Стефан Каргановић: Дража Михаиловић, морални светионик васкрслог Српства

Као најоклеветанијем Србину нашега доба, став према генералу Драгољубу Михаиловићу уједно је и мерило моралног опоравка народа коме је верно и родољубиво служио

Генерал Драгољуб Михаиловић је средишна личност савремене историје српског народа.

Као најоклеветанијем Србину нашега доба, став према њему је уједно и мерило моралног опоравка народа коме је верно и родољубиво служио. Рехабилитација, тај опасно клизав појам којим, када су притерани у ћошак, клеветници релативизују исправност морално беспрекорних људи, њему је непотребна. Потребна је, али уз огромну количину скрушености и покајања, његовим поквареним опадачима.

Сви знамо да је у недавној прошлости тој категорији жалосно посрнулих у једном тренутку припадала ако не критична маса, онда сигурно статистички незанемарљив део штокхолмским синдромом оболелог српског народа.

У дубоким скровиштима своје подсвести, они су добро знали истину, ко је родољуб а ко издајник, ко се борио против окупатора а ко за насилно грабљење власти и наставак сурове окупације под другим идеолошким обележјем. Већина њих истину је лично посматрала и искусила. Они се зато не могу позивати на начело ignorantia invincibilis. Потомство, заробљено у лавиринту лажи тоталитарне диктатуре, кукавичким прећуткивањем такође су лишили могућности оправдања пошто нису имали храбрости и поштења да му, макар шапатом, саопште истину коју су сами врло добро знали.

У Лозници, колико је родитеља имало смелост да кажу истину својој послератној деци, чије умове је у школи тровала комунистичка индоктринација, да је њихов град 1941. године био први ослобођен у окупираној Европи и да га је ослободила Југословенска војска у отаџбини генерала Михаиловића? Колико се родитеља у Крушевцу усудило да својој деци кажу оно што су на јесен 1944. године својим очима гледали, да је на крају рата, заједно са Совјетском армијом, и њихов град ослободила војска генерала Михаиловића?

Оно што су прећутали српски родитељи, опортунистички решени да „прихвате стварност“ и да се за ситну награду уклопе у систем тиранина Броза, страни обавештајци који су током рата боравили на територији Србије, и који су такође све видели, у својим извештајима забележили су и уредно предочили својим надређенима. Њихове драгоцене белешке, где се убитачно раскринкавају клеветничке тврдње на рачун генерала Драгољуба Михаиловића, а које су ускоро затим достигле цинични врхунац на фарсичном „суђењу“ што је по стаљинистичком обрасцу самозванац Броз уприличио заробљеном српском генералу, објављене су ових дана у зборнику „Оригинална документа америчке обавештајне службе,“ издање предузећа „Пешић и синови“ (Београд, 2022).

Овај важан зборник изворних историјских докумената промовисан је 23. септембра у Малој сали Коларчевог народног универзитета. Рецензенти на промоцији су били историчари Видан Богдановић, Никола Живковић и Драган Крсмановић, уз учешће издавача Весне Пешић и приређивача Мајкла Раденковића, видео линком из Сједињених Држава, где је настањен. Документа су у књизи приказана интегрално, са паралелним преводом на српски језик да би били доступни свима.

Мени је од малих ногу тема генерала Михаиловића изузетно занимљива и блиска.

Док сам растао на Средњем западу Америке, изван домета средстава застрашивања Брозовог режима а такође и ван његовог домашаја да ме преваспитава и на мене утиче, имао сам привилегију да упознам многе тада још живе очевице и учеснике догађаја у Србији током Другог светског рата. У српској дијаспори постојала су тада два морална архетипа према којима су се сви одређивали: Броз и Дража. За слободне Србе у Америци и широм расејања, генерал Михаиловић је био оличење најузвишенијих личних и ратничких врлина српског народа. Мученички крај његовог овоземаљског живота претворио га је у легендарну личност према којој су се сви, без обзира на политичко опредељење, односили са пијететом.

Већ као гимназијалац, почео сам да бивам пренеражен постепеним али осетним померањем перцепције званичне Америке и све уочљивијим зближавањем са злочиначким режимом у Београду, што је кулминирало примањем Броза у Белој кући од стране председника Кенедија 1963. године. То политичко зближавање пратило је, испрва полагано а затим све учесталије, увођење у јавни дискурс Брозовог лажног наратива о генералу Михаиловићу. То се одвијало преко медија и у расправама о догађајима на територији окупиране Југославије током минулог светског рата.

У покушају ревизије улога домаћих актера на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата најмање су учествовала водећа имена америчке историографије. Међутим, био је осетан утицај разних других извора, примерице књиге „Четници“ (The Chetniks, Rutgers University Press, 1975.) Хрвата Јозе Томашевића, професора на Државном универзитету у Сан Франциску. На отворено необјективан начин и са нескривеном злурадошћу, Томашевић је објавио академски мањкав али у том тренутку ипак утицајан трактат о природи и циљевима Равногорског покрета. Он је ту суштински потврдио и увео у америчко размишљање главног тока већину теза из комунистичке пропаганде о генералу Михаиловићу. Занимљиво је да је он то учинио са хрватског шовинистичког становишта, а не зато што је био симпатизер Брозовог режима.

У отприлике истом периоду седамдесетих година прошлога века, на ову тему објављена је и друга студија која је у озбиљним научним круговима произвела велики одјек. Реч је о монографији Валтера Робертса, „Тито, Михаиловић и Савезници, 1941 – 1945“ (Tito, Mihailović, and the Allies, 1941-1945, Rutgers University Press, 1973). Управо у периоду када се, преко својих међународних веза, режим залагао да своју пропагандну слику о генералу Михаиловићу и његовом покрету пласира и у спољашњем свету, ту слику је уздрмало Робертсово откриће шкакљиве архивске грађе и објављивање доказа о преговорима које је у марту 1943. године Брозов партизански штаб водио са немачком командом у Загребу. Броз, чија је тактика увек била флексибилна и коме на првом месту никада није била борба против окупатора него револуционарно освајање власти, с разлогом је тада страховао да би се евентуално савезничко искрцавање на Јадрану могло завршити на његову штету. Зато је – према доказима које је Робертс изложио – Немцима понудио сарадњу да савезнички десант на јадранској обали заједничким снагама одбију.

Робертсова сензационална књига је деловала као атомска бомба. Да би се њен учинак правилно оценио, треба имати у виду огромне напоре које је режим тада улагао, у периоду који је др Милорад Драшковић с правом назвао „сумрак Титоизма,“ да стекне респектабилност, и то не само вођењем политике „несврстаности“ на терену Трећег света него далеко амбициозније и шире. Циљ је био нормализација статуса тако што би режим постао прихваћен у највишим сферама светске политике тога времена. Режимски пројекти у том смислу, на пример да се Брозу издејствује Нобелова награда за мир, а после одласка са власти генерала Де Гола, који је из поштовања према првом герилцу у окупираној Европи, генералу Драгољубу Михаиловићу, Броза презирао и није желео да га види, да Броз најзад буде званично примљен у Јелисејској палати, довољно говоре.

Сећам се одлично комичне и трапаве реакције југословенске амбасаде у Вашингтону на објављивање Робертсове компромитујуће али беспрекорно поткрепљене књиге. По упутствима из Београда, где је очигледно преовлађивало мишљење да се такве ствари увек могу решити забранама и административним декретима, амбасада је поднела „оштар протест“ америчкој влади са захтевом да се  Робертсова „непријатељска“ књига хитно повуче из оптицаја. Поред све наклоности коју је гајила према Брозовом режиму (укључујући непозивање на кривичну одговорност за Удбино терористичко убиство Драгише Кашиковића и Иванке Милошевић у Чикагу) савезна влада овако бизарном захтеву тоталитарног режима ипак није могла да изађе у сусрет. Уставна категорија слободе говора штитила је свакога, укључујући историчара и америчког грађанина Валтера Робертса.

Отприлике истовремено са објављивањем Робертсове монографије, из штампе је изашла још једна књига на сродну тему која је подједнако тешко погодила репутацију комунистичког режима и његовог мегаломанског челника. Наиме, док се 1946. у Београду одржавало „суђење“ генералу Михаиловићу, савезнички авијатичари – чији је захтев да у Београду сведоче у прилог генералу чија им је Равногорска организација спасила животе и омогућила пребацивање на сигурно комунистички суд бахато одбио – формирали су комитет за одбрану генерала Михаиловића. У Њујорку они су уприличили неформално суђење где су јавно и неометано сведочили о околностима свог спашавања и приликама које су затекли у окупираној Србији 1944. године. Транскрипт тог неформалног процеса, али одржаног lege artis по важећим америчким правосудним нормама и са учешћем водећих америчких правника тога времена – опет у најнезгоднијем тренутку по реноме Брозовог режима – објавила је угледна издавачка кућа Станфордског универзитета.

Као што је углавном случај са хохштаплерским импровизацијама, настојање режима да у иностранству дискредитује лик генерала Михаиловића и да на генералов витешки пиједестал уздигне белосветску варалицу Броза није дало трајне резултате. У целини, режиму није пошло за руком да у иностранству оствари ефекат испраног мозга који је у великој мери у земљи успешно постигао.  Као што се показало, снисходљивост Запада према лажном маршалу било је последица хладноратовске политичке конјунктуре, а не високе оцене његових државничких способности. Са променом у глобалном односу снага и распадом творевине која је Брозу била дата на управљање, драстично је опало интересовање иностранства и за њега и за његово „дело.“

Међутим, на домаћем плану, упркос козметичким изменама у видљивом функционисању система наслеђеног из Брозовог времена, ништа се суштински променило није. Брозови епигони и даље спроводе челичну, грамшијевску контролу над институцијама, фанатично (и у великој мери успешно) опирући се прихватању историјских чињеница и сваком покушају довођења у питање њиховог лажног наратива. Пример тога видели смо пре неки дан, када је СУБНОР једном бившем „четнику“ који се сада налази на највишој државној функцији, уз речи хвале и дивљења, уручио своју медаљу. Не заборавимо да се ради о личности која већ дуже времена преправља свој профил,  чиме је несумњиво заслужио додељену медаљу. Пре неколико година у Прањанима, на комеморацији успешне евакуације неколико стотина савезничких авијатичара које су снаге Равногорског покрета и генерала Михаиловића спасиле да не падну у немачко заробљеништво, у присуству амбасадора САД, земље која је генерала Михаиловића посмртно одликовала Легијом части за изванредан допринос савезничкој ствари, тај бивши „четник“ није смогао моралне храбрости да ствари назове њиховим правим именом. У јавном обраћању том приликом он је обазриво и љигаво, да не увреди оне који се питају (можда и да се не би превише замерио СУБНОР-у) чин спашавања савезничких пилота, неоспорну заслугу Михаиловићевог покрета, безлично приписао – „народу овога краја“.

Јасно је да се тежиште борбе за истину о грађанском рату који се одвијао под осовинском окупацијом и улози генерала Драгољуба Михаиловића у тим збивањима сада опет враћа на полазну тачку, а то је домаћи план. Књига „Оригинална документа америчке обавештајне службе“ у издању предузећа „Пешић и синови“ представља драгоцени допринос утврђивању непобитних чињеница и пречишћавању појмова о тој значајној епизоди новије српске историје. Непосредна сведочанства пред крај рата америчких обавештајаца на тлу окупиране Србије, њихов visu et auditu, како би се сликовито изразио пок. проф. Лазо М. Костић, макар да нису много утицали на унапред донете одлуке и официјелну политику њихових претпостављених, имају огромну историјску снагу и вредност. Помоћу њих, не само да се утврђује истина, већ се уједно поништавају и малициозне клевете које је Брозов апарат изрекао на рачун генерала Михаиловића.

Питање које подастирем пред читаоца у знатној мери јесте чисто историјске природе, али само условно, зато што је  историографска контроверза настала искључиво као последица политичке манипулације. Међу савременицима није постојала никаква недоумица о деловању генерала Михаиловића. Настала је накнадно, у склопу тежње мањинског комунистичког покрета да коришћењем нечасних средстава уграби власт, при том бескрупулозно физички и морално уништавајући своје противнике, све са циљем насилног наметања свог идеолошког модела. Да се тај покрет није појавио и да се отпор окупатору одвијао нормалним током, под командом генерала Михаиловића и акцијом Југословенске војске у Отаџбини, улога и допринос свих чинилаца били би правилно валоризовани и савршено јасни свима, те никаквих контроверзи везано за ЈВУО и њеног команданта не би било. Зато, мада силом прилика ово питање сада јесте попримило поред политичког и историографски карактер, па се мора решавати и на тој равни, његов дубљи значај је превасходно моралне природе и то је нешто што се мора снажно нагласити.

На недавној промоцији књиге која је предмет овог приказа, рецензент мр Драган Крсмановић ову дистинкцију је најбоље формулисао када је публику упитао за кога ће се, деценијама после рата и у светлу нагомиланих неупитних чињеница, српски народ  коначно определити? За српског патриоту Драгољуба Михаиловића, о коме све знамо, и одакле је и ко су му били родитељи, и где се и како борио од Балканских ратова наовамо, солунског борца, српског официра са највишим домаћим и страним одликовањима, или за страног војника, интернационалну протуву Јосипа Броза, који је одликован сребреном медаљом као припадник 42. домобранске аустроугарске дивизије, што се 1914. године прославила злочинима над српским цивилним становништвом у Мачви и Јадру? Да ли ће таквог типа прихватити за свог „некрунисаног краља,“ човека о коме се ништа поуздано не зна осим да се у избору својих партнерки током целог живота доследно показивао као педофил? Господин Крсмановић с правом оцењује да се опредељење немалог броја Срба за ову задњу опцију „налази на ивици менталног поремећаја.“ Савршено тачно, само што бих ја томе додао да се не ради о поремећају искључиво когнитивне природе, већ моралном, изнад свега.

У коначном и неопозивом опредељењу између ова два морална архетипа лежи тајна препорода српског народа и налази се одговор на питање да ли ће га уопште бити.