СТАРО САЈМИШТЕ: МАТЕРИЈАЛ И ТЕХНИКА ГРАДЊЕ КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКОГ СПОМЕНИКА СУ ДОКУМЕНТ ЈЕДНАКО КАО И ФОРМА
Замислите када бисмо на слици Леонарда или Микеланђела заменили боје, јер су оригиналне рецептуре много осетљивије него савремене? Ако бисмо порушили Жичу, Студеницу или Грачаницу, јер су сеизмички много слабије него савремене конструкције, и онда их поново саградили од армираног бетона („нове, веће и старије“)! Замислите када бисмо Мирослављево јеванђеље пребацили са осетљивог пергамента на неуништиви кевлар?
Наравно да све поменуто звучи сумануто, јер и МАТЕРИЈАЛ, ОД КОГА ЈЕ НАПРАВЉЕН НЕКИ СПОМЕНИК, ЊЕГОВ ЈЕ САСТАВНИ ДЕО, а не само форма. Да одем корак даље – ко сме ГЛАВОМ да гарантује да ми данас видимо СВЕ саставне делове неког објекта културне баштине? Ко сме да гарантује да, колико сутра, неће бити откривен неко нови аспект дела који ће нам омогућити да га још боље разумемо и доживимо!? Техника напредује вртоглавом брзином, зар не?
Да бисмо управо то омогућили својим потомцима, потребно је сачувати, не само форму неког споменика, већ и материјал и технику градње. И материјал је равноправан део културног споменика, без обзира да ли је тај објекат споменик због својих архитектонских вредности или због догађаја који се збио у њему. Даље, сви трагови алата градитеља на стубовима, зидовима, подовима, крову су извор информација.
Томе можемо додати и трагове корисника објекта који су урезивали дане, имена, молбе, аманете, завете, поруке! Посебно, ако су то поруке људских бића убијених само зато што су били неподобне вере, народности или мишљења. Управо, све поменуто се налази на Старом сајмишту!
Када говоримо о Старом сајмишту, најпре треба као друштво да се дуго и озбиљно стидимо свог страха, који је трајао деценијама, да одамо почаст свим људским бићима која су тамо страдала. То говори да смо деценијама имали очајно државно руководство. Још горе, таква традиција се и даље наставља – да што мање научимо из својих стратишта како бисмо неопрезно дочекали нова; да олакшамо посао нашим новим крвницима да лакше, са мање жртава и трошкова поново одраде исти мрачни задатак.
Ко има мало очуванија чула, и дан-данас може чути јауке, сузе, дрхтаје невиних људи, а ако се мало више удуби у то страшно место, може осетити и дах звери која је бестијално кидала људска тела и душе годинама.
Многобројне бесмислене смрти на Старом сајмишту остале су записане у зидовима, подовима, бетонској и челичној конструкцији, темељима, прозорима, малтеру. Питање је дана када ће се појавити справа која ће ту уграђену енергију материјализовати да је можемо поново чути, а можда и осетити. Понављам, техника напредује вртоглавом брзином!
Замислите, када бисмо могли осетити вибрације и емоције жртве логора која ишчекује своју смрт? Колико бисмо били опрезнији у чувању своје слободе и државе! Колико бисмо били одлучнији у сузбијању сваке врсте издаје и колаборације са окупатором!
Када срушите, па наново саградите историјски објекат, он губи главни алат којим делује на посматрача. Он постаје сценографија, празна љуштура која неубедљиво исказује причу коју треба да пренесе новим генерацијама. Можда је неубедљивост у овако важној поруци и циљ, шта мислите?
Та порука нису само бројке и слова, то је најпре осећај, дрхтај, беспомоћност народа који стоји пред разјапљеним чељустима звери. Места, као Старо сајмиште, треба да науче наше потомке да се све то може поновити колико сутра, а да уместо необележених жртава (нашом кривицом), те непознате жртве будемо ми или наша деца!?
Стога, сви захвати на документима прошлости морају бити реверзибилни и са што мање нових материјала, техника и интервенција. Нови делови објекта морају јасно бити одвојени од изворног и могу се појавити само ако је крајње неопходно. Добар архитекта конзерватор је онај који оставља што мање својих трагова на неком архитектонском споменику. Тако треба вредновати и друштво.
Овај пут нећу износити своје страхове зашто се у целости обнавља армирано бетонска конструкција објеката Старог сајмишта. Само ћу назначити да не ваља у свему видети паре и зараду, било у обнови, било касније током коришћења објекта. Неке ствари су непроцењиве и њихова вредност се не може измерити обичним новцем. Или је са објектима Старог сајмишта планирано да буду експлоатисани, само то нам се још не саопштава?
Не сме бити разлике у начелима конзерваторског приступа објекту саграђеном у 15. и оном у 20. веку. Ако не мењамо боје на Мона Лизи начињене према рецептури Леонарда да Винчија, нити мењамо камене блокове, цигле и малтер манастира Раванице или Грачанице савременим пренапрегнутим бетоном, не би требало то да чинимо ни на објектима из периода Модерне.
Свако време има право на свој запис у историји, и то морамо поштовати. Ако су нам документи прошлости ближи, морамо бити много опрезнији да нам тесна временска дистанца не замути бистрину мисли.
Др Душко Кузовић
