово бинарно, подијељено на супротстављене идеолошке и политичке полове. Уколико у даљој америчкој прошлости – колико год је постмодернистички доживљавали као текстуализовану реалност – има нечег што одражава дубоке и незарасле ране страшних друштвених подјела и идеолошких диоба то је сјећање на Амерички грађански рат (1861-1865).

И зато је филм Алекса Гарланда, без обзира што није лишен бројних мањкавости и што и сам, у извјесној мјери, болује од општих мотива који би лако могли да буду схваћени као својеврсно подупирање идеолошког мејнстрима, доста храбра и драгоцјена прича: она већ својим насловом остварује асоцијативне релације и подсјећа на једну од највећих америчких колективних траума. У тој сфери и на том пољу, на плану заједничког бола, међу селима која су спаљена, градовима који су разорени, међу гласовима који су одјекивали у историји, далека прошлост и блиска будућност, погледи Хаурда Зина и Алекса Гарланда, сједињују се у јединствен дискурс тичући се, у крајњем и у цјелини, свих нас.

У једној од најпотреснијих сцена у филму, Гарландова јунакиња, покушавајући да се извуче из масовне гробнице, пузи по тијелима убијених цивила. Када на крају најбољег српског антиратног филма, Драгојевићевог модерног класика „Лепа села лепо горе”, два дјечака зуре у таму напуштеног тунела то је – без да постоји ум који би могао да појми или срце које би могло да поднесе – заправо, тама која, испоставиће се, у себи крије крваву историју и колективне трагедије друштва у једној држави која се несрећно распадала. У оба случаја у питању су сусрети са посљедицама. И када, такође, на епилошкој граници своје књиге Хауард Зин говори о посљедицама, он отприлике закључује: и историја и умјетност би морале да нас подуче. А теме алтернативних историја и алтернативних будућности имају и ту једну значајну врлину: оне проширују видике, проблематизују важна питања и пружају неке заобилазне путеве у односу на посљедице које су, када није било разума, знале да нас задесе и снађу.