Стефан Каргановић: „Умом Дугина не понять…“ (2016)

За сада нема никакве могућности да се докаже да су Срби били жртве, осим победе. Победа се постиже снагом – снагом духа, ума, информације, душе, мисли, економском снагом, говорио А. Дугин нашем С. Каргановићу пре шест година

Језиво убиство, у суботу, 20. августа 2022. године, недалеко од Москве, Дарије Дугине, ћерке руског философа и геополитичара Александра Дугина, потресло је све пристојне људе. Бомба је највероватније била намењена њеном оцу, који је у последњем тренутку сео за волан у другом аутомобилу, али свирепе убице и њихови истомишљеници и са оваквим исходом злочина који су извели имају разлога да буду задовољни. Дарија је била изузетно интелигентна и способна млада жена, у пуном смислу интелектуална следбеница свог чувеног оца, и са изграђеним сопственим јавним профилом.

Трагично убиство Дугинове ћерке, у мафијашком „хиту“ који је несумњиво био намењен њеном оцу, подсетио ме је на интервју са Александром Дугином у Москви пре неколико година. Тај разговор је био тематски богат и недвосмислено је потврдио Дугинов свеобухватно афирмативан став према српском народу. Зато је изузетно важно да на његов садржај поново буде скренута пажња српске јавности. Поготово што од 2016. године Дугинове речи ни мало нису изгубиле од своје актуелности, напротив.

Стефан Каргановић

Александар Дугин:

Тешко да би се за разговор с Дугином од овога могао наћи – да се изразим његовим језиком – бољи геополитички тренутак. Интелектуално изазован, контроверзан, изузетно смео у својим анализама и теоретским поставкама, отац – или барем савремени реаниматор – руске геополитичке мисли, Александар Дугин је изнад свега раскошно симпатична личност, слагали се с њим или не.

Морам да признам да док сам се приближавао згради „Телеграфа“ у Москви, где су размештене просторије Дугиновог „Евроазијског савеза“, нисам био баш „најсунчанијег“ расположења у односу на њега и његове сараднике. Превидео сам да понесем магнетофон како бих снимио наш разговор (моја кривица, без икакве сумње), али сам рачунао на колегијалну спремност мојих домаћина да ми помогну, уступањем једне од бројних справа такве врсте које су им у канцеларији биле на дохвату руке. Уместо тога, његови сарадници су ми раније тога дана ледено преко телефона одбрусили да је то мој, а не њихов проблем. Point taken, рекло би се на енглеском, и на крају сам се очигледно снашао, али то је једва доприносило успостављању атмосфере погодне за опуштен разговор.

Међутим, атмосфера се осетно поправила појавом чувеног геополитичког гуруа, с импозантном традиционалном руском брадом и праменовима разбарушене косе, што је последњи призор који бисте очекивали надомак Кремља, у срцу хипермодерне и вибрантно савремене Москве. Уверио сам се у буквалност тог „надомак“, зато што се за време рата у садашњој згради „Телеграфа“ налазио главни штаб совјетске пропаганде, док је пак зграда непосредно повезана с оближњим Кремљом подземним тунелом довољно широким да кроз њега комотно пролазе аутомобили. Нисам се распитивао о густини саобраћаја у том тунелу данас, али тај податак ми је помогао да схватим иритантну проверу при уласку у зграду одакле (са спрата који из безбедносних разлога нећу навести) Александар Дугин кроји геополитичку капу свету.

О многим Дугиновим словенски романтичним проценама у односу на Србе, а посебно о потенцијалној људскости наше самозване „елите“, могло би се живо спорити. О суштинској неоперативности његове организације на плану рововске политичке борбе – ту спора чак и нема. Али све те минорне недостатке ипак обилно искупљује дружење с харизматичним академиком врхунског домета Александром Гељевичем Дугином.

Александре Гељевичу, када кажем Србија, шта вам долази на ум, а шта у срце?

Пре свега, на ум ми долази важност стратешког региона који се зове Балкан, затим наш поуздани руски савезник који се тамо налази, као и значај тог подручја у Европи за изградњу система безбедности који би поштовао и интересе Русије.

А у срце ми долази нешто друго, зато што су српски народ, српска култура, српска традиција, српски језик – за мене нешто апсолутно посебно. Први боравак у Србији, 1992. године, био је један од најдубљих доживљаја у мом животу. Подразумева се да има и других, можда способнијих или занимљивијих народа, али без обзира на то, заљубљен сам у Србију и њу бирам.

Претпостављам да би неко могао да мисли другачије, али у овом случају моје срце надјачава разум. Волим српски народ, српску историју, српску културу, српске песме и игре, и Србе као људе. И – поштено говорећи – када сам у контакту с њима, доживљавам их као своје. Али не само у смислу ствари које нас спајају, попут словенства и православља, него на начин који подразумева нешто више од љубави према нечему своме. Када би се љубав ограничила на оно што нам је блиско и слично, нашли бисмо се у егоистичком кавезу, окружени стварима које нас подсећају на нас саме. Виши смисао љубави налази се у томе да волимо оно што се од нас разликује. Србија нам јесте слична, али у много чему и није. Дакле, у најдубљем смислу ме привлачи самобитност српског идентитета – од тога ми застаје дах. Срби су као ми, а истовремено се на одређени начин и разликују од нас, а мени се обе ваше стране веома свиђају. Има, на пример, и других народа који привлаче пажњу, али нећете наћи ниједан толико талентован и пријатан нашој руској души и руском срцу као што су Срби.

У име српског народа, могу вам рећи да је такав утисак обостран. Идемо даље. Како би требало схватити ваше речи да је Путин „и лунаран и соларан“, да има месечеву и сунчеву страну? Да ли и даље на њега гледате таквим очима? Какав је он у садашњем тренутку – лунаран или соларан?

Да, шта сам тиме желео да кажем? Путин је двојствен, то је веома важно истаћи и реално јесте тако. Почео је да се појављује деведесетих година и тада није изашао из „народа“ него из структура либерално-олигархијског режима. Поставио га је Јељцин, којег народ одбацује. Деведесетих је дошао из табора Собчака и такозваних „демократа“, које народ такође одбацује. Ступио је на сцену из миљеа који је преовладавао тих година, а који народ исто тако одбацује. Тај део представља његов „лунарни код“, зато што су га прогурали олигарси. Али од када је ступио на дужност, 1999. године, почео је да води соларну, сунчеву политику. Постао је заштитник наше земље и зауставио је распад наше државе, извршио је мноштво подвига својствених „сунчаним“ херојима. Од 2000. мења курс, усмерен насупрот политици спровођеној деведесетих, јача положај Русије у међународној арени, практично удаљава либерале из власти, почиње да води управо политику која је тих година требало да буде вођена. Та политика је у складу с интересима нашег народа и у духу историјских изазова који се налазе пред Русијом. Путин води политику која у потпуности одражава дубинске и конзервативне вредности нашега народа.

Лунарна, либерална, прозападна, проамеричка страна није у целости превазиђена. Пошто је он дошао одатле, може се претпоставити да и даље на тој страни има одређене везе и обавезе. Отуда Кудрин, отуда, на пример, толерисање неких либералних елемената у нашој власти, отуда извесна неодређеност у односу на питање глобализма, али општи вектор његовог деловања дефинисан је „сунчаним“ потезима – на пример, успешна чеченска кампања, одбрана Абхазије и, наравно, као врхунац соларне делатности, повратак Крима у Русију.

Међутим, при свем том на моменте се сунчева политика прекида и наступају периоди „месечарске“ колебљивости. Као пример могао бих навести споразуме у вези са Сиријом, које Американци апсолутно никада нису намеравали да поштују, али их је Русија ипак потписала. Зато је сваки договор с Американцима објективно – минус. Морамо се помирити са чињеницом да су лунарни тренуци подједнако неотуђиви од Путинове личности као и соларни.

Како би се, дакле, могла оценити његова улога? Ако Путина посматрате са становишта некога ко није на страни Путина него на страни Сунца, не на страни власти него на страни истине – руске истине, не на страни владајућих структура већ на страни руског народа, настаје дилема: како гледати на њега? Нема уопште сумње да код њега сунчани елементи преовлађују, да одређују више од педесет одсто његове укупне делатности. Када то посматрате из угла деведесетих, када је све без остатка било лоше, Путинова појава представља огроман напредак у сунчаном смеру, без обзира на све недоследности и колебања која лично веома тешко подносим и с болом преживљавам. Упркос свим недостацима, ми зато имамо дужност да сунчаног Путина без задршке подржимо.

По вашем мишљењу, да ли ће се трећи светски рат – који сте прорекли – завршити коначном катастрофом за човечанство, или би то могло бити темељ за успостављање нових односа у свету, можда на неком бољем основу?

Најпре сматрам да је трећи светски рат – могућ. Не призивам га и не предвиђам, само скрећем пажњу на то да се такав исход у потпуности налази у оквирима реално могућег. Друго, такав  рат би се могао догодити искључиво између Запада и Русије, и држава које се налазе у савезу с њом. Америчка хегемонија је појава светских размера и зато је немогуће супротстављати јој се на локалном плану. Само уколико би се Америка одрекла својих хегемонистичких претензија у свету, са сигурношћу би се могло рећи да светског рата неће бити.

У случају да победи Трамп, постоји могућност да би се стање у овом погледу битно изменило. Локални ратови би се сигурно водили и даље. Међутим, светски рат би изгубио смисао зато што би избор Трампа значио да се Америка одриче својих империјалистичких, неоколонијалних амбиција. А уколико он не буде изабран, избијање рата ће бити вероватније него данас.

Како би се такав рат одвијао? Нико не жели да буде уништен, и они су свесни да би бацањем нуклеарне бомбе на Русију добили исто заузврат. Русија је спремна да својим нуклеарним ударом одговори Американцима. Заблуда је помишљати да би они  нуклеарним оружјем могли да туку нас, а да им ми не вратимо равном мером.

Али додао бих и то да ће се такав рат, уколико почне, највероватније одвијати не на територији Русије или САД него трећих земаља, и у том смислу догађања у Сирији могла би се разматрати као једна фаза трећег светског рата. Главни супарници ће се сучељавати на туђој територији. Сумњам да ћемо користити нуклеарно оружје зато што би то непосредно одвело светском сукобу, али биће коришћене све друге врсте наоружања.

Ко ће из тога изаћи као победник нисам у стању да кажем. Али једно је сигурно: Америка верује да би у таквом рату однела победу, што је врло опасна претпоставка. Не заборавимо да су и Наполеон и Хитлер напали Русију с таквим убеђењем, а видели смо како су прошли. По нашој процени Америка је у свеобухватном опадању и она не располаже реалним средствима да у сукобу против нас превагне. Али довољно је да они мисле да није тако, па да покушају.

У том случају, за потврду наше тезе о стварној моћи и способностима Америке, човечанство ће платити превисоку цену. Погинуће милиони људи, жена и деце. Да би се то избегло, а све док се Америка не одрекне својих хегемонистичких захтева, неопходно је јачати равнотежу моћи у свету зато што је то најважнији одвраћајући чинилац.

Како предности евроазијског избора објаснити и учинити привлачним обичном српском човеку?

Знате, ствар и јесте у томе што нема потребе то објашњавати обичном српском човеку. Србе је немогуће поткупити или саблазнити. Срби имају јасно одређени историјски идентитет, то је православни словенски народ, који у принципу не наседа ни на чије мамце. Ако Срби схватају шта значи бити Србин, шта значи бити Словен, шта значи бити православац, и да је Косово – Србија, мора им бити јасно да је једина будућност коју имају искључиво у оквирима Евроазијског савеза и заједно с Русијом.

Али по мом мишљењу Срби све ово већ знају и нема потребе да их ико у то убеђује. При томе, јасно је да смо ми у Русији, са своје стране, живо заинтересовани за очување српског националног и православног идентитета и да на Србију гледамо као на најближег друга и савезника, чији утицај желимо да обновимо широм Балкана. Тиме је све речено и „обичан“ Србин то савршено разуме. Зато у српском друштву није потребно водити било какву пропаганду да би се ове ствари разјасниле.

Међутим, стање је потпуно различито у редовима српске елите. Као што је случај практично у већини савремених друштава, тако и у Србији елита уопште не представља свој народ. И у Европи, и у Америци, па чак у значајној мери и у Русији – где наилазе на делимичну препреку у виду Путинове „сунчане“ политике – елите делују по матрици која нема везе са животним интересима народа. Исто важи и за српску елиту, која покушава да се понаша „рационално“, да традиционалне вредности ставља под упитник и да „решења“ тражи по разним западним моделима, што укључује одрицање од сопственог националног достојанства. Подразумева се да ће бити далеко теже такву елиту убедити у предности Евроазијског савеза.

Ипак, позивам вас да ипак обратите пажњу на следећу чињеницу. Када се узме у обзир сва њихова непостојаност – то су ипак Срби, они су ипак наши људи. Они могу да буду корумпирани, могу да буду криминалци, могу бити у раљама Запада, па чак би и своју душу могли продати, али у дубини срца они ипак остају – Срби. Зато у њима не видим скупину која се изметнула у анти-Србе. У њима видим Србе који су се до крајности удаљили од своје српскости, који су постали „либерали“, „западњаци“, издајници, који су чак спремни да жртвују Косово – уверио сам се да и такви постоје. Али у њима не видим људе који су престали да буду Срби. Верујем да би се у критичном тренутку у њима пробудило српско начело, да би се креснула искра верности православљу и сопственој традицији, и то изузетно важно.

Зато сматрам да ће у критичној ситуацији српска елита, ма колико била лоша, направити правилан избор. Исто што важи, наравно, и за руску елиту, зато што је одлика Словена да збијају редове тек када су суочени с општом опасношћу. Тада сви разумеју значење заједничких вредности и интереса. Али све док се ствари одвијају мање-више добро, они често праве неправилне изборе.

За крај, пре две године учествовали сте на конференцији „Историјског пројекта Сребреница“, посвећеној двадесетој годишњици сребреничких догађаја, и ваша  изванредна беседа привукла је велику пажњу. Како ће српски народ успети да се ослободи од клевете за лажни геноцид?           

Знате, то је добро питање. У свету постоји правило: победници изводе на суд, а побеђеном се увек суди. При томе, побеђеном се суди не за почињене злочине него за злочине које није извршио.

За сада нема никакве могућности да се докаже да су Срби били жртве, а не преступници. Никакве – осим победе. Победа се постиже само снагом, схваћеном у најширем смислу тог појма, а не само војном. То значи снагом духа, снагом ума, снагом информације, снагом душе, економском снагом, снагом мисли – на све те начине ми освајамо и потврђујемо наше право на историјску истину. Тиме се не решавају само посебна питања, као што је Сребреница, или судбина Милошевића, Караџића или Младића, зато што они не суде искључиво нашим херојима, они суде нашим идејама и тиме осуђују начело српске или руске самобитности. Никада нећемо успети да докажемо своју невиност, све док се, као сада, будемо задовољавали подређеним положајем у односу на њих.

Морамо инсистирати на историјском реваншу. То, пре свега, значи да морамо утврдити сопствену власт – српску у Србији, руску у Русији – јер само таква власт биће у стању да одржи победу над нашим антисрпским и антируским непријатељима. Тада – и само након што се то догоди – наша истина, и о Сребреници, и о геноциду над Србима за време Другог светског рата, и о другим догађајима везаним за бившу Југославију, о злочинима САД и Запада, изаћи ће на видело. Само када их будемо победили – судићемо о њима. Све док будемо узмицали, а то се односи на Србе, нећемо успевати да докажемо нашу истину зато што је суд у рукама супротне стране: и судије, и тужиоци, па чак и адвокати – то су све њихови људи.

Побеђенима увек суде за све зато што су били жртве, зато што су страдали и што су силовани, зато што су убијани – ако су побеђени, све то им се ставља у кривицу. Зато морамо бити свесни чињенице да од жалби и гунђања на неправду нема много вајде, то је просто закон историје у који је уграђен и закон борбе. Противник се мора победити и разоружати. Када противник изгуби способност да нас напада или да нам пружа отпор, тада ћемо га поштедети и ако буде затражио опроштај, ми ћемо му га дати. Али ми ћемо све време тврдо стајати на нашој истини и нећемо је издати, радило се о Сребреници или о нечему другом, зато што је то – наша истина.

Међутим, да бисмо истину успешно одбранили – морамо прво победити.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, бр. 441, 14. 10. 2016)