Стефан Радосављевић: Свети епископ Варнава Настић-духовна светлост у тами безбожја

Почетком 1948. године један од најцењенијих архијереја Српске православне цркве нашао се на оптуженичкој клупи. Послератне године под комунистичким режимом представљале су праву голготу за целокупну Српску Цркву. Ипак, живот и страдање епископа Варнаве Настића на најбољи начин осликаваju екстремност и суровост идеологије која је  након 1945. године завладала овим просторима. Његово хапшење, суђење и робијање дају најбољи увид у систем успостављен од стране Комунистичке партије Југославије.

Рођен је као Војислав Настић у Сједињеним Америчким Државама (Гери, Индијана) 1914. године, од оца Атанасија и мајке Зорке. Почетком 20-их година прошлог века његов отац одлучује да породицу врати у домовину, у Сарајево,  где млади Војислав са најбољим успехом завршава основну школу и гимназију. Богословски факултет у Београду завршава 1937. године са просечном оценом 9,34 као најбољи студент у својој генерацији. Након завршених студија Војислав се враћа у Сарајево где ради као катихета (суплент) у две школе, мешовитој државној и учитељској школи. Убрзо одлази у манастир Милешеву где се 1940. замонашио добивши име Варнава. Ратне године провео је у Сарајеву под управом НДХ, сведочећи невиђеним усташким зверствима.

Свети архијерејски Синод произвео га је у чин епископа Хвостанског 20. маја 1947. године. На рад је распоређен код администратора Епархија Дабробосанске и Захумско-херцеговачке. Управо тада започиње његов прогон. Већ својом беседом приликом полагања свечане архијерејске заклетве епископ Варнава скренуо је на себе пажњу УДБ-е у Сарајеву. Од тренутка када се вратио у град, праћен је његов сваки јавни наступ, проповед и било какав други контакт са верним народом коме је служио. Већ 25. децембра 1947. године епископ Варнава бива ухапшен, а фебруара 1948. поведен је судски поступак. Кривично веће било је састављено од преседника Окружног суда за град Сарајево Машана Радоњића и судија поротника Сава Нинковића и Мила Ћоровића. Тужбу је заступао јавни тужилац Босне и Херцеговине Чедомир Мијовић, а одбрану др Урош Иванишевић. На суђењу се појавило неколико сведока и сви су против епископа Варнаве изнели различите оптужбе. Већ 1. марта 1948. године епископ је осуђен на 11 година робије по укупно 9 тачака које су варирале од критике Петогодишњег плана и електрификације земље па се све до сарадње са усташким одметницима. Врхунац клеветничке и измишљене  оптужбе јесте тврдња да је епископ Варнава ,,активно радио, не само на обарању народне власти, већ и на дочеку империјалиста у нашу земљу тиме што је своје пријатеље учио енглески језик”. Колико су противречне биле оптужбе говори и исказ тужилаштва ,,да се у Сарајеву састајао са вођом усташко-крижарских банди Иваном Чондрићем ради договора о рушењу и преузимању власти”, а у исто време ,,радио на разбијању братства и јединства, терајући Србе да мрзе Хрвате и Муслимане”. На суђењу епископ Варнава се држао храбро, одговарајући на оптужбе смирено и прецизно, раскринкавајући лажи властодржаца. Према изјавама сведока суђења, тужиоца Мијовића је више пута довео до излива беса. Домаћи листови као што су ,,Политика” или ,,Борба” утркивали су се ко ће више  наружити епископа Хвостанског.

А шта је заиста епископ Варнава говорио најбоље се види из његове беседе изречене у Саборном храму у Сарајеву 1947. године, пар месеци пре хапшења:

,,Државни петогодишњи план поставља електрификацију наше земље као један од главних стубова будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље. Ово значи јефтину погонску снагу, а јефтина погонска снага значи мноштво фабрика и мноштво погонских централа и мноштво бљескавог електричног сјаја…..Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она је енергија којом се покрећу душе људи. Електрификација на коју ја мислим , хришћани, то је светлост Христовог Еванђеља, то је сила којом је Христос победио свет”.

Овакве речи одвеле су једног угледног и образованог човека на оптуженичку клупу. Међутим, колико је тадашњи политички систем био поремећен најбоље говоре догађаји који су се одиграли након суђења. Осуђени архијереј најпре је држан у Зеници да би, без знања породице и Цркве, био пребачен у Сремску Митровицу. Када се воз који је превозио оптуженике приближио С. Митровици , код места Славковци, локомоотива је откачена са композиције која је остала да стоји на прузи. Недуго затим  на њу је налетео теретни воз и дошло је до стравичног судара. Епископ Варнава је чудом Божијим преживео ову несрећу, али неколико десетина људи из његовог вагона није. Што је још страшније, док је лежао на земљи смрсканог тела, полиција није дозволила да мештани позову хитну помоћ, већ је чекала да на лице места прво стигну агенти УДБЕ. Околности ове несреће никада нису у потпуности разјашњене.

На инсистирање и молбе Архијерејског синода 1951. године казна затвора преиначена је у кућни протвор. Чак и након истека кућног притвора епископ Варнава се до краја живота налазиио под присмотром, све до своје изненадне и сумњиве смрти 1964. године, у 50 – ој години живота.

Као и у случају других великох личности СПЦ  које су прошле голготу комунистичког режима, и у случају епископа Варнаве постоје две ствари које врло лако привлаче пажњу истраживача и читалаца: третман нових власти према СПЦ који је био готово идентичан окупаторском и посвећеност  новој идеологији коју је наш народ показао након 1945.

Полиција, судство, политичари, медији и, на жалост, у великој мери и обичан народ, у потпуности су прихватили (свако из својих побуда) нову идеологију и нови политички систем. Лаж и насиље постали су део функционисања државног апарата и многи су, свесно или не, окретали главу од чињенице да се земља налазила у крвавој диктатури. Чини се да  и дан-данас српски народ није у потпуностио одредио свој став према наспрам ове две, испоставиће се, изузетно опасне појаве. Оне нису довољно проучене и у јавности им се (опет свесно или не) оставља врло мало простора.

Частан, одан вери, Свети епископ Варнава носио је свој Крст до краја, остајући веран Христу и свом народу, коме је целога живота и служио. Његове речи на крају суђења најбоље осликавају време у коме је живео:

,,Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико свештеника осуђено, јер то су и Турци и усташе и Немци чинили. Жао ми је само што се у мом народу налазе безбожници ,,који вребају као птичари када се притаје, међу замке и хватају људе” (Јер 5,26).

 

Литература:

Протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић – Свети исповедник Варнава епископ Хвостански

отац Сава Банковић – У предворју пакла

Жарко Видовић – Срби у Југославији и Европи

 

Аутор: Стефан Радосављевић, сарадник Патмоса