МАГАЗИН Time прогласио је 2020. за најтежу годину у историји.
Одмах се зачуло оправдано негодовање. Како то? А шта је са 1914, 1918, 1941, 1942. и 1943-ом?
Само, не треба бити огорчен.
Лично сам захвалан том англосаксонском магазину што нас је подсетио како је њима било лако, односно – како им није било тешко током целог 20. века.
Наши дедови су умирали на фронтовима Првог светског рата, а њихови су седели и чекали. Калкулисали су.
Ми смо имали грађански рат, тифус и глад. А они су имали мир и благостање.
Код нас су у Лењинграду људи умирали од глади, а у Стаљинграду су убијали непријатеље у његовим рушевинама. За то време се 20.000 Британаца борило против 15.000 Немаца код Ел Аламејна. Тамо није било ни глади, ни села спаљених заједно са њиховим житељима.
Током читавог рата у Британији умрло је 65.000 цивила. У Стаљинграду је толико људи умрло у једном дану.
Немци су 2,5 милиона наших умртвили у својим концентрационим логорима, а њихови Англосаксонци су добијали пакете и у нацистичким логорима играли карте.
За њих (Англосаксонце) је 1991-ва била још боља, готово савршена. Јер је код нас постало лоше и ратови су почели.
Зато су они искрени кад нам саопштавају да им никад није било горе него ове 2020-те.
Ово треба напросто – запамтити. И, без вређања на њих.
Они су паралелни свет којем је увек добро када ја нама лоше.
Ово није тек констатација чињеница, већ – политика. Њихова политика према нама.
Дакле, ми желимо да код нас буде добро. И ми ћемо то постићи.
Стога ће код њих бити све горе и горе.
Николај СТАРИКОВ, историчар (Москва)