Стефан Радосављевић: Духовна аристократија у нововековној српској историји

У радовима чувеног српског филозофа Жарка Видовића тумачења аристократије, монархије и Цркве заузимају посебно место. Не само да у својим  излагањима показује да су ови појмови повезани, већ се за неке Видовићеве погледе на аристократију и монархију  могу наћи јасни примери у прошлости нашег народа.

Аристократија и аристократизам представљају термине који се, пре свега, везују за световне државе прошлих епоха, старог, средњег и новог века и представљају симбол за оне слојеве становништва који су имали власт, земљу и посебан друштвени положај. Царевине и краљевине старог и средњег века незамисливе су без постојања аристократа, без обзира да ли говоримо о Римском царству, Византији или пак српској средњовековној држави. Међутим, појам аристократије не мора искључиво бити  везан за световне власти држава.  У својим тумачењима Видовић се посебно осврће на такозвану духовну аристократију. Њена се основа налази у хришћанству, али су јој корени старији и сежу до Старе Грчке и Платона, односно до његовог учења о три сфере, или три делаљудске душе: највиши, средњи и приземни. Ову поделу можемо назвати, према каснијим платонистима, и три душе: мистеријска, магијска и телесна. Својом мистеријском душом човек је изнад материјалног и телесног света, независтан, неусловљен, човек који потпуно влада својим телесним потребама и страстима. Аристократа је човек којим влада његова мистеријска душа, односно надсвесно и божанско у њему. Са појавом Христа, ова подела постаје јаснија, суштински објашњена. У Еванђељу по Матеју каже се: „Јер многи су звани, али мало је изабраних“. Према томе, Црква је, у ствари, заједница званих, оних који су се одазвали на позив Хрита. Међутим, изнад њих постоје они који су изабрани, то јест, како Видовић каже:

„Елита која је чак и у Цркви (у заједници спасених) малобројна. Њу чине монаси, пустињаци, испосници, апостоли, свеци, подвижници, мученици, исцелитељи, добротвори, заштитници…. сви они предњачећи у свом подвигу. А подвиг је у одрицању од страсти, од егоцентризма, приземља телесне душе, од искушења магијске душе…Сви су они хришћанска аристократија, сасвим у складу са краљевско-аристократским учењем Платона.“

Дакле, у филозофском и теолошком погледу појава духовне аристократије постоји од античких времена. Улога те аристократије у световним стварима није ништа мање битна и њу можемо пратити од времена цара Константина. У току обнове Римског царства, Константин премешта престоницу из Рима у  Константинопољ (Цариград). Нови или „Други Рим“ он ствара у хришћанској средини, са ослонцем на нову, хришћанску аристократију. Улогу римскох патриција (отаца народа), сенатора, сада преузимају епископи и свештеници цркве. Они су ти који се ословљавају са оче, јер су они заиста и постали „оци једне духовне, некрвне заједнице“. Ова Константинова обнова постаће основа Византије, новог, другачијег, хришћансог и православног царства, које ће надживеети Рим за готово хиљаду година. Основу Византије (Царства православних Римаљана)  представљаће такозвана хармонија (симфонија) између Цркве и државе, односно између државе дефинисане римским правом (од времена цара Јустинијана) и Цркве као заједнице хришћана, предвођене духовном хришћанском аристократијом.

Овај „модел“ државне и друштвене организације постаће темељ и српске  средњовековне државе Немањића. Свети Сава и његови наследници, српска хришћанска аристократија, чувајући историјку свест, веру, писмо и културу, стварају заједницу која је нематеријална и самим тим нерасточива  и  тиме монархији дају живот и смисао, јер  она  сада постаје чувар те свете  заједнице, а не само пука политичка творевина настала силом телесног и материјалног света. Од овог преломног тренутка српске историје све до данашњег дана Црква и њени најбољи изданци играће важну улогу у вечитој борби за опстанак нашег народа.

Падом српске средњовековне државе под турску власт 1459. године престаје да постоји један од два стуба симфоније средњовековне српске државе, чиме српска заједница остаје без заштите, у туђој држави, која је друге вере, културе и обичаја.  Крај 15. и почетак 16. века представљају вероватно најопаснији и најтежи период по српски народ. Државе више нема, а Црква се, након акције митрополита Павла из 30-их година 16. века нашла у опасности да буде потчињена Охридској архиепископији. Порушене цркве и манастири и непостојање организованог верског живота под Турцима, додатно су отежавали ионако ужасну ситуацију. Међутим,  баш у том најтежем тренутку,  1557. године,  долази до обнове Пећке патријаршије, односно до обнове Српске православне црве. Важну улогу у тој обнови одиграли су високи чиновници Османског царства који су били српског порекла, Мехмед-паша Соколовић и Рустем-паша Опуковић. Српски народ је тада био део увек немирне границе према Хабсбуршкој монархији и њихово држање у ратовима две царевине било је од велике важности. Соколовић и Опуковић су то увидели и српском народу омогућили обнову своје Цркве. Први патријарх обновљене патријаршије постаје Макарије Соколовић, рођак Мехмед-паше. Територија Патријаршије обухватала је 40 епархија, значајно се проширивши у односну на средњовековни период Пећке патриајршије. Од  Будима и Острогона на северу, до Скадра, Тетова и Скопља на југу и  од Загреба на западу до Ниша и Вршца на истоку. Цркве и манастири обнављају верски живот и постају центри културе и писмености, чиме је сачувана српска средњовековна књижевност и историјска свест српског народа,  успорена исламизација и сачувана и обликована српска национална заједница. Очувани су Светосавски и Косовски завет, као темељ окупљања српаког народа и у будућим вековима.  Црквена аристократија показала се моралнија и посвећенија српским националним интересима од световне аристократије, чије је деловање у 14. и 15. веку и довело до пропасти Немањићке државе и пада под турску власт (о чему говоре и епске народне песме). Жарко Видовић, али и многи наши историчари, сматрају да обнова Пећке патријаршије представља једну од прекретница српске историје, која је по важности можда једнака делу Светог Симеона и његових синова.

Ипак, у та два века Црква и српски народ нашли су се на тромеђи интереса великих сила: Католички Ватикан и Хабзбуршка монархија са једне стране, православна Русија са дрруге и исламско Османско царство са треће стране. Борба против османске власти, унијаћења и успостављање дипломатских односа са царском Русијом представљају, поред очувања српске културе, главну делатност српских патријарха 16. и 17. века.  Епископ вршачки Теодор Теодоровић помиње се као један вођа Банатског устанка Срба против Османлија из 1594. године. Нема пуно подата о његовој улози, али чињеница а су га Турци уморили тешком смрћу јасно говори да су га сматрали за једног од одговорних. Ова дешавања падају у време патријарха Јована II Кантула (1592-1614) чији је рад на ослобођењу српског народа обележио његово столовање Пећким троном. Његов наследник Пајсије (1614-1647) водио је борбу против велике акције унијаћења православног становништва коју је на простору Југоистичне Европе водила Католичка црква.Такође, у време Пајсија 1622. и 1641. године његови изасланици епископ вршачки Антоније и митрополит скопски Симеон посетили су Царевину Русију.  Пајсијеви наследници  Гаврило (1647-1656) и Максим (1656-1680) нашли су се пред сличним задацима. Нарочито је период патријарха Максима остао упамћен као зенит „монашке дипломатије“. Он је, почен судбином његвовог претходника Гавила (убијен у Бруси 1659. године), врло опрезно водио Српску цркву, посветивши се пре свега њеном материјалном јачању.

Контакти  са Русијом посебно су занимљиви. Они су успоставаљени још пре обнове Патријаршије у време цара Ивана IV Васиљевича када монаси Хиландара 1550. одлазе у Русију по помоћ. Овакве мисије Хиландараца поновиће се још два пута, 1556. и 1558. Оне ће се наставити и касније у току друге половини 17. века. Милешевски монаси одлазили су у току 17. века у Москву у више наврата, а први пут 1627. године. Изасланство манастира Велика Ремета посетило је Русију први пут 1628. године. У Руско царство одлазили су и монаси из других светиња: Хопова, Троноше, Студенице, Беочина….Поред мисија из ових манастира важну улогу у контактима са Русијом имала су и званична посланства патријарха која су одлазила у Москву редовно у току целог 17. века.

Српска црква и њена духовна елита одиграће најважнију улогу у великим сеобама Срба из 1690. и 1739. године, као и у аустро-турским ратовима 17. и 18. века. Са гашењем Пећке патријаршије 1766. годинене не престаје утицај духовне аристоратије. Прота Матија Ненадовић, игуман Атанасије и поп Лука Лазаревић одиграће важну улогу у току Првог и Другог српског устанка. На неослобођеним територијама Старе Србије средњовековни манастири постаће центри очувања српске културе и полазна тачка за српску националну акцију у 19. веку. У току Првог и Другог светског рата хиљаде свештеника и монаха СПЦ биће убијено и протерано у логоре, јер је Црква од стране окупатора препозната као једна од најважнијих институција модерне српске државе. Све до краја 20. и почетка 21. века СПЦ и њена духовна елита остаће сведок српских страдања и тачка окупљања у најтежим тренуцима. Најбоља потврда ове тезе јесу животи блаженопочивших патријарха Павла и митрополита Амфилохија. Има ли бољег примера од литија у Црној Гориса са почетка 2020. године. Српска историјска свест, вера, писмо, Светосавски и Косовски завет очувани су у крилу СПЦ, захваљујући њеним елитима.

Српска духовна аристократија очувала је, а и данас чува, оне вредности које су најважније за опстајање и окупљање заједнице, у томе је њена највећа заслуга и историјска важност. Или, како је писао Видовић:

„Никакви материјални (телесни, световни, земаљски) нису у стању да људе саберу у заједницу, јер заједница не може бити интересна, него само духовна, мистеријска: као Небеско царство Косовског завета“.

Литература:

Жарко Видовић – Срби у Југославији и Европи

Дејан Танић – Дипломатија Српске православне цркве у XVI и XVII веку

Милош Ковић – Завети

Радослав М. Грујић – Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове

Аутор: Стефан Радосављевић, сарадник портала Патмос